While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

21 јул 2009

Kako bubanj kaže

Ljubazan plavokosi muškarac tridesetih godina sedi na podu tradicionalne okrugle blatne kolibe u predgrađu prestonice Bocvane, Gaboroneu. Naizgled bez razloga, većina Afrikanaca ga se plaši ili, tačnije, njegove profesije. On je sangoma.



Sangoma je vrsta "tradicionalnog iscelitelja" kako se danas nazivaju, ili vrača, kako su se donedavno zvali. Ispred nas su razne zdele, u njima tikve kalabaš, u tikvama melemi od samlevenih biljaka, životinjskih sastojaka i minerala... Sangome u to dodaju prašinu sa grobova predaka - ostajući tako u kontaktu sa njima.

Kojegod bilo moje gledište, sedim licem u lice sa čovekom koji sledi tradiciju stariju od zapadne civilizacije, neprekinutu kulturnu nit koja potiče negde iz neolita (njegov kolega je svakako živeo i u Lepenskom viru). U drugim delovima sveta carstva su nastajala i nestajala, ali ovde, u Africi, sangome još uvek koriste i dalje razvijaju znanje zaboravljeno u razvijenom svetu.

albicilla: Kako Afrikanci prihvataju belca za tradicionalnog iscelitelja?

Najl Kembel: Ne znam. Ja nisam prvi. Ima dosta ljudi sa Zapada koji postaju sangome. Nisam prvi ni u Bocvani. Znate, postati sangoma nije vaš izbor, to se dešava kada imate određenu bolest i jedini lek je da postanete sangoma. Lično verujem da tu bolest može dobiti svako i da Afrikanci to tako posmatraju.

albicilla: To je onda više ispunjavanje zacrtane sudbine nego biranje profesije?

NK: Da, ne možete to da izaberete. Čak i ako je neko veoma zainteresovan ali duhovi predaka neće da ga zaposednu, onda se to ne dešava, on ne može da postane sangoma. Ali ako ga duhovi posednu, jedino što može da učini je da postane sangoma - ili da poludi!

albicilla: Postati sangoma je način da se duhovi drže pod kontrolom...?

NK: ...drže pod kontrolom tako da ne ovladaju tvojim umom. Takođe, oni rade za tebe. Kada lečiš pacijenta, duhovi ti govore koji melem da upotrebiš, od čega pacijent boluje i kako da ga lečiš.

Ako je nešto izgubljeno, upotrebićeš duhove da pronađu tu stvar, tako da oni rade za tebe. Ali i ti radiš za njih, možda jednom nedeljno igraš dozvoljavajući duhovima da govore kroz tebe šta oni žele, ili šta treba uraditi, ili... mnogo stvari.

albicilla: Svi ovi predmeti oko nas...

NK: Te tkanine na zidovima, svaka ima drugo značenje. Ona sa šahovskim dezenom je vodeni duh, vrsta sirene, i ta tkanina je sveta tom duhu. Onu sa lavom nose šegrti. Slon, petao, štit - te nosim kada igram. Ova iza nas se koristi kada precima dajemo ponude.

Kada igramo, koristimo bubnjeve, ove su napravili Hambukušu iz delte Okavanga. Ona tikva kalabaš u korpi sa crvenom tkaninom, u njoj je kičma pitona [naučni nazivi vrsta slede na kraju teksta] i lobanja žutokljune lunje [vrsta ptice grabljivice] - to sprečava pretke da se naljute... To deluje kao vradžbina.

Ovo je koža pitona, a ono koža sa noge noja... Kožu pitona posebno koristimo za vodenog duha jer je on veoma opasan. Ako nemaš bubnjeve kada te posedne, tada može da te ubije. Zato držimo sve te stvari unaokolo, da ih smirimo.

albicilla: "Ako nemaš bubnjeve"?

NK: Neko mora da udara u bubanj za tebe, ti moras da igraš na određen način...

albicilla: Kakva je moć bubnja?

NK: Nisam siguran u čemu se ona sastoji, ali postoji određen način udaranja u bubanj kada te duh posedne i tada, duhovi govore kroz tebe i napuštaju te. Ako nema bubnjeva, duh će ubiti osobu koju je zaposeo. Prestaće da diše i umreće. Zato su bubnjevi važni.

Možda pola sata pošto počneš da igraš, duh progovori kroz tebe i posto te napusti, posedne te drugi - svi tvoji preci prođu kroz tebe tokom plesa. Dok su u tebi, jasno vidiš sve što se dešava, uključujuci stvari koje inače ne vidiš, kao što je bolest.

Igranjem umiruješ pretke da ti ne prave probleme. Suština plesa je da omogući duhu da govori. Ako ne igraš, oni dolaze sami i počinju da govore.

Takođe, ako započneš obuku za sangomu i prekineš je pre kraja, ubrzo poludiš. Znam mnoge koji su pomračili umom jer su prekinuli.



albicilla: Sangome se optužuju da su zli, da...

NK: ...bacamo čini... Istina je da neki to rade, ali ne rade to sve sangome. Nismo svi postali sangome radi novca. Ne bavimo se svi osvetama i kletvama, ponajmanje to rade sangome. Povrediti, začarati čoveka za nas je veliki tabu zato što želimo da lečimo i verujemo da ukoliko nekome pomognemo da ubije, više nećemo biti u stanju da lečimo.

Veruje se da otimamo bebe i decu i da njihove delove tela koristimo kao medicinu. To nije istina - mi to ne radimo.

albicilla: Čitao sam u novinama o otmici dece zbog kože...

NK: Da, to se desilo, ali to nisu učinile sangome. Te ljude ne bih hteo ni da nazovem tradicionalnim isceliteljima. To jeste jedna vrsta tradicionalne medicine i oni prave vradžbine - vradžbine koje se koriste za uspeh u poslu, kocki, za sticanje moći i takve stvari. To su zle rabote i mi to ne radimo.

Uvek se verovalo da sangome kradu decu, ali mi to ne radimo. Drugi opet veruju da obožavamo đavola - što ne radimo; te da smo isto što i vešci i veštice - a nismo. Brine me to, ta percepcija koju ljudi imaju o nama. Nije tako, mi to ne radimo, ne bacamo zle čini i ne ubijamo. Mi smo oni koji ljudima pomažu protiv toga. Mi pokušavamo da lečimo ljude.

albicilla: Kakav je vaš odnos prema modernim doktorima?

NK: Mi radimo sa njima. Mnoge bolesti i ne pokušavamo da lečimo, šaljemo ljude modernim doktorima, za TBC npr. Nama treba godinu dana za tretman TBC-a, njima treba 4 do 5 meseci. I ljudi to znaju. Ako im treba nešto protiv gripa, mogu da uzmu tablete. Nama treba nedelju dana da ga izlečimo, a dotle će bolest i sama proći.

Ali, za druge stvari ne postoji ništa što zapadna medicina može da učini. Kako da izleči nekoga ko je začaran? Mi lečimo te ljude.

albicilla: Kako ste postali tradicionalni iscelitelj?

NK: Sve je počelo dok sam još bio vrlo mlad. Čuo bih glasove kada oko mene nije bilo nikoga, govorili su mi različite stvari, da odem negde da uberem neku biljku ili da na drugom mestu sakupim delove životinjskih tela. U početku sam se pitao da li ja to govorim samom sebi, ali sam otkrio da su me na naznačenim mestima čekale narečene stvari. Nakon nekog vremena glasovi su se izrodili u problem i ja sam postao veoma depresivan i nesrećan. Otkrio sam da mogu unapred da znam šta će se dogoditi, nekada sasvim nebitne stvari, ali ponekad i važne. Posebno bih znao da mi neko - i tačno ko - dolazi u posetu.

Kako god bilo, to se nastavljalo, pa sam posetio tradicionalnog iscelitelja koji mi je objasnio da me to preci pozivaju da postanem iscelitelj. On je započeo moju obuku pokazujući mi kako da gledam u kosti, pokazao mi neke medicine koje idu uz to... Nakon tri godine je umro, pa sam počeo da posećujem drugog, pa trećeg i posle pet godina i sam sam bio iscelitelj.

Bio sam tek običan tradicionalni iscelitelj, kada su se pre dve godine glasovi ponovo javili. I još jednom sam otišao kod iscelitelja da saznam da me preci sada zovu da učinim još jedan korak i postanem sangoma. Razlika između sangoma i drugih iscelitelja je u tome što sangome plešu dok ne padnu u trans. Rekao bih da su sangome duhovnije od običnih iscelitelja i imaju mnogo strožija pravila, pa i sama obuka za sangomu je mnogo strožija.

Kako bilo, otišao sam u lodž, mesto gde obučavaju sangome i tamo proveo dva meseca odeven na naročit način, učeći kako da kontrolišem duhove predaka i kako da plešem i kako da koristim stanje transa. Ta obuka obično traje godinu do dve, ali kako sam od ranije bio iscelitelj, ja sam je završio za dva meseca. Uglavnom, tako sam postao ono što sam sada.

Kembel otvara vrećicu od kože pegave cibetke, sisara veličine mačke:

NK: Ovo su moje kosti za dijagnosticiranje pacijenta. Ovo je kost strvinara - on vidi na daljinu i mi verujemo da vidi stvari pre nego što će se desiti, uvek znaju gde će neka životinja da umre... [Isto verovanje prisutno je i u zapadnoj Srbiji, prim. aut.] Koristimo i srce strvinara skuvano sa određenim biljkama, da znamo događaje pre nego što se dese.

Svaka od ovih kostiju ima svoje značenje, mi ih bacimo i po načinu na koji padnu znamo zašto pacijent dolazi kod nas. Po tome se razlikujemo od zapadnih lekara. Kada pacijent dođe kod nas, on ne govori ništa, već čeka da mi njemu kažemo šta mu je. Potom ih bacamo jos jednom da saznamo koji lek da upotrebimo. Pacijentu objasnimo koju bolest ima i zašto je ima i kako ćemo ga lečiti. Ove su kosti veoma važne za nas, one su nam glavni alat za rad.

Ova, to je vrh roga impale, a ovo je krljušt pangolina, ona nam govori o nečijoj sreći. Ove su izrezbarene od slonovače [neočekivano, smeđe su boje jer su kuvane u ‘medicini'], i zovu se porodica: muž [simbolizovan ujedom - ustima punim oštrih zuba] i žena [geometrijska šara koja predstavlja vaginu], sin [krokodil] i ćerka [žaba].

U ovoj drugoj porodici, koja je izrezbarena od kljova nilskog konja, imamo muža [ujed - ovaj put simbolizovan sa dve cik-cak linije], ženu [grudi - simbolizovane kroz krugove sa tačkama u sredini], te sina i ćerku [krokodil i žaba].
Ova [morska školjka] predstavlja kuću, srce i automobil...

albicilla: Automobil!?

NK: Da, u Bocvani se mnogo umire u saobraćajnim nesrećama. Auto je jedan od najviših statusnih simbola. Možda je to razlog, mada nisam siguran...
Onda imamo ovu - nečiju kompletnu imovinu, izuzev novca. A ova [novčić] predstavlja novac. Ovo je kost hijene... A ovo je delić kože slona. Ove dve, to su vrhovi papaka impale, predstavljaju pretke. A ova, od bodljikavog praseta, ona nam govori o iscelitelju. Ovo je kljova bradavičaste svinje i govori o opasnosti. A ova [komadić plastike] predstavlja rasprave i neslaganja. Ovo je kost lava, falanga [kost prsta], ona predstavlja destrukciju. A ova je od babuna i predstavlja veštice.

albicilla: Gde sve dolazite u konflikt sa zaštitarima?

NK: Hm... , koristimo mnoge delove tela životinja i oni moćniji, kao po pravilu, dolaze od ugroženih vrsta. I tu nastaje konflikt, posebno kod ptica, poput kapskog supa. Zatim su tu kože predatora: lav, leopard, gepard, hijena. Takođe koristimo mravljeg vuka [vrsta sisara] koji je veoma ugrožen, pa pangolina - mnoge se ugrožene životinje koriste.

albicilla: Ima li načina da se smanji pritisak na ugrožene vrste?

NK: Nadam se. Nisam primetio da je nešto na tom planu do sada učinjeno.

albicilla: Koliko se delova ugroženih vrsta godišnje troši?

NK: Jedna koža leoparda za čitav život, jedna koža hijene zbog njenog sala, pa jedan sup godišnje...

albicilla: A koliko tradicionalnih iscelitelja ima u Bocvani?

NK: Na hiljade.

albicilla: Pet hiljada, deset hiljada?

NK: Rekao bih jedna trećina ukupne populacije [Bocvana ima 1,7 miliona stanovnika]...

albicilla: Trećina!?

NK: ... na neki način je povezana sa tradicionalnom medicinom. Svi smo različiti, ja radim kao sangoma i mi smo manjina, ali travari - u svakoj porodici ima po jedan.

Izgleda da širom sveta postoji interesovanje za duhovne stvari, a posebno u ovoj zemlji. Još kad sam bio dete, znao sam da će kada odrastem, ovo raditi veliki broj ljudi i sada se to zaista dešava. Veliki broj ljudi će započeti obuku sledeće godine.

Ovo sto ja radim postaje velika stvar i razvija se veoma brzo, mnogo brže nego ranije. Sledeće godine ću i sam obučavati sangome. To je kao da se odjedanput raširila kuga sangoma - ali ja sam to sve znao i kad sam bio dete.


Naučni nazivi vrsta:

Gmizavci:
piton kamenjarac Python sebae

Ptice:
kapski sup Gyps coprotheres
noj Struthio camelus
žutokljuna lunja Milvus parasitus

Sisari:
babun, čakma Papio hamadryas ursinus
bodljikavo prase Hystrix africaeaustralis
bradavičasta svinja Phacochoerus africanus
gepard Acinonyx jubatus
hijena, pegava Crocuta crocuta
impala Aepyceros melampus
lav Panthera leo
leopard Panthera pardus
mravlji vuk Proteles cristatus
nilski konj Hippopotamus amphibius
pangolin Manis temmnickii
pegava cibetka Genetta genetta
slon Loxodonta africana africana

06 јул 2009

Kanu-safari na Ratnom ostrvu, 2

Veslam kanu uz Ratno ostrvo (na obali se kaže veslam u kanuu, ali na vodi se tako ne govori - veslam kanu, full stop)... Preda mnom, ogromna ptica leti nisko, mašući krilima... što je neobično jer tako krupne ptice obično štede energiju jedreći, tek neznatno pomerajući pokoje perce...


Još nekoliko zaveslaja, mimo ehinocistisom prekrivenih topola (Echinocystis je južnoamerička lijana, preneta kao ukrasna biljka, potom je podivljala i širi se, a pokazala se vrlo invazivnom... i doprinosi utisku da ste u Amazoniji)...


Još nekoliko zamaha krilima, pored ukotvljenog čamca sa koga je niko i ne primećuje... i moj suveslač je krajičkom oka ugledao krupnu pticu, ali je, udubljen u svoje brige, nije i video...
Foto © C. Gomersall (RSPB)

Često sam tu posmatrao belorepana, posebno zimi, kada lovi patke na otvorenoj vodi... Nekom prilikom jedrio je toliko nisko nada mnom, da sam, s dvogledom na očima, imao utisak da sam mu uhvatio pogled, da se gledamo oči u oči, orao i ja. Drugom prilikom sam ga gledao kako na sprudu uz ostrvo čerupa lovinu. Moj suveslač ga je u jesenjoj magli iznenadio kajakom, prišavši mu na svega nekoliko metara, a orao na obali širi krila, da njima zakloni ulovljenu patku, kao da mu kaže, briši, ova je moja, nađi sebi drugu!

Možda najimpresivniji susret bio je sa dve ptice, letele su uporedo nad obalom reke, naspram Dorćola, onda se uhvatile za kandže, uzajamno zakovitlale u vazduhu, otpustile, svaka katapultirana na svoju stranu, da potom nastave dalje uporedo.... Možete li zamisliti orlušine od pet kilograma i dva i po metra raspona krila kako se kovitlaju u vazduhu! Volt Vitmen je još 1881. u svojim stihovima takvo ponašanje američkog beloglavog belorepana (koje čak nije ni video, već interpretirao opis), tumačio udvaranjem.

U nedavnoj anketi, koju su među stručnjacima sproveli ornitolozi Rob Simons i Džon Mendelson, sakupljeno je 107 opisa ovakvog ponašanja, kod čak 39 vrsta grabljivica. Preko 80% opisa ukazuje na agresivno ponašanje vlasnika teritorije spram uljeza. Do takvog kovitlaca obično dolazi tokom sukoba, u kom teritorijalna ptica tera uljeza, a ovaj je, da izbegne povredu, hvata za kandže; ali, nakon sukoba se rastaju, svaki orao na svoju stranu. A moje ptice su se zakovitlale i drugi put, pa nastavile let zajedno; očigledno upareni mužjak i ženka.

Jedan zaveslaj i jedan zamah krilima kasnije, i najveći orao Evrope nestaje među krošnjama, neprimećen... po visini leta sudeći, nestaje da bi sleteo na neku osmatračnicu unutar ostrva, da odatle vreba ribu koja ulazi u rukavce i bare da se mresti...