While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

27 децембар 2010

Put za Dasadu (Indija 2)

 Copyright © Bruno Bruderer

Niska šarenih, svilenih, kineskih cvetova poskakuje mi pred očima, dok kroz vetrobran kamiona posmatram kamilju zapregu s kojom se mimoilazimo na putu za Dasadu, selo na rubu Male slane pustinje Kač. A još jutros smo putovali ševroletovim SUV-om, koji smo malopre ostavili pored puta...

Copyright © Bruno Bruderer

Prvo su mu otkazali farovi i sirena. Dobro, usred dana se bez toga i može, zar ne? U Indiji – ne! Ovde niko ne koristi migavce, niko ne vozi svojom trakom (već isključivo sredinom puta), a nemali broj vozila se i autoputem (ili nečim što mu je najsličnije) kreće u kontra smeru. Otuda su farovi, odnosno ablendovanje, presudno važan vid komunikacije među vozačima koji sredinom puta idu jedan drugom u susret. A sirena? Kako niko ne koristi migavce, agresivno sviranje znači „pusti me da te preteknem“. A mi smo se našli u vozilu koje je i slepo i gluvo.

copyright © ms. & mr. albicilla

Pošto smo prilikom mimoilaženja sa jednom volovskom zapregom jako usporili, motor se ugasio. I ostao nem na sve pokušaje guranja (potežeg SUV-a, sa gomilom bagaža), ili tragikomične pokušaje tegljenja malim tuk-tukom. U isto vreme nadletele su nas dve bele kanje, vrsta broj 162 na mojoj indijskoj listi. Jeste da nas od Dasade deli tek oko 60 km, ali to je – irelevantno.

Copyright © Bruno Bruderer

U Indiji će vam na pitanje o udaljenosti odgovor uvek izraziti u satima, a nikad u kilometrima. Tj. satima – pod idealnim okolnostima. Kada smo doleteli u Ahmedabad, čekalo nas je pet sati vožnje do Džamnagara, pet sati koji su se s lakoćom razvukli na devet. Iz mog iskustva, za 200 km vam pod idealnim uslovima treba četiri do pet sati. A kada smo SUV ostavili pokraj puta, rekli smo zbogom idealnim uslovima i ukrcali se u kabinu i tovarni prostor kamiona. Samo su kamilje zaprege na putu za Dasadu postajale sve brojnije.

copyright © ms. & mr. albicilla

Zahvalnost: na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2010 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj korporaciji Gudžarata i Odeljenju za šume Gudžarata.

15 децембар 2010

Da nije lavova... (Indija 1)

Posle nekoliko obilazaka parka Gir, ponovo smo se našli pred prijemnom zgradom, očekujući džipsi (Maruti Gypsy) sa vozačem i vodičem. Ovaj nacionalni park zahvata najveći kompleks aridne listopadne šume na zapadu Indije i radoznalim posetiocima nudi 38 vrsta sisara, 37 vrsta gmizavaca i, da ne zaboravim - skoro 300 vrsta ptica.

Ipak, za većinu posetilaca ovde kao da postoji samo jedna vrsta - poslednja populacija kritično-ugroženih azijskih lavova (Panthera leo persica). Otuda je prilično iritirajuće slušati pitanja iz mimoilazećeg džipsija: „Jeste li videli lavove?“ „Jesmo, pa šta? Mi smo ovde zbog ptica.“

photos copyright © ms. & mr. albicilla

Mimo lavova, među karnivore parka spadaju i leopard, hijena, šakal i drugi. Herbivore zastupaju jeleni čital (gore) i sambar, divlja svinja, antilopa nilgaj i druge. Najzad, najveći gmizavac parka je indijski močvarni krokodil, kog smo u više navrata posmatrali.

Posledično, i većina vodiča poznaje samo sisare, a oni koji navodno poznaju ptice, umeju da vam pokažu samo one najčešće i najbrojnije vrste, koje ste i sami već prvog dana naučili da razlikujete. Zato smo informaciju da idemo sa stručnim vodičem, koji će nam pokazati sove, primili s dosta rezerve. Sove se obojenošću perja stapaju s okolinom, izvan sezone gnežđenja su dosta tihe, pretežno aktivne noću – drugim rečima, manje-više nevidljive ptice. A naš vodič, Manoč, ih navodno poznaje.

Nadleće nas čitavo jato ćubastih šumskih čiopa, veoma vitkih i izduženih ptica, koje, ako je suditi po mapi u priručniku za identifikaciju, ovde ne bi trebale da se nalaze. No, ptice imaju krila...


Ubrzo se otvorenim  džipsijem vozimo utabanim putem kroz aridnu listopadnu šumu. Druga staništa parka uključuju raštrkane žbunjake, trnovitu tropsku šumu i zimzelenu galerijsku šumu duž reka.  U obližnjoj krošnji nas dočekuju nezainteresovani languri, nedaleko stablo pretražuje detlić plamenih leđa,  sledi Tikelova plava muharica,  pa jedan kobac šikra na akaciji uz sam put. Najbrojniji sisari parka su čitali, pegavi šumski jeleni, pa često nailazimo na omanja krda. Naviknut na paunove kao ukrasnu živinu, teško mi je da ih doživim kao autentične divlje ptice - a nekoliko paunova pretražuje suvo lišće blizu puta.


Prelazimo greben i spuštamo se u dolinu jedne od sedam reka, koliko ih protiče kroz Gir. Kada monsun omane i suša stegne područje, površinska voda postaje teško dostupna. Da to predupredi, uprava parka je napravila četiri akumulacije, ali i niskim betonskim branama pregradila reke gde god ih put prelazi, stvarajući jezerce uzvodno od puta. Iz vode viri kornjača mekog oklopa, obalom skakuće svrakoliki crvendać, na nedalekoj grani je zelena pčelarica, u krošnji više nje čaplje govedarke, na muljevitom sprudu indijski vivak, a iza suvog žbuna se sa mnom igra žmurke... belogruda barska kokica. Skriva se iza rastinja i kamenja, pojavi samo na tren, pa ponovo skrije. Potom odleće de drveta na obali i tu nam pozira.


Nastavljamo obilazak. U blatu se kaljuža krupan mužjak sambara. Manoč nam skreće pažnju na azijskog osičara na jednom, i potom ćubastog šumskog orla na drugom drvetu. Počinje da opravdava reputaciju. Divlja svinja stoji pokraj puta, ista vrsta kao kod nas, ali drugačije pojave, ovo je druga podvrsta (Sus scrofa davidi). Ispod jedne lučno povijene grane je poznata ptica... obični kos, ženka, ali i ovde se radi o rascepu. Podvrsta Turdus merula simillimus je odnedavna dobila status vrste, pa je preda mnom nova vrsta - indijski kos.


Kroz sumrak promiču tri šakala. Vreme obilaska je ograničeno na dva i po sata ujutru i uveče, a vozač koji prekorači to vreme može i kaznu da plati. Zato naš vozač ubrzava. Sada nam čitali prelaze put, ali smo ih već previše puta posmatrali da bi se sada zbog njih zaustavljali.  Na momente idemo tako brzo da pomišljam da predstavljamo opasnost za jelene na putu.

I onda, iz čista mira i bez vidnog razloga, stajemo. Manoč nam pokazuje krošnju iznad glave: dve šarene šumske sove. On zaista zna svoje sove! Dve krupne sove stoje na grani neposredno iznad nas, a na susednom drvetu je još jedna. Naizgled, ne obraćaju pažnju na nas. Jedva da ima dovoljno svetla za fotografisanje.


Posle nekoliko minuta nastavljamo. Sada već Manoča gledamo drugačije. I žalimo što ga nismo mogli unajmiti ranije. Naime, jedini pravi poznavalac ptica među vodičima je prethodnih dana bio zauzet da posetiocima pokazuje sisare parka, što ne zahteva posebnu veštinu ili stručnost. A mi nismo uspevali da ga bukiramo zbog toga!

Posle kraće vrtoglave vožnje, ponovo stajemo, a Manoč vodi naš pogled uz stablo, pa niz bočnu granu i... stižemo do indijskog legnja, kamuflažno obojene ptice polegle po grani, noćnog lovca na leptirice i druge insekte. 

Sledi poduža vožnja, dovoljna da zaboravimo da nam je obećao još jednu sovu. Ipak, ponovo stajemo, a Manoč nam pokazuje duplju na polovini visine obližnjeg stabla: iz nje viri indijski ćuk!


Više nema razloga za zaustavljanje, pa sledi vratolomna vožnja do izlaza iz parka, pravi rizik za neoprezne jelene, koji nas mudro izbegavaju. Dve sove i leganj! Gir je fantastično mesto za ptičarenje. Kako je to rekao indijski ornitolog Salim Ali, jedini razlog što se nije i proslavio kao ptičarska destinacija su – lavovi. Samo da nije lavova...

Manoču ostavljamo dvostruko veći bakšiš i obećavamo da ćemo ga preporučiti drugim ptičarima. Evo, ispunio sam obećanje.

Zahvalnost: na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2010 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj korporaciji Gudžarata i Odeljenju za šume Gudžarata.

Vrste ptica posmatrane u Giru (76):
Grey Frankolin    Francolinus pondicerianus
Indian Peafowl    Pavo cristatus
Grey Heron    Ardea cinerea
Great Egret     Egretta alba  (Casmerodius albus)
Little Egret    Egretta garzetta
Western Reef Heron    Egretta gularis
Indian Pond Heron    Ardeola grayii
Cattle Egret    Bubulcus ibis
Woolly-necked Stork    Ciconia episcopus
Osprey    Pandion haliaetus
Oriental Honey Buzzard    Pernis ptilorhynchus
Changeable Hawk-Eagle    Spizaetus cirrhatus
Booted Eagle    Hieraaetus pennatus
Imperial Eagle    Aquila heliaca
Tawny Eagle    Aquila rapax / vindiani
Long-billed Vulture    Gyps indicus
Eurasian Sparrowhawk    Accipiter nisus 
White-breasted Waterhen    Amaurornis phoenicurus
Red-wattled Lapwing    Vanellus indicus
Little Ringed Plover    Charadrius  dubius
Green Sandpiper    Tringa ochropus
Common Sandpiper    Tringa hypoleucos
Eurasian Collared Dove    Streptopelia decaocto
Spotted Dove    Streptopelia chinensis
Laughing Dove (Little Brown Dove)    Streptopelia senegalensis
Rose-ringed Parakeet    Psittacula krameri
Greater Coucal    Centropus sinensis
Collared Scops Owl    Otus lettia (bakkamoena)
Mottled Wood Owl    Strix ocellata
Spotted Owlet    Athene brama
Grey Nightjar (Indian Jungle Nightjar)    Caprimulgus indicus
Crested Treeswift    Hemiprocne coronata
(Lesser) Pied Kingfisher    Ceryle rudis
White-throated (-breasted) Kingfisher    Halycon smyrnensis
"Black-rumped Flameback
Lesser Golden-backed Woodpecker"    Dinopium benghalense
Lesser Yellownape (-d Woodpecker)    Picus chlorolophus
Brown-capped Pygmy Woodpecker    Dendrocopos nanus
Yellow-crowned (-fronted) Wooodpecker    Dendrocopos mahrattensis
Coppersmith Barbet    Megalaima haemacephala
Dusky Crag Martin    Hirundo concolor
Barn Swallow     Hirundo rustica
Wire-tailed Swallow    Hirundo smithii
Red-rumped Swallow    Hirundo daurica
Citrine Wagtail    Motacilla citreola
Grey Wagtail     Motacilla cinerea
White-browed Wagtail (Large Pied W)    Motacilla maderaspatensis
Tickell's (Pale-billed) Flowerpecker    Dicaeum erythrorhynchus
Purple Sunbird    Nectarinia asiatica
Long-tailed Shrike (Rufous-backed S)    Lanius schach
Eurasian Golden Oriole    Oriolus oriolus
Black Drongo    Dicrurus macrocercus
Ashy Drongo    Dicrurus leucophaeus
Brahminy Starling    Sturnus pagodarum
Rufous (Indian) Treepie    Dendrocitta vagabunda
Large-billed Crow (Jungle Crow)    Corvus macrohynchos
Common Woodshrike    Tephrodornis pondicerianus
Small Minivet    Pericrocotus cinnamomeus
White-bellied Minivet    Pericrocotus erythropygius
Common Iora    Aegithina tiphia
White-browed Fantail     Rhipidura aureola
Red-vented Bulbul    Pycnonotus cafer
Large Grey Babbler    Turdoides malcomi
Jungle Babbler    Turdoides  striatus
Asian Paradise Flycatcher     Tersiphone paradisi
Red-breasted (-throated) Flycatcher    Ficedula parva
Tickell's Blue Flycatcher    Cyornis tickelliae
Oriental Magpie-Robin    Copsychus saularis
Indian Robin    Saxicoloides fulicata
Black Redstart    Phoenicurus ochruros
(Indian) Blackbird    Turdus (merula) simillimus
Common Tailorbird    Orthotomus sutorius
Oriental White Eye    Zosterops palpebrosus
Great Tit    Parus major
Chestnut-shouldered (yell-thr) Petronia     Petronia xanthocollis
Indian Silverbill    Lonchura  malabarica
Scaly-breasted Munia (Spotted Munia)    Lonchura punctulata

05 новембар 2010

U Srbiji ništa novo, deo drugi

Smučilo mi se. Prethodni šverc ptica bio je pre samo dva meseca. Dosta je da kažem da su ovoga puta rumunski državljani u bugarskom vozilu u Srbiji pobijene – a pretežno zaštićene ptice švercovali iz Srbije u Hrvatsku (misleći, pretpostavljam, da će ih odatle lakše uneti u EU), te da bez ijedne izmene može da sledi kompletan tekst bloga od pre dva meseca i da sva faktografija ostane tačna. Dokle, bre, više?!

U kesama su zatečene plovke gluvare, krdže, prepelice, poljske jarebice, liske, barske kokice, crvenonogi sprudnici, muljače, barski petlovan, barske šljuke, grlice, trepteljke, velike strnadice, batokljuni i čvorci, navodi se u vesti Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja. 

Moje pohvale idu carini koja sve češće zaustavlja takve tovare. Kritike idu na račun istražnih organa koji zatvaraju oči pred činjenicom da se sve te zaštićene ptice nisu dobrovoljno ukrcale u bugarski kombi, već su prethodno pobijene. Svi takvi slučajevi se javnosti predstavljaju kao puki šverc. E pa, šverc je samo vrh ledenog brega.

A pod vodom i skriven od očiju javnosti, ali i interesovanja policije, stoji sveprisutni krivolov. Niko javnosti ne saopštava da je te ptice pre utovara trebalo prvo poubijati. Mimo zakona.

Leševi ptica su dokaz zločina. Ne šverca. Let mrtvih ptica me se uopšte ne tiče. Ja hoću da konačno ugledam izvršioce zločina pred licem pravde. No, kako neko davno otpeva, a lotta people won't get no supper tonight, a lotta people won't get no justice tonight... Hoće li ta noć u Srbiji već jednom da prođe?

31 октобар 2010

Cinclus i Regulus

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta.
Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević

Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa, Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza.

A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti!

Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale Lazareve reke. Podaleko da bih ga onako dobro video, ali ovaj je često zaranjao, plivao neobično, napola uronjenog tela (tipično za tu vrstu), jednom uhvatio neki duguljast plen, poput prsta, i u maniru vodomara njime udarao o granu, da ga ošamuti pre gutanja...
Vatroglavi kraljić (c) Szabolcs Kokay

I jedan vodomar je proleteo nad vodom, potom i drugi vodenkos, koji je sleteo na meni bližu obalu – tako da ga uopšte ne vidim. Postajalo je svežije, senke su polako omotavale kanjon. Šum više moje glave, sućušna ptica, ni deset centimetara, koju tek nazirem kroz borove iglice. Nikako da je dobro vidim, iako je neumorno pratim dvogledom. Jasno mi je da gledam kraljića, ali kog od dva moguća? Kraljić? Ili vatroglavi kraljić?

S grane na granu, uvek s druge strane krošnje. Ako ustanem da obiđem drvo, odleteće. Nadleće me neki detlić, poznajem suluetu i karakteristično talasast let, ali sve što vidim jeste silueta koja se gubi u sumraku. Na drugoj obali, veverica ispituje sađene jablanove. U dva skoka se popne kojih metar-dva, osmotri, onjuši, pa siđe, da proveri sledeći u nizu.

Kraljić i dalje skakuće kroz borove iglice. Nezgodno je što ga vidim odozdo, pretežno stomak, katkada rep, možda i siluetu kroz iglice, ali nikako glavu da osmotrim. Pogledam vodenkosa, koji mi je sada malo bliže, pa se vratim kraljiću, i tako dobrih 15-20 minuta, ili mi se tako činilo. Najzad, kraljić otkriva glavu, belu obrvu i crnu krunu više nje: vatroglavi kraljić, Regulus ignicapillus (gore). To „vatreno“ jeste narandžasta temena pruga, ali ona se obično i ne vidi, ili je bar ja nisam video.
Foto (c) Jovica Sjeničić

Večernja svežina osvaja, pa se pridružujem speleolozima u bivaku raskošnog imena „istraživački centar“, da uz kafu gledamo izletanje slepih miševa iz pećine, u spokojstvu miholjskog sumraka.

05 октобар 2010

KUPI ME, PRODAJ ME

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

I tako je ovih dana Vlada Republike Srbije usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona  o zaštiti prirode (uveren sam da su ga prethodno prostudirali isto koliko je pred usvajanje bio proučen tekst Ustava Republike Srbije), koji ću u daljem tekstu skraćeno zvati “Sramotom”.

Samo ovo tamnoroze je I režim zaštite. Ako Skupština ne zaustavi Sramotu, za svu ostalu zemlju nastaće grabež kao za Oklahomu 1889.

Već po pravilu, nacrt Sramote donelo je Ministarstvo životne sredine (i građevinarstva?) bez prethodnih konsultacija sa “civilnim sektorom” (tj. građanima) koji ni u jednom trenutku nije bio pozvan da kaže svoje mišljenje, niti je bila organizovana javna rasprava. Nacrt Sramote bio je, doduše, postavljen na sajt Ministarstva na “uvid javnosti” 17. avgusta, ali u jeku godišnjih odmora i s ciljem da ga tamo niko i ne primeti. 28. septembra Vlada usvaja predlog Sramote, ali, čak i tada, usvaja se verzija koja se i sama drastično razlikuje od one koja je u diskreciji bila postavljena na sajt Ministarstva životne sredine. Jednom usvojena, Sramota je sada spremna za Skupštinu, od čijeg dnevnog reda zavisi sudbina prirodne baštine svih građana ove zemlje, iako se Vlada ponaša kao da se radi o dedovini ministarskoj.

Sramota donosi niz poslovično sramnih rešenja, no ono najgore je u članu 13 kojim se menja suština člana 35 Zakona o zaštiti prirode iz 2009. i dozvoljava ono što se u civilizovanim zemljama i ne pomišlja: najšira eksploatacija II i III režima zaštite u rezervatima i nacionalnim parkovima Srbije. (Ako je Srbija država srpske Vlade, onda je Sramota na mestu, ali Ustav tvrdi da je “Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava”...)

Sramota uvodi modele korišćenja parkova koje će ustanovljavati i sebi propisivati sami upravljači kroz programe upravljanja (u preko 90% slučajeva to su Srbijašume i Vojvodinašume, koji ne samo da upravljaju, već i eksploatišu poverena im područja). Drugim rečima, sa svakim novim programom upravljanja, upravljači mogu po slobodnom nahođenju, lepljivom od znoja i masnom od krvi, menjati granice režima zaštite, menjati tip režima, kao i način korišćenja prostora.

Samo ove crvene tačkice predstavljaju I režim zaštite. Sve drugo, Sramota iznosi na rasprodaju.

Pojednostavljeno, do sada je u I režimu zaštite bilo zabranjeno izvoditi ma kakve radove, u II je bilo dozvoljeno upravljanje populacijama vrsta i rekreativne aktivnosti kojima se ne oštećuju staništa (u prevodu, nije dozvoljeno krčenje smrče i kleke zarad ski liftova i staza), a u III su mogli da niču i smeštajni kapaciteti i prateća infrastruktura.

Ako Skupština aminuje Sramotu, već u II režimu zaštite biće dozvoljeni turistički centri i prateća infrastruktura, kampovi, recepcijski objekti, kao i gradnja višenamenskih akumulacija (recimo, za zasneživanje skijaškoh staza). Da tu ne bude kraj, u III zoni zaštite biće dozvoljena i gradnja manjih fabrika, kao i naselja, energetska postrojenja i drugi objekti.

To dalje znači da je neizvodljivo obeležavanje granica pojedinih režima zaštite, nemoguće kontrolisanje, inspekcijsko postupanje i kažnjavanje (posebno ako se ima na umu da katastar ne mora biti obavezan pri opisivanju granica režima). Otuda će se intenzivirati ekspoatacija prirodnih dobara i građevinski radovi u njima, čime se dalje ugrožava celovitost i integralnost parkova i rezervata, a takođe nameće i potreba da se izmene sve dosadašnje uredbe i odluke o osnivanju zaštićenih prirodnih dobara.

Prilikom probijanja ove ski staze, prekršeno je šest srpskih zakona – a Babin zub je pod zaštitom “drkave”.
 
EU od nas zahteva da zaštitimo 12% teritorije. U Srbiji je samo 6% zaštićeno. Možda nekako uspemo jos 1% ili 2% da nategnemo, no, praktično smo uništili ili bar značajno narušili predele u toj meri da mi više i nemamo šta da zaštitimo! Od već postojećih zaštićenih područja, pod III režimom zaštite nalazi se preko 80% površine, pod II nešto preko 15%, dok je pod I režimom zaštite jedva malo više od 2%! Ako Sramota stupi na snagu, samo će ta 2% ostati zaštićena, sve drugo će biti naselja i fabrike, ski centri i staze, te jezera za veštački sneg. Kada se ta 2% površine zaštićenih područja prenesu na teritoriju Srbije, dolazi se do 0,01% teritorije. Svim ostalim upravljaće ... novac u rukama.

09 септембар 2010

U Srbiji ništa novo

Ponovo šverc prepelica i grlica: na graničnom prelazu Preševo carinici otkrili 221 prepelicu i 130 grlica i gugutki, koje su odstreljene u Senti! One, na sramotu države, jesu i dalje lovne vrste, ali, poznato je da italijanski pucači dolaze da love samo tamo gde su im obezbeđene vabilice, koje zabranjuje i Zakon o lovstvu i potpisana i kod nas ratifikovana Bernska konvencija.

Lovstvo u Srbiji kao da je krenulo unazad. Sveprisutno uništavanje i promena staništa radi stvaranja poljoprivrednog zemljišta i urbanizacije zapravo čine lov mnogo opasnijim po biološku raznovrsnost nego što je to ikada bio, a pravo lovaca, koji čine oko 1% građana Srbije, da love može biti ograničavano samo pravom ostalih 99% građana na očuvanu biološku raznovrsnost.

Prepelica i grlica širom Evrope beleže kontinuiran pad brojnosti tokom poslednje četiri decenije. Taj pad u Srbiji samo za deset godina iznosio 20% za prepelicu i 15% za grlicu. Prema podacima LS Vojvodine,  tokom dva meseca lovne sezone 2004. u toj pokrajini je odstreljeno 38.000 prepelica, što prevazilazi broj ptica koje se u Vojvodini gnezde (oko 4000 parova; izvor: 5)!

Da se ne vraćamo u 2001. i čuvenu aferu Balkanske ptice, potsetimo se samo novijih recidiva. Npr. septembra 2004. su hrvatski carinici prekinuli pokušaj šverca 9776 zamrznutih prepelica, grlica i golubova. Ubrzo potom, marta 2005. srpski carinici su otkrili i zaplenili 3141 zamrznuti primerak 16 vrsta ptica, od kojih su sve osim pet zaštićene trajnim lovostajem (2). Tada je jedina utešna vest stigla od Uprave za šume Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koja na svom veb sajtu (9. mart 2005.) najavila donošenje naredbe o lovostaju kojom će grlica i prepelica biti trajno zaštićene.

Naime, Liga za ornitološku akciju Srbije i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine su u novembru 2003. Ministarstvu nauke (u čijoj je nadležnosti bila zaštita) i Ministarstvu poljoprivrede (nadležni za lovstvo) podneli zvaničan predlog za uvođenje režima trajnog lovostaja na ove dve vrste na čitavoj teritoriji republike, te njihovo stavljanje na spisak vrsta koje se kao štite najstrožijim merema (danas bi se to zvalo strogo zaštićenim vrstama); čime bi se daljem masovnom krivolovu zabranjenim petometkama i magnetofonskim vabilicama konačno stalo na put. Ministarstvo je zahtev prosledilo Zavodu za zaštitu prirode na ocenu, a Zavod je smatrao da je zahtev opravdan i preporučio da se isti usvoji.

Uprkos svemu tome, juna 2006. je u jeku prelaska dotadašnje ministarke poljoprivrede na položaj potpredsednice vlade tiho doneta sramna, nestručna i sa drugim zakonskim aktima (1) neusklađena Naredba o lovostaju divljači (3). Unatoč najavljenoj zaštiti prepelice i grlice, u njihovom se statusu ništa nije promenilo pa su i dalje ostale mamac za italijanske lovce i domaće krivolovne mešetare.

Najnovija vest o švercu (eh, da je šverc – prethodi mu sveprisutni i široko rašireni krivolov) samo nam pokazuje da se na polju primene lovnog zakonodavstva u Srbiji u poslednjih sedam godina ništa nije promenilo.

Izvori:
1) Uredba o zaštiti prirodnih retkosti, Službeni glasnik RS 50/93 (1993)
2) Naredba o lovostaju divljači, Sluzbeni glasnik RS 19/02 (2002)
3) Naredba o lovostaju divljači, Službeni glasnik RS 55/06 (2006)
4) Burfield I & van Bommel F eds. Birds in Europe: Population Estimates, Trends and Conservation Status. Cambridge, UK: BirdLife International, BirdLife Conservation Series No. 12.
5) Puzović S, Simić D, Saveljić D, Gergelj J, Tucakov M, Stojnić N, Hulo I, Ham I, Vizi O, Šćiban M, Ružić M, Vučanović M & Jovanović T 2003. Birds of Serbia and Montenegro – breeding populations estimates and trends: 1990 – 2002. Novi Sad: Ciconia 12: 35-120

17 август 2010

SEOBE

Prošla je gnezdilišna sezona, veliki broj mladih se ispilio (usled teških kiša, manji broj nego obično) i kada pođete u prirodu, ptice su sada posvuda oko vas? Ili nisu? U stvari jesu – iako ih ne vidite. Kraj gnežđenja označio je i kraj označavanja teritorije pesmom ili letovima i ptice su postale teško uočljive. Da tu ne bude kraj, iako je za vas leto, pticama je već otpočela jesen. I seoba na jug. Pogledajte oko sebe i zapitajte se: koliko je već prošlo otkako ste videli poslednju crnu čiopu?

Jesenja seoba je sporija od prolećne, većini vrsta se ne žuri i otuda nećete viđati onakve velike koncentracije ptica na važnim odmorištima. Crne čiope su među prvima koje nas napuštaju, već krajem jula. U avgustu nas napuštaju i bele rode, a krajem meseća nestaće i pčelarice. Laste (seoska, gradska i bregunica) će nas napustiti u septembru. Uopšteno uzev, glavnina manjih ptica pevačica odlazi krajem avgusta i u prvoj polovini septembra, dok krupnije vrste, npr. čaplje, odlaze tokom septembra, pa i oktobra. Vrhunac prolaza crnih roda je krajem septembra i početkom oktobra. Ždralovi će nas preleteti ponajviše u novembru, dok  guske i patke stižu u novembru, a vrhunac brojnosti dostići će do sredine decembra. Slično je i sa zimovanjem malih vranaca na Savi u Beogradu - i njihov broj će svoj maksimum dostići do sredine decembra.

Ono što jeseni nedostaje u kvantitetu, nadomešćuje kvalitetom: pojavom retkih vrsta i zalutalih ptica. Mnoge vrste se kod nas viđaju samo tokom seobe, bilo prolećne, bilo jesenje: ždralovi, crni orlovi, belokrile čigre i druge. U karakteristične lutalice spadaju ređe patke, galebovi i čigre, te, posebno, šljukarice.
Gvaš (c) Szabolcs Kokay
Među šljukaricama na seobi, treba obraćati pažnju na jata velikih carskih šljuka: nije nemoguće da se među njima nađe i poneka kritično ugrožena tankokljuna carska šljuka (druga s leva), najređa vrsta Evrope - veruje se da je preživelo manje od 10 jedinki - a niko je nije video otkako je u Mađarskoj posmatrana pre 10 godina. 

10 јул 2010

All those birds

Na Zemlji je do sada identifikovano oko 10.000 vrsta ptica (‘oko’, jer se autoriteti ne slažu oko taksonomskog statusa 500-ak vrsta). Idući od polarnih kapa ka ekvatoru broj vrsta osetno raste, a područje koje je meka svih ptičara je Kolumbija, te šira zona tromeđe sa Peruom i Brazilom, sa preko 1800 zabeleženih vrsta ptica. Pogledajmo kako su raspoređene po regionima i zemljama.

Po zoogeografskim regionima:
  • Nearktik (Severna Amerika i Grenland): 732 vrste ptica (8% ukupnog broja)
  • Palearktik (Evroazija sa severnom Afrikom i Bliskim istokom): 937 vrsta (10%)
  • Neotropski region (Karibi, Centralna i Južna Amerika): ca. 3370 (36%)
  • Afrotropski (Etiopski) region (Podsaharska Afrika i Madagaskar): ca. 1950 (21%)
  • Indomalajski (Orijentalni) region (Indijski potkontinent, Malajsko poluostrvo, Filipini, Borneo, Sumatra, Java, Bali): ca. 1700 (18%)
  • Australoazijski (pod)region (Australija te ostrva istočno od Lomboka i Sulavesija preko Nove Gvineje do Novog Zelanda): 1590 (17%)
  • Okeanski region (Pacifička ostrva): 187 (2%)
  • Antarktik: ca. 85 (1%)
Po zemljama:
  • 1601-1800 vrsta ptica: Kolumbija, Brazil, Peru
  • 1401-1600 vrsta ptica: Ekvador, Bolivija; Indonezija
  • 1201-1400 vrsta ptica: Venecuela; Kina
  • 1101-1200 vrsta ptica: Meksiko, Argentina; DR Kongo (Kinšasa), Tanzanija, Kenija; Indija
  • 801-1000 vrsta ptica: SAD; Angola, Kamerun, Nigerija, Uganda, Sudan, Etiopija; Nepal, Mijanmar (Burma), Malezija, Vijetnam
  • 601-800 vrsta ptica: Kanada; Kostarika, Panama; Rusija; Gvineja, Obala slonovače, Gana, Centralnoafrička republika, Ekvatorijalna Gvineja, Gabon, Kongo (Brazavil), Zambija, Zimbabve, Malavi, Mozambik, Južna Afrika; Laos, Nova Gvineja; Australija
  • 401-600 vrsta ptica: Honduras, Gvatemala; Gijana, Surinam i Francuska Gijana, Čile, Paragvaj, Urugvaj; države Sahela od Mauritanije i Senegala do Čada, te Namibija i Botsvana; centralna Azija i Kambodža
  • 201-400 vrsta ptica: severna Afrika od Maroka do Egipta, te Madagaskar; Evropa (uključujući Srbiju); Mala Azija, Arabija, Mongolija
  • ispod 200 vrsta ptica: Antarktik, okeanska ostrva
Najzad, broj vrsta koje se gnezde u Srbiji je preko 240, broj onih koje biogeografski pripadaju našoj zemlji (tj. redovno provode deo godine u njoj) je preko 330, a, mimo njih, zabeleženo je i prisustvo preko 30 lutalica koje su naprosto izgubile kompas.

01 јул 2010

Let dug tri godine, ili život dug dva miliona km

Kada mlada crna čiopa Apus apus napusti gnezdo, hraniće se isključivo loveći insekte u letu, spavaće u letu (samo jednom hemisferom mozga odjednom) i tako će se seliti do ekvatorijalne Afrike, pa i južne, i vraćati u Evropu – a da u prve tri godine života nijednom ne sleti. Dnevno će prelaziti, u proseku, po 800 km; odnosno dva miliona kilometara tokom života.


(c) F. Vejvoda


Sa polnim sazrevanjem, u trećoj godini, pariće se u letu i sleteti tek da bi na nekoj zgradi napravila gnezdo, jer nije pronašla način da u letu leži na jajima. Tada će sve gladnijim mladuncima u voljci odjednom donositi i do 1000 insekata, odnosno i do 100.000 dnevno (a vi ste naivno mislili da je zaprašivanje jedini način...).


Čiopa drži još jedan rekord – one su najbrži letači. Iako sivi soko dostiže i 350 kilometara kada sklopi krila i kao projektil se zaleti naniže, to je sličnije padu iz zaleta, nego letenju. Čiopa aktivnim mahanjem krilima u pravolinijskom letu dostiže preko 110 km/h.


Toliko je prilagođena životu u vazduhu da je odbacila sve što joj nije neophodno, pa su joj i noge zakržljale. Njima može da se drži za hrapavu fasadu ili gnezdo, ali ukoliko se nekim nesrećnim slučajem prizemlji, više nije u stanju da odskoči da bi poletela. I tu nastaje problem koji se ovih dana svuda unaokolo viđa: nespretni, tek poleteli mladunci završe na tlu. Pošto ne mogu da skakuću ili trče, lako ih je uhvatiti.


Dobronamernici će ih pokupiti i odneti kući, pa pokušati raznovrsne i na neuspeh osuđene eksperimente na temu nege i prihrane. A jedino što ima smisla je da ih postavite na sims prozora na što većoj visini, odakle bi ptice mogle da se sunovrate i polete.  Sve što im treba jeste ponor u kome će raširiti krila, da ih ponovo sklope tek za tri godine.

14 јун 2010

4 BOJE: MODROPLAVA



akvarel (c) Szabolcs Kokay

Ibarska magistrala, užarena na junskom suncu... Dajem migavac, skrećem sa nje.

- A što idemo ovuda?

- Pa, to je neka prečica...

Vozim polako, zavojitim seoskim putem... šumarci hrasta, živice i livade, usamljeno drveće... pa sve sporije... tu bi negde trebala biti... Pratim pogledom bandere duž puta i ptice na žici... lasta... golub grivaš... eno je!

Stajem uz put, otvaram prozor – žega žurno ulazi – prinosim dvogled očima:

- Modrovrana!

- Kako si znao!?..... Znao si!

- ..pa nisi valjda zaista mislila da je prečica?

Modrovrana Coracias garrulus je odozdo nebeskoplava, odozgo riđekestenjasta. A čak i da kolorit nije dovoljan, još je i prilično malobrojna, do 20 parova u Vojvodini i do 45 parova u srednjoj Srbiji, pa joj još i brojnost opada, i kod nas i u svetu. Uz to, Bugarska je slične veličine kao Srbija, a brojnost modrovrane u Bugarskoj je oko 2000 parova. I Mađarska je slične veličine, a oni imaju skoro 1000 parova. I sada se vratite u Srbiju, koja nema ni 100 parova!

Polovina svetske populacije ove ugrožene vrste je u Evropi (prevashodno južnoj i istočnoj), a tu je za 15 godina već nestalo preko 30% pređašnjeg broja. U Srbiji je situacija još i gora, pa je u periodu 1990-2002 nestalo oko 60% populacije. Ugrožava je primena pesticida, kojima joj trujemo hranu; preoravanje livada i pašnjaka, zbog čega ostaje bez područja za ishranu; te ukrupnjavanje poseda, usled koga nestaju živice, drvoredi i šumarci i, s njima, duplje u kojima se gnezdi.

Kao da je nesvesna toga, naša modrovrana širi krila, otkrivajući sa donje strane raskošno modroljubičasta letna pera, i poleće sa žice da uhvati povećeg zelenog skakavca. Potom njime udara po žici, da otkine noge, pre nego što će ga progutati.

Taj prizor se odigrava u jednoj od beogradskih opština. Modrovrana je strogo zaštićena vrsta u Srbiji. Uz to, modrovrana se nalazi u Aneksu I Direktive o pticama EU. Ovo područje ne uživa nikakvu zaštitu. A moralo bi.

01 јун 2010

Deliblatska peščara u maju


Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.


Čim sam izašao iz šume, ugledam ogromnog leptira crno-belih krila.... ili pre, pupavca (dole), šarenu i ćubastu pticu sušnih i sunčanih ovorenih područja. Na žicama stoji mala ptica, izgleda... trepteljka... neispruganih bokova... poljska trepteljka i jedan od ornitoloških specijaliteta Deliblatske peščare. Nedaleko je još jedna ptica travnatih prostranstava, crnoglava travarka (sasvim dole) na žbunu, dok sa žica pored puta insekte vreba rusi svračak.

akvareli (c) Szabolcs Kokay

Neiskusnom oku peščara izgleda kao šuma okružena livadama... a nije! I sama šuma je sađena i poprilična je anomalija – jedino hrast može da pripada podneblju, ali još veći deo je pod borom, koji bi, prirodno, rastao tek u planinama, dok je bagrem već potpuni uljez, invazivni došljak iz Severne Amerike. Najvrednija područja su zato ona pod stepskom, zeljastom vegetacijom, u kojoj se posebno izdvaja kovilje, belih metlica koje kao da svetlucaju, kao da isijavaju sunce. Na pesku se voda ne zadržava, sva prođe u dublje slojeve, pa je tlo sušno, a letnje žege izražene, i upravo te karakteristike, osunčani i sušni otvoreni tereni sa raštrkanim žbunovima i drvećem, privlače neobičnu i u drugim našim područjima retku kombinaciju toploljubivih vrsta, više karakterističnih za Sredozemlje, nego za oštru kontinentalnu klimu.

Kroz tu sušnu travu hoda jedna barska ptica – siva čaplja. Po opreznom hodu i nagnutoj glavi, vidim da ona lovi... ali šta? I to u travi? Kasnije ću se posavetovati s lokalnim stručnjakom za ptice, koji nagađa da možda lovi krupne skakavce. U svakom slučaju, neočekivan prizor.

Put je usečen u peščane dine obrasle niskom travom i retkim žbunovima i sav prekriven pčelaricama, nebeskoplavim pticama žutog grla i kestenjastoriđih leđa, pa čekamo da se sklone i propuste nas. U niskom i brzom kližućem letu među drvećem nestaje poveći soko smeđesivih leđa... retki stepski soko! Srbiju nastanjuje oko 60 parova, ili skoro 15% evropske populacije ove globalno ugrožene vrste, što je velika odgovornost za državu koja stremi Evropi, pa mora i dokazati da na polju zaštite prirode deli iste vrednosti (a koliko ih zaista deli, pogledajte na primerima Kopaonika i Stare Planine).
Malo dalje, dva mišara kruže u termalu, toplim uzlaznim vazdušnim strujama. Mišar je jedna od najčešćih ptica grabljivica, pa zato retko privlači više pažnje, što se može pokazati pogrešnim... Pažljivo studiram ove ptice dvogledom. Jeste, niža je (obični) mišar, ali viša je definitivno drugačija... slične veličine, ali užih i dužih krila, zaobljenijih letnih pera.... i odozgo svetloriđeg repa! Retki riđi mišar, koji se tek u poslednje dve decenije počeo gnezditi u Srbiji (isprva samo na jugoistoku – Staroj Planini, Vlasini, Dukatu) i koji se sve češće viđa i sada već sumnja na gnežđenje i u Delibatskoj peščari.


NAZIVI VRSTA:
Crnoglava travarka
Saxicola torquata
Common Stonechat
Grlica
Streptopelia turtur
European Turtle Dove
Pčelarica
Merops apiaster
European Bee-eater
Poljska trepteljka
Anthus campestris
Tawny Pipit
Pupavac
Upupa epops
Eurasian Hoopoe
Riđi mišar
Buteo rufinus
Long-legged Buzzard
Rusi svračak
Lanius collurio
Red-backed Shrike
Siva čaplja
Ardea cinerea
Grey Heron
Stepski soko
Falco cherrug
Saker Falcon
Vuga
Oriolus oriolus
Golden Oriole