While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

16 новембар 2009

Planina orlova

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni.

Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Jovan Lakatoš

Kada sam proletos jednoj kanadskoj ptičarki pokazivao ptice oko Beograda, dva mlada orla belorepana sudarila su se nad ribnjakom Baranda. Ribnjak je, izgleda, bio premali za oba. Usledio je impresivan vazdušni duel, dok nije ostao samo jedan. Kasnije, dok smo se vraćali u grad, ona je iz kola opazila još jednog iznad Borče. Kako ih nikada ranije nije posmatrala, pitao sam je po čemu ga je poznala. Rekla je: «Lako, pa rekao si mi da izgleda kao leteća garažna vrata.» Nije nimalo pogrešila: belorepan je četvrti po veličini orao na planeti!

Belorepani se hrane pretežno ribom i barskim pticama, pa se kod nas i gnezde duž velikih reka. I oko Beograda se gnezdi nekoliko parova, što me tera da pomislim na škotsko ostrvo Mull koje je nakon uvođenja orlova doživelo turistički bum praćen sa značajnih 2 miliona funti ubrizganih u lokalnu ekonomiju svake godine. A glavna turistička atrakcija ostrva su belorepani! Koliko Beograd i Srbija sa preko 60 gnezdećih parova ovih ptica godišnje inkasiraju od aviturizma, pitanje je za nadležne.

Predvođen ornitologom Adrianom Berom, u potrazi za orlovima zaputio sam se u srce nacionalnog parka Fruška gora. Zavojiti makadam vodio nas je kroz gustu šumu, sve dublje u planinu. Tu slika već postaje neobična: zašto tražim belorepane u planini ako su to ptice ribnjaka i močvara? Dobro, nisu oni tako isključivi, viđaju se i usred Beograda, nad Dorćolom, Zemunom, Dedinjem, Autokomandom... Valjda su uvideli da su termali, besplatni vazdušni liftovi, mnogo snažniji iznad užarenog asfalta. No ipak, nad gustom šumom usred planine?

Ber je začetnik projekta koji sprovodi nacionalni park, a koji ima za cilj da poveća populaciju orlova u parku, kako belorepana, tako i znatno ređih, globalno ugroženih krstaša (svega tri para se još gnezde u Srbiji!). Otuda se pticama u zimskom periodu iznose uginule domaće životinje, koje nisu za ljudsku upotrebu, čime se pospešuje preživljavanje nepovoljnog godišnjeg doba u kome naročito stradaju u lovu još neiskusne mlade ptice.

Šuma se pred nama otvara. Ulazimo u napušteni kamenolom. Jedva smo parkirali vozila, a već smo ugledali dva belorepana kako kruže nedaleko od litice. S rasponom krila od dva i po metra, zbilja podsećaju na leteća vrata.

Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Lorand Vig

Primer ovakvog zimskog prihranjivanja nalazimo u Švedskoj 1970‑ih godina. Jedan od ciljeva prihranjivanja je bio da se orlovima pruži hrana koja nije kontaminirana pesticidima, smanji unos štetnih hemikalija i poveća smanjena reproduktivna moć. Drugi cilj je bio da se pticama obezbedi hrana tokom oštre zime i poveća procenat preživljavanja, uglavnom među mladim i neiskusnim orlovima. Uspeh programa je bio ograničen – jedan broj parova je povećao produkciju mladih, dok su drugi ostali jalovi – ali mnogo veći broj mladunaca je preživljavao kritične prve godine života, dostižući polnu zrelost i započinjući sa parenjem, što je spaslo ugroženu baltičku populaciju belorepana. Povećanom preživljavanju mladih belorepana i krstaša nada se i Adrijan Ber.

Pre nekoliko godina, jednog zavejanog januara ugledao sam u istočnoj Srbiji mladog belorepana kako saginje glavu da raskomada zgaženu lisicu … Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla koji na to brže-bolje uzleće, vozač izašao i, pod točkovima vec spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne? Neka lovačka društva umesto članarine još prihvataju repove lisica i kanže jastrebova (koliko lovaca zna da raspozna jastreba, drugo je pitanje...).

Pre nekoliko godina na Fruškoj gori je stradao jedan krstaš. Sleteo je na strvinu lisice koja je stradala pod točkovima, da u teškoj zimskoj magli i sam pogine od udarca automobila. Ovo hranilište treba da ponudi alternativu, teško skrivajući radost i ponos u glasu objašnjava Ber.

U planu je i gradnja omanjeg drvenog zaklona koji bi turistima omogućio da sa 50 metara udaljenosti posmatraju i fotografišu ptice koje dolaze na hranilište. Broj gostiju će biti ograničen – osam plus vodič – a zaklonu će se prilaziti kroz šumu kako orlovi ne bi opazili ljude i bili uznemireni njihovim prisustvom. Kada posete budu omogućene, projekat će ne samo pomoći orlovima, već i doprineti diverzifikaciji turističke ponude nacionalnog parka, Novog Sada i Srbije, te približiti našu prirodnu baštinu široj javnosti. (Tekst je nastao u jesen 2007)

A šta je posle bilo:
Adrijan Ber više ne radi u nacionalnom parku. Hrana za orlove se i dalje iznosi. Zaklon za posmatrače i fotografe je izgrađen.

Ja sam u nekoliko pokušaja hteo da ga obidjem, ali mi je nadležni predstavnik parka za usluge vodiča i sedenje na tvrdoj klupi s pogledom tražio 100 evra. Kako belorepana mogu videti i sa beogradskih splavova, gde mi je jedini trošak 150 dinara za pivo, nisam se više vraćao u fruškogorski kamenolom. A moglo je bolje...

Нема коментара:

Постави коментар