While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

18 септембар 2009

Žena s dvogledom


Šta biste pomislili da vas lekar, brižnim glasom, osudi na smrt: „Vaša bolest je metastazirala. Imate manje od godinu dana života“? Većina bi, pretpostavljam, to vreme provela po terapijama i u krugu porodice.

Phoebe Snetsinger je odbila terapiju, žurno spakovala dvogled i otputovala na Aljasku. I postala legenda.

Njene misli su otprilike iše u pravcu: Ako želim da vidim svaku pticu na Zemlji, bolje da požurim.

Rođena 1931, na studijama se počela zabavljati s budućim mužem, odustala od hemije i diplomirala nemački, koji je potom jedno vreme predavala. U svojim 20-tim, 1950-tih, postaje majka i domaćica.


U 34-oj, 1965, videla je blekburnsku grmušu, pa se pred raskošnim bojama mašila dvogleda. Sa dvogledom u rukama dočekala je i smrt.
U svojoj pedesetoj, 1981, u lekarskoj ordinaciji joj je izrečena smrtna presuda, na koju je reagovala tako što je otputovala na Aljasku. Na sledećem putovanju provela je tri nedelje u Keniji i videla 500 vrsta, koliko i za deceniju i po ptičarenja u Severnoj Americi. Po povratku sa Aljaske, rak joj se povukao. No, po povratku iz Kenije, ptičarenje se nepovratno proširilo njenim venama.

Bila je tvrdoglava kćerka tvrdoglavog advertising magnata Lea Burnetta, čoveka koji je stvorio Marlboro Mana. Nasledstvo od oca joj je omogućilo da putuje u potrazi za pticama – u proseku, jedno putovanje koštalo je oko 5000 $.


Phoebe Snetsinger je u Meksiku 1995. posmatrala riđogrlog šumskog petlovana – svoju 8000-tu vrstu. Videla je više ptica nego ma ko pre nje. Iako joj se rak vraćao svakih pet godina, Phoebe je vreme sve više provodila na putovanjima, ili planiranju i prepremama za sledeće putovanje. Postigla je nešto što niko pre nje nije, ali je i platila cenu za to. U Port Morezbiju su je, 1986, pod pretnjom mačete, petorica silovala. Nepoljuljana, godinu dana kasnije, Phoebe se radi ptičarenja vratila na Novu Gvineju. Na Filipinima je zadobila trostruku frakturu ručnog zgloba – samo da bi ubedila i sebe i druge da se radi o pukom uganuću i nastavila s ptičarenjem. Tada je već imala 67 godina. U nekom trenutku, prešla je crtu i prva zakoračila u svet u kome je bivalo sve više ptica.

Cena za taj prelazak bio je svet sa sve manje ljudi. Kakobilo, Phoebe je sama donela odluku i nepokolebljivo je sledila. Ne treba je žaliti, niti joj treba zavideti. Kada joj je majka bila na samrti, Phoebe je otkazala putovanje da bi bila s njom, ali, čim joj je majka umrla, Phoebe je raširila krila. Nije prisustvovala sahrani. Jednoj kćerci je propustila venčanje, a drugu je ubedila da pomeri datum svog venčanja. Ipak, kada joj je muž uručio zahtev za razvod braka, bila je šokirana i besna.


Novembra 1999, na Madagaskaru je posmatrala riđopleću vangu, vrstu koja je za nauku bila otkrivena i opisana samo dve godine ranije. Od 10.223 vrste ptica na Zemlji, bila je to Phoebina 8674-ta vrsta. Posmatrala je 85% vrsta na planeti. Ujedno, vanga joj je bila i poslednja. Za mesec dana biće tačno deset godina od njene smrti.

Minibus kojim je putovala se potom prevrnuo, a Phoebe na mestu ostala mrtva. Onako kako je i priželjkivala: s dvogledom u rukama. Tada je imala 68 godina – 18 više nego onog dana kada joj je smrtna presuda preokrenula život.
Od njena četiri deteta, troje su postali ornitolozi.

Beleške na margini: Na neki način, za ptičarenje je Phoebe Snetsinger postala ono što su 1950. za alpinizam bili Louis Lachenal i Maurice Herzog – prvi ljudi koji su ispenjali planinu od preko 8000 metara. Phoebe je bila prva koja je dostigla 8000 vrsta ptica. Uključujući i Phoebe, magičnu granicu od 8000 vrsta do sada je prešlo 12 ptičara. Mada ima više pretendenata, za sada ju je – sa 8725 ptica – samo Tom Gullick prestigao. Granicu od 7000 ptica je prešlo narednih 12, granicu od 6000 je prešlo 26, granicu od 5000 je prešlo 47, granicu od 4000 je prešlo 56, dok je granicu od 3000 prešlo 77 osoba. I kod granice od 2000 vrsta, broj ptičara koji su je dostigli je i dalje dvocifren: 91.

04 септембар 2009

Septembar je... vreme udžbenika

Pozabaviću se, zato, udžbenicima za posmatranje ptica, tj. ilustrovanim priručnicima za prepoznavanje vrsta, odnosno tzv. 'ključevima'. Jedan ključ je već preveden na srpski (Heinzel, Fitter & Parslow), a njegovo izdavanje zastalo kod para, ili nedostatka istih, evo ovaj…

...a pre toga možete u boljim knjižarama potražiti engleska izdanja koja se najčešće zovu ‘Birds of Britain and Europe’. Ukoliko se u naslovu ne pominje odrednica ‘Europe’, može se desiti da knjiga ne prikazuje sve vrste koje se na našem kontinentu, pa tako i našoj zemlji, mogu videti.

Poslednjih godina se ključevi za ptice redovno viđaju u našim knjižarama (IPS, Plato), no izbor zna da oscilira i, u vreme nastajanja ovog članka, veoma je mršav. Uglavnom se svodi samo na Bruuna, koji se na Amazonu izdvaja najnižom cenom.

Dakle, preporučujem knjige ilustrovane crtežima u boji (a ne fotografijama), kod kojih se uz ilustraciju nalazi kratak tekst o bitnim odlikama vrste i višebojna mapa rasprostranjenosti u Evropi. Slede neki od poznatijih ključeva – osim jednog, svi na engleskom i, osim jednog, sve sam ih viđao na policama naših knjižara ovih, poslednjih godina.


Naslov: Birds of Britain and Europe
Autori: Peterson, Mountfort & Hollom
Komentar: malo je pevačica prikazano u letu, a i poze ptica na ilustracijama retko ukazuju na karakteristične položaje koje te vrste zauzimaju u prirodi. Ipak, strelice koje čitaoce upućuju na odlike bitne za identifikaciju su veoma korisne ali, tekst na početku, crteži u sredini, a mape rasprostranjenosti na kraju knjige, zahtevaju mnogo listanja i usporavaju upotrebu ovog ključa na terenu.







Naslov: Birds of Britain and Europe with North Africa and the Middle East
Autori: Heinzel, Fitter & Parslow
Komentar: ovaj je preveden na srpski, ali se po prevodu, za sada, samo skuplja paučina ...












Naslov: Birds of Britain and Europe
Autori: Bruun, Delin & Svensson
Komentar: ovaj ključ prikazuje samo ptice Evrope (bez sev. Afrike i Bliskog istoka) što ga čini posebno preporučljivim za početnike; obično dostupan i u našim prodavnicama za manje od 600 dinara; šljukarice, galebovi i čigre su dobro prikazani, ali je, istini na volju, to malo teže reći za grmuše, zviždake i trepteljke










Naslov: Birds of Europe with North Africa and the Middle East
Autor: Lars Jonsson
Komentar: do pojave Collins Bird Guide važio za najbolji ključ za ptice Evrope – veoma preporučljiv













Naslov: Collins Bird Guide – The Most Complete Field Guide to the Birds of Britain and Europe
Autori: Mullraney, Svensson, Zetterstrom & Grant
Komentar: iako se Mullraney navodi kao prvi autor, on je preminuo tokom rada na knjizi, koju je potom priveo kraju Svensson, otuda ‘Svenssonov ključ'. Kvalitetom ilustracija se nametnuo kao najbolji ključ za ptice Evrope. Ono što među ilustracijama nedostaje su duplerice sa grabljivicama u letu ili šljukaricama na tlu, dakle strane na kojima je jednim pogledom, bez dodatnog listanja, moguće brzo porediti veći broj uzajamno sličnih vrsta.





Naslov: The New Birdwatcher's Pocket Guide to Britain and Europe
Autori: Peter Hayman, Rob Hume
Komentar: meni draga knjižica, izvrsnih i brojnih ilustracija, malog formata (staje u džep od košulje), prikazuje sve vrste naše zemlje, ali ne i ređe vrste Evrope; ipak, dva nedostatka – odsustvo latinskih imena ptica, kao i mapa rasprostranjenosti vrsta – početnicima mogu da zagorčaju život











Naslov: Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja
Autori: Dragan Simić, Slobodan Puzović
Komentar (Marko Tucakov): “crtežom i sasvim kratkim propratnim tekstom predstavlja 138 vrsta naših ptica. Veoma je zanimljivo to što su vrste predstavljene po staništima na kojima se mogu sresti... Tako imamo ptice vodenih staništa, šumskih staništa i poljoprivrednih predela na po tri lista, ptice planinskih šumskih i stenovitih staništa na dva, grabljivice, ptice urbanih sredina i travnih i žbunastih staništa na po jednom listu. Drugi deo priručnika je posvećen predstavljanju 35 evropski značajnih područja za ptice ... Nije baš najbolje rešenje to što su podaci kojima su predstavljena područja prepisani iz BirdLifeove IBA publikacije, pošto su oni već relativno stari. Ipak, imajući u vidu činjenicu koliko malo su ova područja poznata, treba čestitati autorima što su ih odlučili predstaviti u istoj knjizi sa pticama koje na njima žive.”

Za razliku od drugih, ne nalazi se u prodaji, već je besplatno dobijaju svi članovi Lige za ornitološku akciju http://www.ptica.org , a kao PDF dokument (oko 2 Mb) dostupna je na adresi

01 септембар 2009

The Crocodile Safari


Šta se dešava kad smestite prirodnjaka u kajak prepušten vodama Afrike?

,,Ovde nema krokodila”, rekao je nasmešeni barmen. Mora da se ratni poglavica Mzilikazi isto tako smeškao dok je robio pleme Bahuruše, nedaleko mesta gde sam zaronio veslo u reku.

Pre nego što se udruži sa vodama iliMpopo, kako se na jeziku plemena Matabele kaže ,,reka iznenadnih uspona i padova [vodostaja]” poznata ostatku sveta kao ,,veliki, sivi, zeleni, masni Limpopo” iz redova Radjarda Kiplinga, reka Notvane predstavlja prirodnu granicu između Bocvane i Južne Afrike.

Obrasla vrbama Combretum, njene obale su bujnozelene kao snažan kontrast okolnoj smeđežutoj paleti sušne, trnovitim akacijama obrasle savane. Pesak Kalaharija, ,,kičme sveta” kako je Dejvid Livingston opisao ovu pustinju, počinje kojih tridesetak kilometara odavde.

Dok sam se uvlačio u kajak-dvosed, pitao sam Endrua Hestera, lokalnog stručnjaka za ptice, da li ima bilharzije (šistosomijaze) u plićacima akumulacionog jezera Notvane, dalje niz reku.

Ovu prilično neprijatnu bolest prenose paraziti čiji su domaćini slatkovodni puževi tropskog pojasa. Paraziti prodiru u kožu, putuju kroz krvne sudove i konačno se (ako imate sreće) zaustave u urinarnom traktu gde se veselo razmnožavaju čineći nepopravljivu štetu (a ako nemate sreće, oni se mogu zbuniti i smestiti unutar kičmene moždine ili čak mozga). Ako iko zna kako izbeći kontakt sa vodom veslajući u kajaku, bio bih srećan da to otkrijem...

Endruov lakonski odgovor je bio: ,,Ne, ne verujem. Moglo bi biti bilharzije u vodi, ali ja sam veslao ovuda prilično često i nikada je nisam zaradio. S druge strane, u reci ima krokodila.”

Hladnokrvno odvratim: “Krokodili me ne brinu dok god ne prevrneš kajak!”


O, moj dugački jezik! Čitao sam već izveštaje kajakaša iz Afrike i znao da nilski krokodil (Crocodylus niloticus) ne obraća pažnju na čamac te da sam, u teoriji, bezbedan dok god sam unutra. S druge strane, krokodil može biti u iskušenju da zgrabi parče mesa koje visi nisko iznad vode, a gde mislite da će moja ruka sa veslom biti? Ako iko zna kako da izbegnem da mi ruka bude nisko nad vodom dok veslam, bio bih srećan da i to saznam.

U svakom slučaju, pošto je jedini krokodil koga sam do tada video u Africi bio dug jedva metar i po, a nalazio se u bazenu obližnjeg izletišta, žudeo sam da vidim jednog u njegovom prirodnom okruženju. Nilski krokodil je najveći afrički gmizavac i savršeni slatkovodni predator koji za poslednjih 100 miliona godina nije osetio potrebu da dalje evoluira. Dostiže dužinu od preko šest metara i težinu od preko 1000 kilograma, životni vek mu je i do 150 godina i može preživeti godinu i po dana bez hrane. Nije ni čudo što sam fasciniran njime, pa kako da ne budem?

Nekoliko zaveslaja niz reku, i na desnoj obali se se stvoriše četiri impale (Aepyceros melampus). Mužjak sa fino izvijenim rogovima nas je sumnjičavo merkao dok su ženke iz njegovog harema pile vodu.

Svuda oko nas su leteli vodomari, neodoljivo lepe ptice jarkih boja. Posebno su brojni bili šumski (Halcyon senegalensis) i smeđeglavi vodomari (H. albiventris) sa dosta plave u svom koloritu, te crno-beli vodomar šarac (Ceryle rudis) koji lovi ribu (dok se prethodni hrane insektima).


Ispred nas je crna čaplja (Egretta ardesiaca) lovila ribu pod suncobranom od raširenih krila, uklanjajući tako brojne odsjaje nemilosrdnog sunca sa površine vode i možda čak privlačeći ribe u ‘bezbednost’ senke. Među nekih 60 vrsti čaplji na svetu, ovo je jedina koja koristi ovu neobičnu ribolovnu taktiku. To deluje poput ritualnog plesa: ona raširi krila, zaviri u senku, onda ih sklopi, napravi nekoliko koraka, potom ih ponovo raširi da zaseni vodu…

Ni meni ne bi smetalo malo senke. Bio je januar, koji je ovde u južnoj hemisferi najtopliji letnji mesec.

Južno od brane nalazio se plitak zaliv gde su se grane utopljenih akacija protezale ka nebu. Bile su ukrašene raznobojnim pčelaricama koje su vrebale vilin-konjice. Uprkos svom imenu, plava pčelarica (Merops persicus) je gotovo u celini svetlozelene boje, dok živopisno perje južne karmin-pčelarice (M. nubicoides) savršeno odgovara imenu.


Površina vode je bila pokrivena plutrajućim listovima plavog lokvanja (Nymphaea nouchali) čiji veliki bledoružičasti cvetovi dostižu 25cm u prečniku. Po lišću je šetala afrička jakana (Actophilornis africana) kestenjastog tela, belih prsa i glave te plavog kljuna i čeonog ,,štita”, svojim dugačkim prstima raspoređujući težinu na što veću površinu plutajućih listova.

Udaljujući se od nas, koračao je nilski varan (Varanus niloticus), najveći gušter Južne Afrike, koji spretno iskopava nezaštićena gnezda krokodila ostavljajući pustoš dok trepneš. Može dostići dužinu od preko dva metara, ali ovaj je bio samo trećina te dužine.

Pokret u trsci.. retka afrička barska kokica (Porphyrula alleni) plavozelenog perja je svojim dugim prstima hvatala po nekoliko stabljika trske odjednom, što joj je omogućilo da se uspinje čitav metar više moje glave..


Da upotpuni prizor, afrički belorepan (Haliaeetus vocifer) je kružio iznad nas sa trijumfalnim kliktajem ‘kjoukao-kau’ koji u letu izvodi zabačene glave.

,,Uzgred, koliki su ti krokodili ovde?”

Postajalo je pakleno vruće… Možda je temperatura imala neke veze sa mojoj nesposobnošću da zavežem.

,,Ogromni”, odgovorio je Endru. ,,Znam jednog koji je veliki kao ovaj kajak. Nekih četiri metra, pretpostavljam.”

,,...uh, deluješ kao da bi mogao da mi pokažeš tog?”

,,Probaću. Znam gde se obično sunča.”

Šta god se desilo kasnije nisam mogao da krivim Endrua. Sam sam to tražio.


Sećam se razgovora koji sam pre nekog vremena vodio sa barmenom u lokalnom jaht klubu. Ispijao sam zmijski hladan Windhoek Light (za razliku od južnoafričkih, namibijska piva su nadasve preporučljiva), posmatrajući beskraj akumulacionog jezera Gaborone (počinje nekoliko kilometara niz reku od mog trenutnog položaja) i raspitujući se o znacima upozorenja na ulazu.

,,Krokodili?” rekao je. ,,Ne, ovde nema krokodila. Nikada nisam video ni jednog. Ne znam nikoga ko bi mogao iskreno da tvrdi da jeste.” Možda je bio zabrinut da upozorenja mogu oterati njegove mušterije, ali, uveren da se tu ne mogu videti krokodili, ja sam rešio da nema razloga da se vraćam u njegov bar.

Kasnije sam upoznao ljude kojima sam više verovao. Gospođa koja živi na farmi pored jezera mi je rekla: ,,Videla sam krokodila kako grabi čaplju.”

Njen muž, instruktor ronjenja, rekao je: ,,U ovom jezeru ne bih ronio.”

Gospodin koji živi na farmi uz branu Notvane je dopunio priču: ,,Krokodil je pojeo mog psa, baš ovde!”


Sada smo veslali uzvodno gde su se obale reke sužavale na 12 do 15 metara. Krošnje drveća su se njihale, grane se ljuljale; grupa majmuna, travnih gvenona (Cercopithecus aethiops), bila je u pokretu, a mi smo posezali za dvogledima.

Vođa grupe je seo u račvu drveta, ljutitio lajući na nas i upozoravajući svoju grupu da prestane sa kretanjem. Gvenoni imaju razvijene glasovne sposobnosti i koriste više od 36 različitih upozorenja da označe različite opasnosti. Koliko opasan može biti život?

Ženka sa mladuncem koji joj je visio sa stomaka se našla usred skoka sa jedne vrbe na drugu, održavajući ravnotežu repom koji je bezmalo dvostruko duži od tela, ali ostatak grupe je usporio, čekajući da nestane opasnost – tj. mi.

Ipak, jedan mališa lica okruženog sivim krznom i radoznalog pogleda je još uvek sedeo na grani, klateći nogama sa jedne strane i repom sa druge, ignorišući autoritet vođe. Bilo je nečeg neodoljivo detinjastog u njegovoj radoznalosti. Sa takvim stavom možda neće doživeti da odraste, ali sam siguran da je imao viši IQ od ostatka grupe.


Jarkožuta vuga (Oriolus oriolus) nas svojim letom vodi dalje uz reku, dok čopor prugastih mungosa (Mungos mungo) tutnji kroz suvu travu obale.. Plovimo pokraj krokodilske jazbine, koju kopa da se u njoj sakrije od sunca ako reka presuši, otvora širokog koliko i sam krokodil, a dubine koliko je dugačak. Nikad neću shvatiti kako to uspevaju da iskopaju, kad su im noge onako kratke, a teško mi je zamisliti da kopaju njuškom, pa nogama izbacuju zemlju, a još mi je teže zamisliti neko treće rešenje…

,,Tamo, u onoj trsci”, Endru je pokazao ka visokoj i podlokanoj levoj obali gde je pre jednog veka, tokom anglo-burskog rata, stajao burski logor, ,,To je mesto gde se taj krokodil obično sunča.”

Još jedan zamah veslom i trska se njihala, lomila, razdvajala, nešto veliko se brzo kretalo. SVUUŠŠŠ, teško telo se suljalo niz u obali usečen tobogan, PLJUUUSS, upalo u vodu i nestalo sa površine.

,,Kuda je otišao?”, pitao sam Endrua dok se kajak ljuljao na talasima koje je napravio krokodil.

,,Ne znam. Bilo gde samo ne ovde, Ogroman je!”

Onda se kajak ukočio u vodi. Znate onaj osećaj težine, kao kada se naslonite na potopljeni panj…

...ili kao kada se Endru bolje namešta u svom sedištu…

...ili kao kada krokodil pliva ispod samog kajaka…

Razmišljaljući o lancu ishrane i svom mestu u njemu, ovog puta sam držao jezik za zubima.