While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

21 новембар 2009

Beogradsko Ušće – od međunarodnog značaja


Gvaš i akvarel (2): Szabolcs Kokay

Veslam vodama beogradskim već dve decenije i od tih prvih dana sam sanjao da dobiju neko priznanje, kao potvrdu ekološkog značaja, pa i zaštitu. Vrste koje su bile ugrožene i kojima sam posvećivao posebnu pažnju uključivale su orla belorepana, malog vranca, kao i gaka (desno) i malu belu čaplju, koje su se tih godina gnezdile na Ušću.

Istorijat zaštite prirode u svetu pokazuje jedan obrazac: ljudi su štitili ono što im godi oku. Tako je Jelouston postao prvi nacionalni park u svetu, što se pokazalo zasluženim ali, da je ijedna nizijska močvarna šuma na jugu SAD bila zaštićena, danas belokrila žuna ne bi spadala u izumrle vrste. No, močvare nisu smatrane lepim.

Otuda se danas područja štite zbog bogatstva biodiverziteta, bez obzira da li ih mi smatramo lepim, ili tek leglom komaraca. A sa banatske obale Beograda su se početkom XX povukle mađarske jedinice i ostavile granicu bez odbrane. Zašto? Jer je vojska „grdno propatila od komaraca“.

IBA područja u svetu (2008):

Jedna od metoda identifikacije područja od posebnog značaja, koja zaslužuju zaštitu, jesu i kriterijumi za određivanje područja od međunarodnog značaja za ptice ili Important Bird Area, skraćeno IBA. Kako ne bismo tvrdili da su pticama važna samo područja koja se nama sviđaju, za glavni kriterijum se uzima prisustvo ugroženih vrsta, odnosno velika brojnost drugih vrsta.

IBA područja se nominuju na osnovu prisustva ugroženih vrsta (pojednostavljeno, ako je reč o globalno ugroženim, i jedna ptica je dovoljna za kandidaturu, a ako je reč o regionalno ugroženim, potrebno je nekoliko ptica). Granice područja se postavljaju tako da zaokruže staništa kojima se te ključne vrste služe (drugim rečima, ako područje nominujete na osnovu barskih ptica, ne možete tek tako da razvučete granice sa močvare na susedna brda).

Od proleća 2009. i poslednje revizije IBA projekta u Srbiji, beogradske vode su, pod nazivom „Ušće Save u Dunav“, u Kejmbridžu potvrđene kao međunarodno značajno područje za ptice. Kvalifikacione vrste su bile orao belorepan, mali vranac i gak, te prisustvo više od 20.000 močvarica na zimovanju (od toga, i do 7000 malih vranaca, ili 10% njihove ukupne evropske populacije).

IBA „Ušće Save u Dunav“ zahvata skoro 50 km tokova reka, plus plavne zone između reka i nasipa. Jedina područja unutar IBA, a preko nasipa, jesu makiške šume, ribnjak Mika Alas, bara Reva i Gradska šuma kod Pančeva (između starog i novog puta).

Dr Jene Nađ je proučavao ptičji svet Pančevačkog rita u periodu 1909-1917. i svoje „Ornitološke zapise iz Pančevačkog velikog rita“ objavio u stručnom žurnalu Aquila 1921. Već tada je u uvodu pisao: „između Belegiša i Pančeva, odnosno Zemuna, Dunav ima izrazito proširenje prema zapadu i tu se nalazi ono plavno, ritsko područje donjeg podunavlja, čiji ptičji svet nameravam donekle detaljno opisati, a koji je inače u neprekidnom nestajanju i koji bi nakon mogućih skorašnjih radova na kanalskoj mreži može potpuno nestati.”

Prokopavanje mreže kanala je u prvoj polovini XX veka isušilo rit i pretvorilo ga u oranice. Mi tu plodnu zemlju, isušenu radi proizvodnje hrane, danas betoniramo, gradeći “treći Beograd” (da li je samo meni to nelogično?). Jedino što je od čuvenog rita preostalo je pokoja bara (ribnjak Mika Alas) i, tu i tamo, malo šira plavna zona duž reke. Nama ostaje da štitimo to što je preostalo.

Nađ dalje kaže: “Niži delovi, ... nalaze se na zapadnom delu rita. Tu se gnezde i zadržavaju najtipičniji predstavnici rita, patka, guska, vranac, čaplje; a tokom seobe a i za vreme blagih zima se selice tu okupljaju u više hiljada primeraka pružajući tako prizor za uživanje.

“Viši delovi, koje su pod mlečikom i šašem, pokrivaju velika prostranstva na sredini rita. Tu se takođe rado zadržavaju patke, liske, barske kokice, a na mestima gde su goveda dobro utabala teren, velike grupe barskih šljuka, muljača i sprudnika. Na suvljim mestima, gde se još mogu naći vlažniji ritovi, u velikom broju živi prdavac.”

Prdavac je globalno ugrožena vrsta koju ja nisam nalazio. Poslednje glasanje ove vrste na Ratnom ostrvu zabeleženo je juna 1989. Nakon toga se invazivni severnoamerički uljez, bagremac, proširio i obrastao vlažne livade na ostrvu, uništavajuću tako stanište prdavca. Na drugim mestima, vlažne livade su se našle sa druge strane nasipa, odsečene od periodičnog plavljenja i ubrzo preorane. Danas prdavac više ne predstavlja kvalifikacionu vrstu za ovo IBA područje.

Pančevački rit je zahvatao preko 40.000 hektara. IBA „Ušće Save u Dunav“ zahvata skoro 10.000 ha (dobrim delom izvan područja rita). Do sada je zaštićen sasvim mali deo voda beogradskih, Veliko ratno ostrvo i zimovalište malih vranaca na Savi, ni 200 ha, ali tu zaštitu treba proširiti i na očuvanija plavna područja, tamo gde je nasip prošao dalje od reke.

Središnji deo IBA Ušće Save u Dunav, pogled ka jugu (s leve strane ribnjak Mika Alas):

16 новембар 2009

Planina orlova

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni.

Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Jovan Lakatoš

Kada sam proletos jednoj kanadskoj ptičarki pokazivao ptice oko Beograda, dva mlada orla belorepana sudarila su se nad ribnjakom Baranda. Ribnjak je, izgleda, bio premali za oba. Usledio je impresivan vazdušni duel, dok nije ostao samo jedan. Kasnije, dok smo se vraćali u grad, ona je iz kola opazila još jednog iznad Borče. Kako ih nikada ranije nije posmatrala, pitao sam je po čemu ga je poznala. Rekla je: «Lako, pa rekao si mi da izgleda kao leteća garažna vrata.» Nije nimalo pogrešila: belorepan je četvrti po veličini orao na planeti!

Belorepani se hrane pretežno ribom i barskim pticama, pa se kod nas i gnezde duž velikih reka. I oko Beograda se gnezdi nekoliko parova, što me tera da pomislim na škotsko ostrvo Mull koje je nakon uvođenja orlova doživelo turistički bum praćen sa značajnih 2 miliona funti ubrizganih u lokalnu ekonomiju svake godine. A glavna turistička atrakcija ostrva su belorepani! Koliko Beograd i Srbija sa preko 60 gnezdećih parova ovih ptica godišnje inkasiraju od aviturizma, pitanje je za nadležne.

Predvođen ornitologom Adrianom Berom, u potrazi za orlovima zaputio sam se u srce nacionalnog parka Fruška gora. Zavojiti makadam vodio nas je kroz gustu šumu, sve dublje u planinu. Tu slika već postaje neobična: zašto tražim belorepane u planini ako su to ptice ribnjaka i močvara? Dobro, nisu oni tako isključivi, viđaju se i usred Beograda, nad Dorćolom, Zemunom, Dedinjem, Autokomandom... Valjda su uvideli da su termali, besplatni vazdušni liftovi, mnogo snažniji iznad užarenog asfalta. No ipak, nad gustom šumom usred planine?

Ber je začetnik projekta koji sprovodi nacionalni park, a koji ima za cilj da poveća populaciju orlova u parku, kako belorepana, tako i znatno ređih, globalno ugroženih krstaša (svega tri para se još gnezde u Srbiji!). Otuda se pticama u zimskom periodu iznose uginule domaće životinje, koje nisu za ljudsku upotrebu, čime se pospešuje preživljavanje nepovoljnog godišnjeg doba u kome naročito stradaju u lovu još neiskusne mlade ptice.

Šuma se pred nama otvara. Ulazimo u napušteni kamenolom. Jedva smo parkirali vozila, a već smo ugledali dva belorepana kako kruže nedaleko od litice. S rasponom krila od dva i po metra, zbilja podsećaju na leteća vrata.

Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Lorand Vig

Primer ovakvog zimskog prihranjivanja nalazimo u Švedskoj 1970‑ih godina. Jedan od ciljeva prihranjivanja je bio da se orlovima pruži hrana koja nije kontaminirana pesticidima, smanji unos štetnih hemikalija i poveća smanjena reproduktivna moć. Drugi cilj je bio da se pticama obezbedi hrana tokom oštre zime i poveća procenat preživljavanja, uglavnom među mladim i neiskusnim orlovima. Uspeh programa je bio ograničen – jedan broj parova je povećao produkciju mladih, dok su drugi ostali jalovi – ali mnogo veći broj mladunaca je preživljavao kritične prve godine života, dostižući polnu zrelost i započinjući sa parenjem, što je spaslo ugroženu baltičku populaciju belorepana. Povećanom preživljavanju mladih belorepana i krstaša nada se i Adrijan Ber.

Pre nekoliko godina, jednog zavejanog januara ugledao sam u istočnoj Srbiji mladog belorepana kako saginje glavu da raskomada zgaženu lisicu … Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla koji na to brže-bolje uzleće, vozač izašao i, pod točkovima vec spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne? Neka lovačka društva umesto članarine još prihvataju repove lisica i kanže jastrebova (koliko lovaca zna da raspozna jastreba, drugo je pitanje...).

Pre nekoliko godina na Fruškoj gori je stradao jedan krstaš. Sleteo je na strvinu lisice koja je stradala pod točkovima, da u teškoj zimskoj magli i sam pogine od udarca automobila. Ovo hranilište treba da ponudi alternativu, teško skrivajući radost i ponos u glasu objašnjava Ber.

U planu je i gradnja omanjeg drvenog zaklona koji bi turistima omogućio da sa 50 metara udaljenosti posmatraju i fotografišu ptice koje dolaze na hranilište. Broj gostiju će biti ograničen – osam plus vodič – a zaklonu će se prilaziti kroz šumu kako orlovi ne bi opazili ljude i bili uznemireni njihovim prisustvom. Kada posete budu omogućene, projekat će ne samo pomoći orlovima, već i doprineti diverzifikaciji turističke ponude nacionalnog parka, Novog Sada i Srbije, te približiti našu prirodnu baštinu široj javnosti. (Tekst je nastao u jesen 2007)

A šta je posle bilo:
Adrijan Ber više ne radi u nacionalnom parku. Hrana za orlove se i dalje iznosi. Zaklon za posmatrače i fotografe je izgrađen.

Ja sam u nekoliko pokušaja hteo da ga obidjem, ali mi je nadležni predstavnik parka za usluge vodiča i sedenje na tvrdoj klupi s pogledom tražio 100 evra. Kako belorepana mogu videti i sa beogradskih splavova, gde mi je jedini trošak 150 dinara za pivo, nisam se više vraćao u fruškogorski kamenolom. A moglo je bolje...

02 новембар 2009

Velika čigra & Jelen


Velika čigra © Szabolcs Kokay

S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi... Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

I svoje prve velike čigre sam početkom devedesetih baš nedaleko odatle video, među običnima galebovima u plićacima na Lidu. Tada pojma nisam imao koju to vrstu gledam. Ličile su mi na predimenzionirane obične čigre, veće čak i od običnih galebova, što je poznavaocu dovoljno da ih identifikuje. Ja sam im tada prišao kajakom, spustio veslo i dugo ih posmatrao. Potom sam ih skicirao u beležnici, koju sam posle prepisao u stari 286 (moj prvi kompjuter, od milja zvan PeCa; nijedan kasniji nije imao ime), i potom se služio elektronskim beleškama, a crtež zagonetne vrste je čekao, zaboravljen na polici. I skoro 20 godina kasnije, prelistao sam stare beležnice, ugledao crtež i bez dvoumljenja pomislio: velika čigra!

Dok je svrha dvogleda ili priručnika za identifikaciju ptica očigledna, svrha beležnice je pomalo nejasna. A svojim značajem skoro da nadilazi dvogled i priručnik!

Kada još nedovoljno razlikujete vrste, beležnica će vam najviše služiti da skicirate opažene ptice koje ne uspete odmah da pronađete u priručniku. Ne smete se oslanjati na pamćenje jer se lako dešava da ubrzo poverujete da ste videli i karakteristike kojih nije bilo. Ukoliko je ptica nervozna, bolje je da je što duže posmatrate, pa potom skicirate, nego da se mašate priručnika, rizikujući da vam ptica odleprša. Vreme koje potrošite na listanje stranica ujedno je vreme protraćeno za posmatranje, zbog čega možete propustiti da zapazite nešto presudno za identifikaciju.

Nije važno što ne umete da crtate, počnite od većeg i manjeg kruga pa ih spojite vratom, manjem docrtajte kljun, a većem rep i noge, pa dodajte opažene šare na približno tačno mesto. Pokraj crteža zapišite boju perja svakog dela tela. Ne zaboravite da opišete boju kljuna i nogu, kao i ma koje karakteristično ponašanje poput uzdizanja repa ili trzanja krila. Kada beležite zapaženo, držite se onoga što ptica ima, a proces eliminacije (nema žute noge – znači nije ova, nema crn kljun – nije ni ova) ostavite za kasnije. Najzad, obavezno zapišite i datum i lokalitet posmatranja.

Pošto ste zapisali sve što ste videli, uzmite priručnik i pokušajte da pronađete takvu pticu. Sada je vreme za proces eliminacije. Priručnik može da pominje neku odliku koju vi niste opazili, a ptica je već odletela. Nemojte je dopisivati, držite se prvobitnih beleški. Tako učite da raspoznajete i pamtite ptice, a redovno hvatanje beleški vas priprema za zahtevnije vrste i terene na kojima ćete beležiti isto što beleže i iskusni ornitolozi.