While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

15 јануар 2010

O patkama i guskama


... ili ptičarenje tamo gde je i izmišljeno

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje pataka i gusaka (i drugih ptica, gnjuraca, kormorana, itd), radi boljeg razumevanja njihovih kretanja i brojnosti, a sve u cilju prevencije širenja ptičjeg gripa. Kako ne bih uvek ponavljao čitavu prethodnu rečenicu - zamislite samo da vam na pitanje 'Šta radiš?' neko sve to izdeklamuje - obično bih pojednostavljeno odgovorio da 'brojim patke'. I jesam ponajviše brojao upravo jedinke petnaestak vrsta pataka, no posle nekoliko osmeha kojima je ta izjava bivala propraćena (homofobija valjda, šta li?), izmenio sam odgovor i počeo objašnjavati kako u stvari 'brojim guske' - mada je broj pataka bivao možda deset puta veći od broja gusaka.

Nekako, posle dugih godina brojanja pataka, počeo sam se bolje osećati s guskama (ne, nisam TO mislio). Guske su veći izazov, ređe su, drže se podalje, teže im je prići i teže ih dobro videti. Pre nego što smo pošli u ptičarenje - nijedan ptičar koji drži do sebe neće vam reći kako posmatra ptice, kada on u stvari ptičari - Ian me je obradovao kada je po ptičarskim forumima na internetu otkrio da se u nacionalnom parku Broads baš oko Božića zadržavalo više hiljada kratkokljunih gusaka.

Malo o slengu - 'bird' je isto što i riba, dok je 'broad' manje-više isto to, jedino za nijansu vulgarnije. Dodajte još i značenje guske na srpskom, i zavrzlama je potpuna, a nas dvojica postadosmo opsednuti voajeri u potrazi za guskama.

Iako sasvim obična ptica u Engleskoj, meni je kratkokljuna guska bila nova, neobična i primamljiva. To je vrsta koja se gnezdi po Grenlandu, Islandu i Svalbardu, pa zimuje jedino po severnim obalama Evrope. Kako ne stiže do Balkana, nikada je nisam imao prilike pronaći i posmatrati, pa smo se dali u potragu.

Jutro je bilo tmurno, ali je bar severni vetar, koji je danima ledio kosti, konačno prestao da duva. Ian me vozi kroz plavne ravnice Broadsa, jednog od najnovijih (1988) i najmanjih nacionalnih parkova Britanije. Sam park je uska zelena traka koja vijuga dolinama reka Waveney, Yare i Bure. Teren je toliko nizak, da su reke i po 20 km od ušća, pod dejstvom plime, pomalo slane. Otuda je bio pošteđen pretvaranja u oranice, već je ponajviše služio za ispašu stoke.

Prvi lokalitet je bio Breydon Water, prostrani estuarij na zajedničkom ušću reka Yare i Waveney. Tempiramo posetu tako da se poklopi sa najvišom plimom, kako bi porast vodostaja poterao ptice plićaka i sprudova što bliže obali - i što bliže ptičarima. Najneobičnija ptica Breydonska bila mi je jedna mala bela čaplja, koja se u Srbiji inače lako viđa - ali leti, zimi je to velika retkost. Ovde je to bila tek prva od nekoliko koje smo tog dana videli. Ne samo da su se počele gnezditi, već sve češće i zimovati u Engleskoj. Ipak, plima nije ni izbliza dostigla očekivani nivo, pa je glavnina ptica ostala dosta daleko. Šarene utve, zlatni i srebrni vivci, sabljarke i druge, sve je to treperilo na ivici vidljivosti u okularu teleskopa.


Nastavljamo do vlažnih livada Tunstall Marshesa, gde nas na ispaši dočekuju ovce i, među njima, labudovi grpci. U brzom, vijugavom letu nestaje jedna barska šljuka, sporim zamasima krila proleće i mala bela čaplja, dok naš pogled odvlače brojne tačke u nebu: guske, van svake sumnje, više od hiljadu gusaka, ali predaleko da bismo im odredili vrstu.


Cantley Marshes, u blizini, sledeće je mesto. Dve barske šljuke, jedan zec i... guske! Preko pedeset... gusaka glogovnjača, elegantnih ptica veoma tamne glave i veoma sličnih kratkoljunim rođakama. Nisu baš one koje smo tražili, ali nisam razočaran, naprotiv: to je bilo dva puta više glogovnjača nego što sam ih ikada video u Srbiji!

Na putu A149 ka Hickling Heathu, primetio sam krupno grumenje zemlje na obližnjoj njivi, zaostalo iza pluga, i zaustio da kažem Ianu kako se mišari po Vojvodini, u nedostaku viših osmatračnica, čak i time služe. Pre nego što sam otvorio usta, približili smo se dovoljno da shvatim da je grumenje sivlje od tla, poput džakova djubriva razbacanih po njivi... U sledećem trenutku smo bili još bliže, dovoljno da shvatim da su to guske. Ali mi smo na auto putu i brzamo pored njih!

Na sledećem odvajanju pravimo polukrug i vraćamo se, sada pogrešnom trakom, sa koje se njiva skoro i ne vidi, do prethodnog odvajanja, još jedan polukrug i ponovo smo na pravom mestu, gde sada i zaustavljamo.


A kratkokljune guske u stotinama bučno sleću po njivi, spremajući se za počinak, nepunih 50 m od nas, podjednako tamnih glava kao i glogovnjače, ali i dovoljno blizu da bez teškoće razaznajem rumene noge po kojima se poznaju. Jedna od njih je čak delimično albinistična. Savršen trenutak.

Iz udobnosti kola parkiranih uz auto put, klizim dvogledom po jatu. Toliko sam obuzet prizorom skoro 2000 gusaka, da sam se tek par dana kasnije setio da sam imao i foto aparat. No, u tom trenutku je fotografisanje bilo nešto sasvim suvišno, nešto što bi mi odvuklo pažnju od prizora mog prvog jata kratkokljunih gusaka. Od svih rezervata koje smo obišli, ptice su nas čekale uz auto put!

Savršeni dan je imao i odgovarajući završetak u Hickling Heathu, tresavi uz jezero Hickling Broad. Broad je lokalni naziv za protočna jezera na rekama, više proširenja rečnog korita. Sve do nedavna, geomorfologija tih jezera zbunjivala je naučnike: ma koliko neobična, činilo se da su nastala prirodnim putem. Tek 1960-ih otkriveni su crkveni spisi iz XII veka u kojima se pominje kopanje treseta. Naime, područje je u srednjem veku bilo gusto nastanjeno, a siromašno šumom, i treset je bio jedino gorivo. Prodiranje podzemnih voda u kopove stvorilo je plitka, močvarna jezera, od kojih je Hickling, sa 6 km² otvorene vode i samo metar i po dubine, najveći broad.


U Hickling Heathu nas u sumrak dočekuje tridesetak ptičara: došli su da vide ždralove koji tu dolaze na spavalište (srpski termin spavalište se izvorno odnosio na drvo u dvorištu, na kakvom je, pre ere zidanih kokošinjaca, noćila živina). Stojimo na niskom nasipu i pretražujemo trsku i žbunove ive. Eje močvarice dolaze na spavalište u ivu, preko 20 ptica je već tu. Nad močvarom nisko lete dve kukuvije. Te sove su odozdo bele, toliko da mi se dešavalo da ih noću, u svetlu farova, pomešam sa hartijom na vetru. Komešanje u grupi... najzad, ždralovi, trubeći sleću.. samo tri ždrala. Pa ovde je deset puta više ptičara, nego ždralova! (A na Slano Kopovo, u Banatu, ždralovi sleću u stotinama i hiljadama, okupe se i u desetinama hiljada - samo ptičari dolaze pojedinačno - ni Birdwatching Breaks nisu uspeli da popune grupu!) Još tri ždrala... kukuvije u sumraku... i temperatura koja se spušta na 4°C. Dosta je za danas.

13 јануар 2010

15 minuta Dunava


Dunav ispred Beograda je prava zamka za ređe vodene ptice. Prvo mi je B. javio da je prevez i dalje u jatu riđoglavih pataka ispred sportskog centra 25. maj, pa sam ga ugledao čim sam došao. Većina pataka je na vodi držala kljun ispod krila i glavu položenu na leđa. Ni prevez nije bio izuzetak, no njegova narandžasta glava je upadljivo odudarala od okolnih riđih. Taako.. štiklirana i poslednja patka koja se viđa kod nas.

Skeniram durbinom jato, neobična patka ronilica... crne glave zelenog odsjaja i svetlih, smeđim prošaranih bokova – morska crnka, mužjak uzrasta prve zime i još nepotpunog perja odrasle ptice. Sada ja njemu javljam za morsku crnku... i to već ide tako, naizmenično. Retko stignemo da odemo zajedno, ali svako malo jedan drugom javljamo ređe vrste. I sada on razmišlja kako da ugrabi slobodno vreme da pre mraka stigne do 25. maja.

Na parkingu otsutno ulazim u kola... neobično taman galeb se spušta do vode... da kandžama – a ne kljunom, pokuša nešto da uhvati! Ni 40 m od obale Dorćola, odrasli orao belorepan sjajnobelog repa (mlađim, još nezrelim pticama rep je taman) s nekoliko zamaha ogromnih krila grabi visinu i odlazi u pravcu druge obale Dunava. Belorepani se lako viđaju, ali videti ga na takvoj blizini i bez dvogleda, prava je privilegija.

Sve to je trajalo možda petnaestak minuta, a onda sledi povratak u grad, čeka me jedan sastanak. A kako ste vi proveli pauzu za kafu?

09 јануар 2010

Ptičarenje – lekcija 4

A ako se pitate kakva sad lekcija četiri... i kud se dedoše jedan, dva i tri... sećam se jedne priče o mladiću željnom znanja koji je otišao kod učitelja koji će ga podučiti zenu. Spremao je učiteljevu kuću, okopavao baštu, kuvao i prao, donosio vodu i posle nekoliko nedelja se zapitao kada će početi sa obukom. Posle nekoliko meseci usudio se i rekao: „Učitelju, ja samo spremam kuću, okopavam baštu, kuvam i perem i donosim vodu, a došao sam da učim zen. Kada će moja obuka da počne?“ Učitelj ga je blago pogledao i odgovorio: „Tvoja obuka je odavno počela, samo ti to još nisi shvatio.“


Ovde ste naučili koji su vam udžbenici potrebni, ovde čemu isprva služi beležnica, a ovde kako da izaberete dvogled. Vraćamo se beležnici – ako ste do sada već naučili da raspoznajete česte i obične vrste oko sebe, kako se to onda beleži?

Osnovne beleške uključuju datum, mesto, opažene vrste ptica i broj jedinki svake vrste (makar približno). Ti podaci kasnije omogućavaju da se odredi veličinu populacije u prostoru i vremenu, tj. broj primeraka određene vrste koji je u određenom periodu prisutan na određenom prostoru.

Pored datuma i mesta, vrsta i broja primeraka; dobro je zabeležiti i pol i uzrast ptica - ukoliko ih možete odrediti, primećenu aktivnost, kao i tip staništa u kome ste ih uočili (korisno je dodati opasku o stanju staništa i primećenom ljudskom uticaju), te doba dana i vremenske prilike (uključujući snagu i smer vetra) i imena drugih ptičara (koji mogu da potvrde vaše retke vrste).

Kako terenske beleške izgledaju? Sledi približan prepis jednog lista iz moje terenske beležnice:

* datum: 2. avgust 1996.

* vreme: 10:30-19:00

* lokalitet: Gornja Resava - od planinarskog doma ‘Lisine’ uz klisuru Resave (dno na 400 m n.m., na osojima raste bukva, na prisojima cer), te kroz kotlinsko proširenje do bukove prašume Vinatovače, pa uz padine Male (1.039 m) i Velike Bote (1.148 m) do trokrake raskrsnice na koti 881 m (Kučajske planine); povratak istim putem

* meteorološki uslovi: vedro, mirno i toplo

* posmatrači: NN, NN


* vrste:

- mišar Buteo buteo par kruži,1,1 (klisura)

- sojka Garrulus glandarius par (kli.)

- vodomar Alcedo atthis 1 (kli.)

- strnadica žutovoljka Emberiza citrinella Ž i 1 mladi (kotlina)

- crnogrla strnadica E. cirlus Ž, 1 mladi,1 (kot.)


Izgleda vam malo nepraktično zapisivati ime vrste ovako: mišar Buteo buteo? I jeste, zato se to obično skraćuje, neretko na šest slova latinskog naziva - prva tri slova roda, prva tri slova vrste (vi možete imati i svoje skraćenice, ovo je samo primer), pa spisak opaženih vrsta u stvari izgleda ovako:

* vrste:

- butbut par kruži,1,1 (klisura)

- gargla par (kli.)

- alcatt 1 (kli.)

- embcit Ž i 1 juv. (kotlina)

- embcir Ž, 1 juv.,1 (kot.)

Moguće zabune nastaju kod gavrana/ vrane Corvus corax/corone,otuda njih beležite corcorone i corcorax. Među evropskim vrstama ima još samo pet takvih slučajeva, ali je kod njih makar jedna vrsta retka kod nas, ako ne i obadve.

Skraćenica ‘Ž’ (ili ♀) označava ženku; ‘M’ (ili ♂) mužjaka; ‘ad.’ odraslu, polno zrelu jedinku (adultus); a ‘juv.’ (juvenilus) mladu jedinku u prvom pravom perju (tj. odbacila paperje, a tek sledećim mitarenjem će steći perje polno zrele odrasle jedinke - adultusa). Kod krupnijih vrsta, kojima je za sticanje polne zrelosti potrebno više godina, ‘imm.’ (immaturus) označava mladu, polno nezrelu ptica nakon prvog mitarenja, a pre sticanja perja adultusa.

Kako se na terenu ptice beleže redosledom kojim se viđaju, dobro je da od prvih dana steknete naviku da iza broja jedinki smesta pišete zarez, kako vam se ne bi dogodilo da dve opažene jedinke pretvorite u jedanaest ptica.

04 јануар 2010

Prevez

Bi-biip... još jedan prvojanuarski SMS. Zima je vreme kad sve sitne ptice koje se hrane insektima pobegnu odavde glavom bez obzira, kako ne bi izumrle od gladi. Ujedno, to je i vreme kad sva sila vodenih ptica sa severa krene nešto južnije (najčešće jugozapadnije) kako bi na nezaleđenim vodama mogla da se prehrani. Pticama ne smeta hladnoća (da je tako, ne bismo nosili jakne punjene paperjem), već što im sneg i led hranu čine nedostupnom.
Riđoglava patka. Ilustracije (4) by Szabolcs Kokay

Glavni zimski ptičarski i ptičji spektal jesu velika jata, od po više hiljada ili više desetina hiljada, koja se okupljaju na mestima pogodnim za ishranu, npr. srpskom potezu Dunava. Ni Veliko Ratno ostrvo nije izuzetak. A kako kvantitet obično daje kvalitet (jedan moj poznanik se ovoj tvrdnji svojevremeno usprotivio argumentom da tri lopate i dalje ne daju dobru ribu), u svoj toj masi počesto osvanu rariteti.


I tako sam u SMS-u kojim mi je prijatelj čestitao Novu godinu dobio i dojavu da se u jatu riđoglavih pataka uz Ratno ostrvo nalazi i jedna patka prevez. Riđoglava je u zimskim mesecima naša druga najbrojnija patka, ali prevez je uvek redak, toliko da je, uz kod nas izumrlu, a u svetu globalno ugroženu beloglavu patku (*), jedina patka koja se kod nas može videti – a da je nikad nisam i video.

Prvi januar, sedim na klupi kod 25. maja i durbinom skeniram vodenu površinu: liske, gluvare, krdže, veliki vranci, obični galebovi, ćubasti gnjurac.... nigde ni traga riđoglavim patkama u čijem se jatu zadržava taj prevez! Čitavo jato se pomerilo, možda naspram Zemuna... u svakom slučaju, ni danas je nisam video.


Vetar je već neprijatan, kao i ukus poraza pred prevezom. Dve crne patke dremaju na sred Dunava, glavama pod krilom. Šta li su...? Uporno ih pratim durbinom, pokazaće se već... Jedna podiže glavu, otkriva poduži i podeblji vrat, svetliju površ na obrazu... Uskoro poleću, pokazuju i beline na krilima... Baršunasti turpani – uvek malobrojni, ali u Beogradu redovni zimski gosti.


* Beloglava patka se nekada gnezdila kod nas. Poslednje vojvođanske ptice je 1960-ih ustrelio jedan naučnik – kako su bile toliko retke, smatrao je da treba da ih preparira (i tako, valjda, sačuva). Od tada se tek povremeno viđa. Kod Ratnog ostrva je poslednji put posmatrana pre dvadesetak godina. Sredinom 1990-ih je neki krivolovac na Južnoj Moravi ubio jednu, da završi u loncu. Pre par godina su dve opažene kod Subotice. I ovim sam, manje-više, sumirao sva opažanja u Srbiji u poslednje dve decenije.

Neke od pataka koje se vidjaju uz VRO: