While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

20 децембар 2009

Decembar je... vreme igračaka

What separates men from boys? Iako naivniji googlovori variraju od bar micve do zrelosti, a izvesne zlobnice, kakve li gluposti, čak misle da razlika leži u tome da o dečacima brinu njihove majke, a o muškarcima žene, odaću vam jednu tajnu – ispravan odgovor glasi: “The price of their toys”. To je suštinska razlika.

A ako se bavite ptičarenjem, vaše omiljene igračke, bez obzira na godine, jesu dvogled i slikovnica za identifikaciju ptica . Slikovnice na stranu, koliko ti dvogledi koštaju? To me ptičari početnici često pitaju, koji dvogled bih im preporučio? Iako nije sve u parama, na izbor će definitivno uticati poslovična debljina buđelara. Cene tih igračaka idu od, recimo, 50-100 pa do 1000 i znatno više evra.

Ako razmatrate da izvojite 1000 i više evrića, izbor vam je već znatno sužen i praktično se svodi na četiri kompanije: Leica, Nikon, Swarovski i Zeiss. Od njih, jedino Nikon ima modele za obične smrtnike i EDG za one druge, dok ostali drže cenu praveći isključivo drskoskupe stvari.

Ja sam imao tu sreću – ili nesreću, da se godinu dana služim Swarovski EL-om. Naime, Swarovski sales rep mi je dao EL da ga testiram. Osećao sam se kao novinar auto magazina kad dobije priliku da proveze koji krug u maseratiju, a onda od njega očekuju da ga vrati... Sad, kao, ja ga testiram??

Možete misliti, pa ja sam unapred znao šta uzimam u ruke i optika me kvalitetom ni u jednom trenutku nije razočarala – naprotiv. Drugo je stvar ličnih sklonosti, u mom slučaju za malo manjim i lakšim modelima, pa mi se EL stalno činio predugačkim i preteškim (sada se pojavila i nova verzija, EL Traveler, koja upravo te zahteve ispunjava). Kakobilo, i pre nego što sam ga uzeo u ruke, ja sam već znao šta mislim o njemu.

Međutim, da li vam se već desilo da jedno vreme vozite pristojna kola, a onda ponovo sednete u juga? E, u tom grmu leži zec. Ili ptica, svejedno. Otkako sam EL vratio predstavniku kompanije, stalno sam nezadovoljan drugim dvogledima. Moje mišljenje o EL-u? Odličan, 5. Moj savet onima koji razmatraju kupovinu? Nikada u ruke ne uzimajte igračku koju ne možete sebi da priuštite. Grešim – nemojte je niti gledati.
Kako većina pristojnog sveta ne može sebi da priušti one već pominjane, pre nego što počnete da gledate razne dvoglede, odgovorite sebi na nekoliko pitanja: na kakvim terenima, za kakva posmatranja i na kojim distancama ćete ga koristiti, i, koliko realno možete da izdvojite? Jedna smernica je, ne uzimajte dvogled koji u slučaju oštećenja ili krađe ne možete iznova da kupite – zaleteli ste se! Jako skup dvogled lako postaje onaj koji ste ostavili kod kuće, u strahu da ga ne ispustite ili vam ga na odmoru ne ukradu. Pa čak i ako možete da odvojite npr. 1600 €, koliko EL košta, razmislite da li biste radije na dvogled potrošili 10-20% sume, a ostatak na neko putovanje, da vidite nove ptice?

Kada znate za kakve namene ćete ga koristiti, znaćete i koje tehničke karakteristike tražite (o tome više ovde). Nešto što većina početnika ne zna je, jasniju sliku pružiće vam dvogled slabijeg uvećanja (npr. 8x), dok sa porastom uvećanja raste i broj optičkih kompromisa koje treba napraviti.

Poslednjih godina i srpsko tržište dvogleda počinje da se budi. Prisutni su modeli kvalitetnih proizvođača (na prvom mestu Swarovski, ali takođe Pentax – serija DCF, pa Minox), osrednjih ali zadovoljavajućih (npr. Olympus, Vanguard), te sva sila dalekoistočnih kompanija za koje niko nikada nije čuo, a s obzirom na kvalitet, i neće. Izuzmemo li poslednje (koji se na veliko kupuju po npr. 10 dolara komad), cene kod nas su nešto više nego što bih to smatrao prihvatljivim. Ja sam skoro razmatrao jedan kvalitetan model (ne, nije EL) koji na internetu košta od 48% do 57% sume koju mi je domaći uvoznik za njega tražio. Moja preporuka evidentno ide u pravcu kupovine na internetu, ali uz maltretiranje prijatelja iz inostranstva da se roba isporuči njima, pa vam je oni donesu. U protivnom će država da vam zaračuna onu razliku.

01 децембар 2009

Pošto priroda?

Rano popodne novembarskog dana, stižem do ribnjaka u Sakulama da utvrdim koje su vrste ptica i u kom broju prisutne u ovoj fazi jesenje migracije. Poput guštera uživam u jednom od poslednjih sunčanih dana ove godine, iako me sunce istovremeno ometa u radu: bije mi pravo u oči, pa je površina vode sva u zlatnim odsjajima. Da tu ne bude kraj, ribnjak je prošaran lavirintom tršćaka koji dodatno skrivaju ptice.


A ptice, naviknute na sportiste, nervozno poleću čim izađem iz kola. Isprva uočavam dve-tri vrste i svega nekoliko desetina obližnjih ptica. U daljini, sporim zamasima velikih krila leti siva čaplja i čini se da je to sve što ću videti.

Ipak, sreća mi ide na ruku u vidu dva seljaka koji prilaze drugom kraju ribnjaka, i.... zamislite sada muzički kreščendo. Odjednom se uskovitlana jata od više hiljada pataka uzdižu put neba, uz njih je i nekoliko stotina gusaka i nekoliko desetina čaplji. Prizor je neverovatan, a većina ga je videla samo na televiziji, iako se može videti i na domak glavnog grada. Za mene je vrhunac simfonije bio odbljesak sa krila divljih gusaka, jedine od naših vrsta gusaka koja ima dvobojna krila.

Po oblačnim zimskim danima jedva se vidi da je polovina krila svetlosiva, ali po ovakvom suncu ta svetla površina blješti kao da je bela, kao da to nisu divlje, već mešanci domaćih, belih, i divljih gusaka. Malo po malo, muzika se stišava, a ptice padaju po vodi. I sve se vraća u normalu. Jedino što se sada vidi je nekoliko desetina pataka i kormorana.

Kakav je značaj ovog prizora, kolika je njegova vrednost? U ovom trenutku ću naučni značaj podataka o vrstama i brojnosti, kao i značaj boljeg poznavanja migracija barskih ptica ostaviti po strani i, naizgled cinično, osvrnuću se na ekonomsku vrednost prizora. Pokušaću da mu zalepim etiketu, kao da sam mu prišao sa onim pištoljem sa samolepljivim cenama, kakav se koristi u samouslugama.

Iskreno, kolika je cena ovog konkretnog prizora, ne umem da kažem. Ali me je taj prizor vratio u jedan drugi, u jednu impresiju zalaska sunca u afričkoj savani, kome znam cenu.

Jul je najhladniji mesec na južnoj hemisferi – vrhunac australne zime, a tog se popodneva sunce brzo spuštalo ka niskom horizontu obraslom bodljikavim akacijama i žitnožutom travom koja je prekrivala peščane dine Kalaharija.

Sedeo sam sa prijateljima u otvorenom Land Cruiseru, udišući vazduh koji je svakim dahom postajao svežiji. Pokraj pojila, nedaleko od nas, uzdizala se jedna jedina mršava akacija u čijoj se krošnji za počinak spremalo nekoliko sjajnoplavih čvoraka.


Par kreštavih vivaka kovača leteo je unaokolo, dok je šest zebri naizmenično pilo vodu i sumnjičavo osmatralo okolinu. Još nismo videli razlog, ali se odjednom osetilo nešto u vazduhu, neko strujanje zbog kojeg su se zebre malo udaljile, pa je i ženka noja ustala iz trave... kada je na scenu stupio gospodar pojila, još uvek mladi – iako devetogodišnji – mužjak belog nosoroga, težak bezmalo dve tone.


Nosorog je zastao na rubu čistine da onjuši vazduh. Sunce je napola nestalo iza horizonta, bojeći travu topložutom i obasjavajući prašinu koju su podizala kopita, sada već nervoznih, zebri.

Prijatelji me nude čašom kamparija i eto nas u spokojstvu sumraka u trnovitoj savani Kalaharija kako gledamo nosoroga gde spusta masivnu glavu do vode. Nebo je postajalo ružičasto, odsjaji su bojili vodu, a nosorog podigao glavu dok mu se iz gubice cedila tečnost, i sama svetlucava od poslednjih odsjaja sunca.

Usamljena antilopa springbok, pustinjska divokoza kako su je opisali prvi istraživači, prilazi da se napije ali drži odstojanje i ostaje pokraj manje, bočne bare. Nebo je menjalo boje i već se jasno izdvajao niži, hladnoplavi pojas nasuprot višem, topložutom: plavi pojas je predstavljao senku Zemlje, nasuprot višem koji je još bio obasjan suncem, koje je tek zašlo za horizont.


Za mene je vrednost tog prizora bila u sećanju na izuzetan doživljaj kojim sam punio baterije u narednim mesecima. Za nosoroga je vrednost mog prisustva bila opipljivija: plativši ulaznicu za rezervat i iznajmivši bungalov, direktno sam investirao u dalju zaštitu globalno ugrožene vrste. U narednom periodu će dva od preko 20 nosoroga koji se gaje u ovom omanjem rezervatu biti pušteni u područje delte Okavanga u kome su ih lovokradice istrebile, da postanu nukleus nove populacije.

Robert Mugabe je izrekao, a veliki broj afričkih državnika prigrlio stav po kome, ako životinje žele da o(p)stanu, moraju za to i da plate. Dakle, koliko ovakvi prizori koštaju u, npr. već pominjanoj delti reke Okavango u Bocvani, močvari jedva nešto manjoj od površine Vojvodine?

Delta je prošarana turističkim kampovima koji se razlikuju po svojoj nameni: jedni prihvataju turiste sa foto-aparatima, a drugi one sa puškama. (Ne zaboravite da kod nas foto-safari poput, recimo, posmatranja ptica nije razvijen, dok je na drugom kraju lovni turizam veoma raširen.) Dakle, šta piše na onoj samolepljivoj ceni?
Isplativost lovnog i foto-safari turizma: poređenje
Primer: delta Okavanga, Bocvana
Lovni kamp
Foto-safari kamp
Trajanje sezone:
6 meseci
12 meseci
Broj gostiju po kampu:
15 gostiju
uz 50% zauzetosti kapaciteta (12 kreveta) 880 gostiju
Prosečna cena (gost/dan):
preko 1000 USD
250 do 350 USD
Broj noćenja po kampu:
210 noćenja (u proseku 14 noćenja po gostu)
uz 50% zauzetosti kapaciteta 2280 noćenja (prosek 2-3 noći po gostu)
Vanpansionska potrošnja (piće, suveniri, bakšiš):
4800 USD (15 gostiju po 320 USD u proseku)
140.800 USD (880 gostiju po 160 USD u proseku)
Zaposlenost u kampu:
1476 dana u godini (6-oro zaposlenih na 6 meseci i 1 na 12 meseci)
9120 dana u godini (25-oro zaposlenih na 12 meseci)
Ukupni prihodi zaposlenih po kampu po sezoni:
7085 USD
58.130 USD
Troškovi vođenja kampa po sezoni (do kampova smeštenih duboko u močvari sve se doprema avionom):
2730 USD
43.766 USD
Profit kampa po sezoni:
+/- 225.000 USD
+/- 520.000 USD

Pouka? Lovci plaćaju više ali su malobrojniji, osoblje kampa je malobrojnije, te se prihod deli na manje delova i lokalno stanovništvo ima slabu vajdu od očuvane prirode svog kraja, izuzev onih šestoro koji imaju posao pola godine. Na drugoj strani, foto-safari je jeftiniji, masovniji, nije ograničen sezonom lova, stvara četiri puta više radnih mesta i donosi dvostruko veći prihod.

Ipak, ptice koje u Srbiji nervozno poleću preda mnom dobro znaju da su jedini turisti kojima se mogu nadati oni s puškama. Prihod od ovakvog turizma ubire agencija koja lov organizuje, manji deo ide lokalnom lovačkom društvu, koje upravlja lovištem i zapošljava par lovnika. Država od toga vidi zanemarljivo nizak porez, a lokalno stanovništvo praktično ostaje bez posla jer lovački domovi, koji su u pravilu objekti zatvorenog tipa, zvrje prazni najveći deo godine.

Uz dobru organizaciju, Mađarska, Rumunija i Bugarska su odavno ušle u itinerere tur-operatera koji dovode posmatrače ptica (npr, The Travelling Naturalist), dok u Srbiji i same ptice znaju da to nije slučaj. Ono što Turistička organizacija Srbije nikako da uvidi je da jednu gusku (istini za volju, lov na divlju gusku je zabranjen, ali koliko lovaca razlikuje divlju i npr. lisastu gusku u vazduhu – najlakše ih je razlikovati izbliza, već ubijene…) možete prodati samo jednom lovcu, dok je broj ptičara kojima tu istu gusku možete iznova prodavati ograničen očuvanošću prirode, kapacitetima turističke infrastrukture i obrazovanošću turističkih poslenika.

Pokušaću da zalepim cenu na prizor uskomešanog jata barskih ptica kome sam prisustvovao. Istina je da atraktivnost krupnih sisara prevazlazi atraktivnost ptica ali, ako se gostima u paketu sa pticama ponude i susreti sa zečevima i srndaćima (garantovani), jelenima i divljim svinjama (uz malo dobre organizacije, mogući), te praćenje tragova vukova i medveda (same životinje su too elusive), odavno istrebljenih u zapadnoj Evropi, smatram da eko-turizam ima potencijal da otvori četiri puta više radnih mesta od lovnog turizma i da donese dvostruko veći prihod. A dotle… dotle će ptice bežati od mene čim pokušam da izađem iz kola.

21 новембар 2009

Beogradsko Ušće – od međunarodnog značaja


Gvaš i akvarel (2): Szabolcs Kokay

Veslam vodama beogradskim već dve decenije i od tih prvih dana sam sanjao da dobiju neko priznanje, kao potvrdu ekološkog značaja, pa i zaštitu. Vrste koje su bile ugrožene i kojima sam posvećivao posebnu pažnju uključivale su orla belorepana, malog vranca, kao i gaka (desno) i malu belu čaplju, koje su se tih godina gnezdile na Ušću.

Istorijat zaštite prirode u svetu pokazuje jedan obrazac: ljudi su štitili ono što im godi oku. Tako je Jelouston postao prvi nacionalni park u svetu, što se pokazalo zasluženim ali, da je ijedna nizijska močvarna šuma na jugu SAD bila zaštićena, danas belokrila žuna ne bi spadala u izumrle vrste. No, močvare nisu smatrane lepim.

Otuda se danas područja štite zbog bogatstva biodiverziteta, bez obzira da li ih mi smatramo lepim, ili tek leglom komaraca. A sa banatske obale Beograda su se početkom XX povukle mađarske jedinice i ostavile granicu bez odbrane. Zašto? Jer je vojska „grdno propatila od komaraca“.

IBA područja u svetu (2008):

Jedna od metoda identifikacije područja od posebnog značaja, koja zaslužuju zaštitu, jesu i kriterijumi za određivanje područja od međunarodnog značaja za ptice ili Important Bird Area, skraćeno IBA. Kako ne bismo tvrdili da su pticama važna samo područja koja se nama sviđaju, za glavni kriterijum se uzima prisustvo ugroženih vrsta, odnosno velika brojnost drugih vrsta.

IBA područja se nominuju na osnovu prisustva ugroženih vrsta (pojednostavljeno, ako je reč o globalno ugroženim, i jedna ptica je dovoljna za kandidaturu, a ako je reč o regionalno ugroženim, potrebno je nekoliko ptica). Granice područja se postavljaju tako da zaokruže staništa kojima se te ključne vrste služe (drugim rečima, ako područje nominujete na osnovu barskih ptica, ne možete tek tako da razvučete granice sa močvare na susedna brda).

Od proleća 2009. i poslednje revizije IBA projekta u Srbiji, beogradske vode su, pod nazivom „Ušće Save u Dunav“, u Kejmbridžu potvrđene kao međunarodno značajno područje za ptice. Kvalifikacione vrste su bile orao belorepan, mali vranac i gak, te prisustvo više od 20.000 močvarica na zimovanju (od toga, i do 7000 malih vranaca, ili 10% njihove ukupne evropske populacije).

IBA „Ušće Save u Dunav“ zahvata skoro 50 km tokova reka, plus plavne zone između reka i nasipa. Jedina područja unutar IBA, a preko nasipa, jesu makiške šume, ribnjak Mika Alas, bara Reva i Gradska šuma kod Pančeva (između starog i novog puta).

Dr Jene Nađ je proučavao ptičji svet Pančevačkog rita u periodu 1909-1917. i svoje „Ornitološke zapise iz Pančevačkog velikog rita“ objavio u stručnom žurnalu Aquila 1921. Već tada je u uvodu pisao: „između Belegiša i Pančeva, odnosno Zemuna, Dunav ima izrazito proširenje prema zapadu i tu se nalazi ono plavno, ritsko područje donjeg podunavlja, čiji ptičji svet nameravam donekle detaljno opisati, a koji je inače u neprekidnom nestajanju i koji bi nakon mogućih skorašnjih radova na kanalskoj mreži može potpuno nestati.”

Prokopavanje mreže kanala je u prvoj polovini XX veka isušilo rit i pretvorilo ga u oranice. Mi tu plodnu zemlju, isušenu radi proizvodnje hrane, danas betoniramo, gradeći “treći Beograd” (da li je samo meni to nelogično?). Jedino što je od čuvenog rita preostalo je pokoja bara (ribnjak Mika Alas) i, tu i tamo, malo šira plavna zona duž reke. Nama ostaje da štitimo to što je preostalo.

Nađ dalje kaže: “Niži delovi, ... nalaze se na zapadnom delu rita. Tu se gnezde i zadržavaju najtipičniji predstavnici rita, patka, guska, vranac, čaplje; a tokom seobe a i za vreme blagih zima se selice tu okupljaju u više hiljada primeraka pružajući tako prizor za uživanje.

“Viši delovi, koje su pod mlečikom i šašem, pokrivaju velika prostranstva na sredini rita. Tu se takođe rado zadržavaju patke, liske, barske kokice, a na mestima gde su goveda dobro utabala teren, velike grupe barskih šljuka, muljača i sprudnika. Na suvljim mestima, gde se još mogu naći vlažniji ritovi, u velikom broju živi prdavac.”

Prdavac je globalno ugrožena vrsta koju ja nisam nalazio. Poslednje glasanje ove vrste na Ratnom ostrvu zabeleženo je juna 1989. Nakon toga se invazivni severnoamerički uljez, bagremac, proširio i obrastao vlažne livade na ostrvu, uništavajuću tako stanište prdavca. Na drugim mestima, vlažne livade su se našle sa druge strane nasipa, odsečene od periodičnog plavljenja i ubrzo preorane. Danas prdavac više ne predstavlja kvalifikacionu vrstu za ovo IBA područje.

Pančevački rit je zahvatao preko 40.000 hektara. IBA „Ušće Save u Dunav“ zahvata skoro 10.000 ha (dobrim delom izvan područja rita). Do sada je zaštićen sasvim mali deo voda beogradskih, Veliko ratno ostrvo i zimovalište malih vranaca na Savi, ni 200 ha, ali tu zaštitu treba proširiti i na očuvanija plavna područja, tamo gde je nasip prošao dalje od reke.

Središnji deo IBA Ušće Save u Dunav, pogled ka jugu (s leve strane ribnjak Mika Alas):

16 новембар 2009

Planina orlova

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni.

Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Jovan Lakatoš

Kada sam proletos jednoj kanadskoj ptičarki pokazivao ptice oko Beograda, dva mlada orla belorepana sudarila su se nad ribnjakom Baranda. Ribnjak je, izgleda, bio premali za oba. Usledio je impresivan vazdušni duel, dok nije ostao samo jedan. Kasnije, dok smo se vraćali u grad, ona je iz kola opazila još jednog iznad Borče. Kako ih nikada ranije nije posmatrala, pitao sam je po čemu ga je poznala. Rekla je: «Lako, pa rekao si mi da izgleda kao leteća garažna vrata.» Nije nimalo pogrešila: belorepan je četvrti po veličini orao na planeti!

Belorepani se hrane pretežno ribom i barskim pticama, pa se kod nas i gnezde duž velikih reka. I oko Beograda se gnezdi nekoliko parova, što me tera da pomislim na škotsko ostrvo Mull koje je nakon uvođenja orlova doživelo turistički bum praćen sa značajnih 2 miliona funti ubrizganih u lokalnu ekonomiju svake godine. A glavna turistička atrakcija ostrva su belorepani! Koliko Beograd i Srbija sa preko 60 gnezdećih parova ovih ptica godišnje inkasiraju od aviturizma, pitanje je za nadležne.

Predvođen ornitologom Adrianom Berom, u potrazi za orlovima zaputio sam se u srce nacionalnog parka Fruška gora. Zavojiti makadam vodio nas je kroz gustu šumu, sve dublje u planinu. Tu slika već postaje neobična: zašto tražim belorepane u planini ako su to ptice ribnjaka i močvara? Dobro, nisu oni tako isključivi, viđaju se i usred Beograda, nad Dorćolom, Zemunom, Dedinjem, Autokomandom... Valjda su uvideli da su termali, besplatni vazdušni liftovi, mnogo snažniji iznad užarenog asfalta. No ipak, nad gustom šumom usred planine?

Ber je začetnik projekta koji sprovodi nacionalni park, a koji ima za cilj da poveća populaciju orlova u parku, kako belorepana, tako i znatno ređih, globalno ugroženih krstaša (svega tri para se još gnezde u Srbiji!). Otuda se pticama u zimskom periodu iznose uginule domaće životinje, koje nisu za ljudsku upotrebu, čime se pospešuje preživljavanje nepovoljnog godišnjeg doba u kome naročito stradaju u lovu još neiskusne mlade ptice.

Šuma se pred nama otvara. Ulazimo u napušteni kamenolom. Jedva smo parkirali vozila, a već smo ugledali dva belorepana kako kruže nedaleko od litice. S rasponom krila od dva i po metra, zbilja podsećaju na leteća vrata.

Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Lorand Vig

Primer ovakvog zimskog prihranjivanja nalazimo u Švedskoj 1970‑ih godina. Jedan od ciljeva prihranjivanja je bio da se orlovima pruži hrana koja nije kontaminirana pesticidima, smanji unos štetnih hemikalija i poveća smanjena reproduktivna moć. Drugi cilj je bio da se pticama obezbedi hrana tokom oštre zime i poveća procenat preživljavanja, uglavnom među mladim i neiskusnim orlovima. Uspeh programa je bio ograničen – jedan broj parova je povećao produkciju mladih, dok su drugi ostali jalovi – ali mnogo veći broj mladunaca je preživljavao kritične prve godine života, dostižući polnu zrelost i započinjući sa parenjem, što je spaslo ugroženu baltičku populaciju belorepana. Povećanom preživljavanju mladih belorepana i krstaša nada se i Adrijan Ber.

Pre nekoliko godina, jednog zavejanog januara ugledao sam u istočnoj Srbiji mladog belorepana kako saginje glavu da raskomada zgaženu lisicu … Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla koji na to brže-bolje uzleće, vozač izašao i, pod točkovima vec spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne? Neka lovačka društva umesto članarine još prihvataju repove lisica i kanže jastrebova (koliko lovaca zna da raspozna jastreba, drugo je pitanje...).

Pre nekoliko godina na Fruškoj gori je stradao jedan krstaš. Sleteo je na strvinu lisice koja je stradala pod točkovima, da u teškoj zimskoj magli i sam pogine od udarca automobila. Ovo hranilište treba da ponudi alternativu, teško skrivajući radost i ponos u glasu objašnjava Ber.

U planu je i gradnja omanjeg drvenog zaklona koji bi turistima omogućio da sa 50 metara udaljenosti posmatraju i fotografišu ptice koje dolaze na hranilište. Broj gostiju će biti ograničen – osam plus vodič – a zaklonu će se prilaziti kroz šumu kako orlovi ne bi opazili ljude i bili uznemireni njihovim prisustvom. Kada posete budu omogućene, projekat će ne samo pomoći orlovima, već i doprineti diverzifikaciji turističke ponude nacionalnog parka, Novog Sada i Srbije, te približiti našu prirodnu baštinu široj javnosti. (Tekst je nastao u jesen 2007)

A šta je posle bilo:
Adrijan Ber više ne radi u nacionalnom parku. Hrana za orlove se i dalje iznosi. Zaklon za posmatrače i fotografe je izgrađen.

Ja sam u nekoliko pokušaja hteo da ga obidjem, ali mi je nadležni predstavnik parka za usluge vodiča i sedenje na tvrdoj klupi s pogledom tražio 100 evra. Kako belorepana mogu videti i sa beogradskih splavova, gde mi je jedini trošak 150 dinara za pivo, nisam se više vraćao u fruškogorski kamenolom. A moglo je bolje...

02 новембар 2009

Velika čigra & Jelen


Velika čigra © Szabolcs Kokay

S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi... Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

I svoje prve velike čigre sam početkom devedesetih baš nedaleko odatle video, među običnima galebovima u plićacima na Lidu. Tada pojma nisam imao koju to vrstu gledam. Ličile su mi na predimenzionirane obične čigre, veće čak i od običnih galebova, što je poznavaocu dovoljno da ih identifikuje. Ja sam im tada prišao kajakom, spustio veslo i dugo ih posmatrao. Potom sam ih skicirao u beležnici, koju sam posle prepisao u stari 286 (moj prvi kompjuter, od milja zvan PeCa; nijedan kasniji nije imao ime), i potom se služio elektronskim beleškama, a crtež zagonetne vrste je čekao, zaboravljen na polici. I skoro 20 godina kasnije, prelistao sam stare beležnice, ugledao crtež i bez dvoumljenja pomislio: velika čigra!

Dok je svrha dvogleda ili priručnika za identifikaciju ptica očigledna, svrha beležnice je pomalo nejasna. A svojim značajem skoro da nadilazi dvogled i priručnik!

Kada još nedovoljno razlikujete vrste, beležnica će vam najviše služiti da skicirate opažene ptice koje ne uspete odmah da pronađete u priručniku. Ne smete se oslanjati na pamćenje jer se lako dešava da ubrzo poverujete da ste videli i karakteristike kojih nije bilo. Ukoliko je ptica nervozna, bolje je da je što duže posmatrate, pa potom skicirate, nego da se mašate priručnika, rizikujući da vam ptica odleprša. Vreme koje potrošite na listanje stranica ujedno je vreme protraćeno za posmatranje, zbog čega možete propustiti da zapazite nešto presudno za identifikaciju.

Nije važno što ne umete da crtate, počnite od većeg i manjeg kruga pa ih spojite vratom, manjem docrtajte kljun, a većem rep i noge, pa dodajte opažene šare na približno tačno mesto. Pokraj crteža zapišite boju perja svakog dela tela. Ne zaboravite da opišete boju kljuna i nogu, kao i ma koje karakteristično ponašanje poput uzdizanja repa ili trzanja krila. Kada beležite zapaženo, držite se onoga što ptica ima, a proces eliminacije (nema žute noge – znači nije ova, nema crn kljun – nije ni ova) ostavite za kasnije. Najzad, obavezno zapišite i datum i lokalitet posmatranja.

Pošto ste zapisali sve što ste videli, uzmite priručnik i pokušajte da pronađete takvu pticu. Sada je vreme za proces eliminacije. Priručnik može da pominje neku odliku koju vi niste opazili, a ptica je već odletela. Nemojte je dopisivati, držite se prvobitnih beleški. Tako učite da raspoznajete i pamtite ptice, a redovno hvatanje beleški vas priprema za zahtevnije vrste i terene na kojima ćete beležiti isto što beleže i iskusni ornitolozi.

22 октобар 2009

Silovanje planete

Izvod: Klajv PontingEkološka istorija sveta“, Odiseja, Beograd 2009.

Tokom poslednjih 10.000 godina, ljudske aktivnosti su dovele do velikih promena u svetskim ekosistemima. Širenje naselja i stvaranje polja za gajenje useva ili napasanje stoke, krčenje šuma, te isušivanje močvara i vlažnih staništa, redukovali su staništa gotovo svih vrsta biljaka i životinja. Sistematski lov životinja radi hrane, krzna i drugih proizvoda (i, u mnogim slučajevima, ‘sporta’), drastično je redukovao brojnost mnogih vrsta, a neke doveo do izumiranja. ...

Možda najstrašniji primer masovnog pokolja nije bio onaj bizona, već golubova selaca – to je priča u koju je gotovo nemoguće poverovati. Prvi evropski doseljenici u Severnu Ameriku često su komentarisali ogroman broj plavih i dugorepih, brzih i gracioznih golubova. Jedan od prvih doseljenika u Virdžiniji opisao je:

Zimi je više divljih golubova nego što se to može zamisliti, ja sam viđao neprekinuta jata u vazduhu koja su prolazila po tri ili četiri sata, toliko gusta da su nam zasenila nebo.

Slični izveštaji potiču i od Holanđana sa Menhetna iz 1625, iz Salema u Masačusetsu iz 1631. i od nekih od prvih istraživača Luizijane iz 1698. godine. Još 1854, jedan stanovnik okruga Vejn u državi Njujork napisao je:

Ima dana i dana kada ih je vazduh prepun, teško da bi se koji prekid pojavio u jatu koje proleće po pola dana. Jata su se protezala koliko oko seže, red iznad reda.

U Saginou u Mičigenu, 8. aprila 1873, zabeležen je neprekidan prelet golubova selaca od 7.30 ujutru do 4.00 po podne. Drugi izveštaji opisuju jata široka jednu milju kako u rano proleće nadleću posmatrača četiri ili pet sati neprekidno, tokom seobe sa juga u gnezdilišna područja Nove Engleske, Njujorka, Ohaja i južnog područja Velikih jezera. Jata su bila toliko gusta da bi jedan hitac oborio 30 ili 40 ptica, a mnoge su ubijane tako što su niskoleteća jata sa uzvisina gađana motkama. I njihove gnezdilišne kolonije su bile podjednako enormne – neke su pokrivale područja veličine 8x20 km, sa i po 90 gnezda u istoj krošnji. Težina gusto načičkanih ptica lomila je grane, a ponekada obarala i stabla. Broj golubova selaca u Severnoj Americi u vreme dolaska Evropljana nije poznat, ali se procene kreću oko pet milijardi, ili jedne trećine svih ptica tog regiona u to vreme. Ukupan broj svih ptica u današnjim SAD procenjuje se na oko pet milijardi.

Jedan razlog zašto su golubovi selci bili toliko brojni jeste odsustvo grabljivaca, sa izuzetkom jastrebova i drugih ptica grabljivica. Sa druge strane, ptice su bile iznenađujuće osetljive na ljudske delatnosti. Ženka bi polagala samo jedno jaje godišnje, pa se gubici nisu mogli lako nadomestiti. Gradili su krhka gnezda, a navika kolonijalnog gnežđenja i seobe u divovskim jatima izlagala ih je riziku od napada. Ptice su se hranile hrastovim žirom, te plodovima bukve i kestena, a kada su prvi doseljenici iskrčili šume, redukovali su površine staništa i količine dostupne hrane. Samo po sebi, to bi samo redukovalo broj ptica. Pravu krizu izazvao je lov. Indijanci su ih lovili velikim mrežama, a već 1630-ih, i Evropljani su radili isto. Ptići su smatrani poslasticom, a odrasli su lovljeni zbog perja i mesa. Tokom prva dva veka evropskog naseljavanja, brojnost im je donekle opala, ali je sredinom XIX veka i dalje iznosila više milijardi. Do tog vremena su razmere lova bile ograničene.

Milijarde golubova selaca su dovedene do izumiranja za 50 godina. Pokolj je započeo komercijalnim lovom širokih razmera radi snabdevanja rastućih gradova na istoku jeftinim mesom. Taj razvoj događaja bio je omogućen gradnjom železničke pruge koja je početkom 1850-ih spojila područje Velikih jezera i Njujork. Oko 1855, oko 300.000 ptica godišnje isporučivano je u Njujork. To je još uvek bio mali obim ubijanja, u poređenju sa onim što će uslediti 1860-ih i 1870-ih. O obimu operacija svedoče nam gotovo neverovatne, ali pažljivo unete cifre u trgovačkim knjigama. Lov je bio deo legalne i visokoprofitabilne trgovine. U samo jednom danu (23.7.1860), iz Grand Rapidsa u Mičigenu poslato je 235.200 ptica na istok. U jednoj godini (1874), mičigenski okrug Okeana je tržištima na istoku poslao 1.000.000 ptica. Dve godine kasnije, taj broj će porasti na 400.000 nedeljno na vrhuncu sezone, i 1.600.000 godišnje. Godine 1869, okrug Van Bjuren u Mičigenu isporučio je 7.500.000 ptica. Do kraja 1870-ih, broj golubova selaca je znatno opao, ali je 1880. Mičigen ipak poslao 527.000 ptica na istok. Do kraja 1880-ih velika jata, koja su do skora bila obična pojava, potpuno su nestala, a opažanja golubova selaca postala vredna pažnje. Poslednje poznate ptice su u većini istočnih država uginule tokom 1890-ih. U prirodi je vrsta izumrla oko 1900, kada su u Ohaju uginule poslednje poznate ptice, dok je poslednji primerak vrste, čiji se broj izražavao milijardama, uginuo u zatočeništvu 1914. godine.

‘Problem običnih vrsta’

Izumiranje goluba selca (i drugih, poput velike njorke ili dodoa) i bezmalo izumiranje američkog bizona postavljaju čitav niz teških pitanja. Zašto se tako neselektivan pokolj nastavljao? Zašto nije smatran kontraproduktivnim, kad je uništavao same osnove industrije koja je eksploatisala te resurse? Zašto se nije prestalo sa ubijanjem, kad je postalo jasno šta će se desiti, i prešlo na održivo gazdovanje? Takve primere američki ekolog Vilijem Ofals naziva ‘problemom običnih vrsta’. Ta krda ili jata nisu pripadala zajednici, pa se mogu nazvati i ‘problemom slobodnog pristupa’. Niko ih nije posedovao, pa otuda niko nije imao interes da kontroliše stopu ubijanja i osigura održivost eksploatacije. Pošto nije bilo vlasnika, a troškovi eksploatacije su bili niski (konj i puška za bizone, i mreža za golubove selce), veliki broj lovaca je bio privučen da se uključi u u trgovinu. U situaciji pojačanog suparništva, najrazumniji pristup za svakog pojedinačnog lovca je bio da maksimalno uveća svoj ulov, pre nego što konkurencija to uradi. I što je broj životinja bivao niži, pritisak da se ubije što je više moguće bivao je veći. Svi pritisci ‘režima slobodnog pristupa’ ohrabruju ljude da eksploatišu resurs što brže i što više mogu. Svako ko bi zauzeo suprotno gledište i limitirao svoj ulov, time bi jedino umanjio svoj prihod i uvećao šanse konkurencije, a da ne bi uticao na opštu stopu ubijanja.

Ovakav obrazac maksimizacije kratkoročne dobiti na račun dugoročnih interesa, pa čak i ako je to značilo potpuno uništenje resursa, leži u srcu načina na koji su ljudi lovili životinje. ... Isti obrazac se ponavljao od industrije do industrije – američki bizon, golub selac, ribarenje, trgovina krznom, lov na foke i kitove. Vekovima su se ljudi ponašali kao da je broj životinja beskonačan, a ako i nije, kao da to nije bitno. To je spomenik ljudskoj kratkovidosti. Nisu samo te industrije doživele opadanje ili potpuni kolaps, već je i širom sveta došlo do katastrofalnog gubitka životinja. U velikim prostranstvima, one su istrebljene ili drastično proređene – a potpuno izumiranje u pojedinim slučajevima sprečila je jedino neisplativost daljeg lova na poslednje preživele jedinke nekada brojnih vrsta. Rezultat je – osiromašenje sveta.

06 октобар 2009

Monitoring češćih vrsta ptica

Prvog vikenda oktobra, Liga za ornitološku akciju Srbije organizovala je radionicu o monitoringu običnih vrsta ptica (MOV). Ukupno je bilo 16 učesnika, od muzejskih kustosa i studenata ekologije i biologije, preko nastavnika i rendžera zaštićenih područja, do planinara. Učesnici su dobili uputstvo za rad i izveštaje sa panevropskim rezultatima upravo ovakvog monitoringa, kao i prateće formulare za unos opažanja, te priručnik za identifikaciju ptica i novi broj časopisa Detlić. Partneri u projektu bili su Bugarsko društvo za zaštitiu ptica, fakultet „Futura“ i beogradsko JP „Gradsko zelenilo“, uz finansijsku podršku Sekretarijata za životnu sredinu Grada Beograda.

Države u kojima se sprovodi MOV (tamnija boja - duži period istraživanja)
Radionicu je vodio Jordan Hristov, koordinator bugarskog MOV-a, koji je preneo tamnošnja iskustva, objasnio metodu i prikazao prve rezultate koje su postigli. Ono što je u ovoj metodi od posebnog značaja jeste mogućnost učešća građana – to je prava citizen science. Sama metodologija je prilično jednostavna. Nije nužno da to rade ornitolozi, pa čak nije nužno ni dobro poznavanje ređih vrsta ptica. Pretpostavlja se da učesnici poznaju česte i obične vste ptica – i to je sasvim dovoljno.

Šematski prikaz kvadrata 1x1 km sa trasama kojima se motrilac kreće
Ljubitelj ptica zainteresovan za učešće u monitoringu može koordinatoru da javi koje krajeve može da istražuje, npr. okolinu svog mesta, dolinu reke na kojoj peca, planinu na kojoj češće planinari... Da bi se izbeglo da motrilac odabere lokalitet sa najviše ptica i time stvori lažni utisak povećanog broja ptica, koordinator će mu unutar predloženog područja nasumično odrediti kvadrat 1x1 km. Unutar njega, motrilac će trasirati dve paralelne staze od po 1 km, koje će svakog proleća obići tri puta: prvi put da opiše staništa, drugi da zabeleži rane, a treći put pozne gnezdarice područja. Svoje terenske formulare motrilac potom prepisuje u sumarni formular koji šalje koordinatoru MOV-a.

Primer parcele 1x1 km sa ucrtanim trasama kojima se motrilac kreće

Iako se beleže sve opažene vrste, u konačne analize ulaze samo one za koje se prikupi najveći broj podataka, tj. što veći statistički uzorak. Npr, od 190 vrsta, koliko je u poslednjih pet godina MOV-a zabeleženo u Bugarskoj, analizirani su trendovi populacija samo za 40 najčešćih, što obezbeđuje valjanost podataka, ali i omogućava učešće i običnim ljubiteljima ptica. Želja Lige za ornitološku akciju jeste da ovom metodom monitoringa pokrije čitavu Srbiju, pa će u tom cilju održati seriju predavanja i vežbi u više gradova. Svi građani zainteresovani za učešće mogu se obratiti na loa@ptica.org

Teorija na fakultetu za primenjenu ekologiju Futura...

...i praksa u Zvezdarskoj šumi:


Rezultat MOV-a su i ovakvi populacioni trendovi ptica Evrope:



Evidentno je da najgore prolaze ptice poljoprivrednih površina:
Ipak, ptice istočne Evrope se još uvek dobro drže: