While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

24 август 2009

Dr Sergej Dimitrijevič Matvejev, 1913-2003

Pisano 2003; objavljeno u Acrocephalusu, Vol. 24, No. 116:

Dr. Matvejeva sam prvi put sreo posredstvom "Rasprostranjenja i života ptica u Srbiji" iz 1950, na koju sam naišao u knjižari SANU negde početkom devedesetih. Prošlo je još par godina pre nego sam saznao da je autor ne samo živ, već i dalje aktivan ornitolog.

Prvi put smo se uživo čuli kada se tokom osnivačke skupštine Lige za ornitološku akciju SCG telefonom obratio da nam čestita na inicijativi, te ponudi nekoliko svojih knjiga za buduću biblioteku. Doživeo sam to kao naročitu čast, budući da je uobičajeno da se amateri obraćaju stručnjacima, a retkost da ta komunikacija teče u suprotnom pravcu.

Nekoliko dana kasnije sam Dr. Matvejeva posetio u njegovom domu u ulici Veljka Dugoševića u Beogradu. Tom prilikom sam saznao da je, pomalo iznenađujuće, prvo zavrsio arhitekturu i svoj prvi ornitoloski rad (o seoskom detliću Dendrocopos syriacus) objavio 1938, da bi tokom II svetskog rata završio biologiju. Takođe, uvek sam nekako zamišljao da je narodna imena ptica zapisivao idući od seljaka do seljaka i raspitujući se, dok je stvaran proces bio upravo obratan: budući da je lovio i pribavljao kožice za zbirku, ptice je preparirao na samom terenu, što je bivao povod seljacima da se okupe i njemu prilika da ih propita. Matvejevljeva bibliografija broji 219 naslova (208 naučnih radova i 11 knjiga).

Nekoliko podataka iz biografije (Zoran Živković-Hristić, 2002): Rodio se 1913. u carskoj Rusiji, da 1921. sa porodicom stigne u Kragujevac. Godine 1938. diplomira arhitekturu, a, na preporuku ekologa Dr. Siniše Stankovića, kao stručnjak za ptice, biva iste godine primljen za saradnika tadašnjeg Muzeja srpske zemlje (današnji Prirodnjački muzej). Od 1940. studira biologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao je na Univerzitetu u Ljubljani 1959. godine. Njegov terenski rad, započet 1938, traje sve do 1983. godine. Od 1947. do penzionisanja, 1976, radi u Institutu za bioloska istraživanja "Dr. Siniša Stanković" u Beogradu.

Kao saradnik Odbora za faunu SANU, mimo ptica istražuje ekologiju reliktnih skakavaca Balkana. U Biološkom institutu SAZU u Ljubljani je sa botaničarom I. Puncerom radio na karti bioma (tipova staništa) Slovenije i ostalih delova Jugoslavije (1989, 1991, 1993. i 1995).

U Sloveniji je, kroz raspad Jugoslavije, doživeo i treći rat u svom životu, da bi bombardovanje SRJ preživeo u Beogradu, u koji se vratio 1996. Svoja naučna istraživanja (tj. ukoričene terenske beležnice, mape, fotografije, slajdove, separate, knjige, rukopise) je kao legat poklonio Arhivu SANU u Beogradu.

Njegov naučni rad obeležio je i Američki biografski institut u The International Directory of Distinguished Leadership 2001. godine, a pocetkom 2002. imenovan je za vice-konzula International Biographical Centre u Kembridžu, Britanija.

Prikom moje posete, Dr. Matvejev mi je pokazao i nekoliko svojih fotografija. Posebno mi je u sećanju ostao prizor mladog inženjera arhitekture, kako se tada govorilo, gde sa puškom o ramenu na konju jezdi nekim terenom koji je istraživao neposredno posle II svetskog rata.

Trebalo je da ga obiđem ponovo, te sam želeo da tom prilikom ponesem i svoj primerak "Rasprostranjenja i života ptica u Srbiji" da autora zamolim za posvetu, ali me je pretekla njegova smrt. Dr. Sergej Dimitrijevič Matvejev preminuo je 27.6.2003. u svom domu.

Bio je i ostao doajen srpske, jugoslovenske i balkanske ornitologije. Istražujuci ptice Kopaonika (o kojima je objavio više knjiga), sebe je video kao nastavljača rada Dr. Josifa Pančića. Svi mi koji istražujemo i štitimo ptice svoje zemlje, nastavljači smo rada Matvejeva, Pančića i drugih. I dok god mi istražujemo ptice, ti velikani žive u nama.

18 август 2009

Radoznala sova iz bukove šume

Dugorepa sova nastanjuje stare i nenarušene borealne šume, u neprekinutom pojasu od Švedske, preko Finske i Rusije na istok, a južnije se retko viđa, tek tu i tamo, u Karpatima i Dinaridima. Kupne, oble glave i prugastog perja, te zagonetnih, crnih očiju blagog pogleda, ova ptica se kod nas javlja u svežijim, brdsko-planinskim šumama, obično na osojima. Budući noćne ptice, ornitolozi sove najčešće otkrivaju osluškivanjem glasanja u vreme gnežđenja, ali se dugorepa od drugih razlikuje i po znatno ređem oglašavanju. Suvišno je reći, mnoge ciljane potrage za njom ostaju bez uspeha, i ja joj se svakako nisam usudio nadati se tog vrućeg avgustovskog dana podno Beljanice.
Dugorepa sova © Szabolcs Kokay

Išao sam kroz klisuru, usku, senovitu i u bukvu zaraslu, gde je bilo dobrih pet stepeni svežije nego na otvorenom. Naprosto sam uživao u šumi, crvendaćima, brgljezima i sivim senicama, u mahovinom i bršljanom prekrivenim stenama, vlažnoj svežini i spokojstvu gustog zelenila.

Rasprostranjenje dugorepe sove u Srbiji nedovoljno je poznato. O tome najbolje svedoči činjenica da se o minijaturnoj vojvođanskoj populaciji (3-4 para) zna mnogo više, nego o 60-80 parova na koliko se procenjuje populacija srednje Srbije. I neki od naših vodećih ornitologa godinama su obilazili Gornju Resavu, bezuspešno tragajući za ovom vrstom.

Na grani pokraj puta opažam uspravnu senku: sova, nesumnjivo. Šumska? Ta mi je prva na um pala, budući da su slične, a da je mnogo brojnija od dugorepe. Prinosim dvogled očima i u trenutku, bez dvoumljenja, shvatam da posmatram svoju prvu dugorepu sovu! Vidno krupnija od šumske, posmatra me radoznalo... i neustrašivo doleće na svega 5-6 metara, da me bolje osmotri. Sa ovako radoznalom pticom, sva je sreća da nisam krivolovac...

Dugorepa sova sedi na nedalekoj osunčanoj grani (pa je zbog toga na fotografiji sasvim pregorela, jer je aparat izmerio svetlo u senci), okreće glavu, posmatra me... dok joj konačno ne dosadim, pa odleće na malo dalju granu, odatle na drugu, da se konačno, nizom kratkih letova, izgubi iz vida.

Moja sova je mogla biti i ovogodišnji mladunac - što je bio moj utisak - koji se u ovo doba godine još zadržava u blizini gnezda; a moglo se raditi i o zakasnelom gnežđenju i roditelju koji svojim prisustvom tera uljeza. A od onog ornitologa koji ju je ovde tražio sam potom dobio e-mail: „bravo, konačno imamo dokaz da gnezdi i u ovom zaštićenom području".