While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

23 мај 2010

Ribnjak u Sakulama


Ribnjak u Sakulama je, izvesno, moje omiljeno mesto za ptičarenje nedaleko Beograda. Danas sam tu posmatrao sive, velike bele, crvene i žute čaplje, riđoglave patke koje se tu gnezde, te, pored labudova grbaca, brojnih ćubastih gnjuraca i pokoje eje močvarice, više stotina belobrkih čigri, što u vazduhu, što na plutajućim stabljikama suve, stare trske.

Naime, na tim plutajućim ostrvima ove graciozne crno-bele ptice polažu jaja i izvode mlade. Do skora su to radile na još delikatnijim podlogama, plutajućim listovima lokvanja, no prilikom radova na stvaranju više malih ostrva za gnežđenje ptica, lokvanji su stradali, pa je stara trska na neko vreme preuzela njihovu ulogu. Inače, ova kolonija čigri je ujedno i najveća i najznačajnija u zemlji.

22 мај 2010

Sezona ljubavi do smrti

Sada je vreme da mlade ptice napuste gnezdo. Neretko su sposobne za let, ali se loše prizemlje. Treba im malo vremena da dođu sebi i pokušaju ponovo. I tada naiđe zabrinuti ljubitelj ptica i svojom ljubavlju im presudi.

Ovaj ptić je u najboljoj nameri bio odnesen kući nalazača. Posle nekoliko sati je u još boljoj nameri ostavljen na krovu kuće, odakle se skotrljao u oluk, s fatalnim posledicama.

Svakih par dana dobijam poziv sa pitanjem tipa: Pronašao sam mladu pticu i doneo je kući, šta da radim s njom? Većina takvih slučajeva završi se uginućem ptice. Ma koliko to želeli, nikako ne možete biti bolji roditelji od onih pernatih.

Ostavite mladunce pravim roditeljima na brigu! Iako se kriju od vas, oni su uvek negde u blizini.

Par saveta na koje treba obratiti pažnju, ili zašto da ne uzimate iz gnezda ispale ptiće:

1. iako izgledaju bespomoćno i napušteno, roditelji ptića su u blizini i nastaviće da vode brigu o njima – najbolje ih je ostaviti tu gde su!

2. postoji mogućnost da se ptići nalaze na nekom rizičnom mestu, izloženi mačkama, psima, drugim pticama i ljudima... u tom slučaju, stavite ih u neki najbliži zaklon – žbun, drvo, zaklonjen kutak bašte itd.

3. ptići mogu izgledati trapavo i povređeno iako to nisu... kod mnogih vrsta oni napuste gnezdo dan/dva pre nego što mogu da polete.

4. ukoliko je ptiče goluždravo, slepo itd., premlado je da bi preživelo van gnezda, probajte da utvrdite iz kog obližnjeg gnezda je ispalo i vidite da li možete da ga vratite...

5. ...ako ne, potrebna mu je naša pomoć! Pogledajte sledeći tekst

A ako vam po čitavu noć škripi ljuljaška, to su ptići sove utine: pročitajte ovo

17 мај 2010

Kišno ptičarenje majsko (6)


Kiša se smenjuje s vetrom, a svako malo udruženim snagama zagorčaju dan onima koji su dovoljno ludi da ga, uprkos vremenu, žele provesti u prirodi. A ima takvih dana, kada naprosto moram izaći iz kuće, moram izaći iz grada. S druge strane, ptice vole slabu kišu i veoma su aktivne po takvom vremenu, ali je u tim uslovima otežano korišćenje dvogleda. Ova kiša je, doduše, tek na momente bivala slaba... Međutim, većina ptica ne voli jak vetar i tada ostaje u zaklonu. A današnji vetar majski bio je bezmalo zimski zloban....

Ako vas ipak nešto tera da odete u prirodu, pokušajte s ptičarenjem iz kola. Automobil je odličan zaklon, veliki broj vrsta gotovo ne reaguje na njih. Kola omogućavaju da pokrijete veće prostranstvo i širi izbor staništa u istom danu. Pogodna su naročito za otvorene terene i krupnije ptice. Svakako je poželjno da imaju nešto višu šasiju i bravljenje diferencijala, pogon na sva četiri točka da ne pominjem, ali ja sam i običnim Yugom savladao makadame Zlatara, Beljanice i Kučajskih planina. Ne pokušavam da kažem kako obično putničko vozilo sve može, ali džip, ma koliko poželjan, najčešće nije nužan.

Planirajte rutu, koliko je to moguće, tako da ujutru idete ka zapadu a popodne ka istoku, tako da vam sunce sve vreme bude za leđima (ne videh danas niti “s” od tog sunca, al’ ipak..). Izbegavajte prometne saobraćajnice, a poželjno je da se duž puta sa kojeg ćete posmatrati ptice pružaju bandere – mnoge ptice se odmaraju/osmatraju sa žica. Vozite polako, 30 do 40 km/h (i ne obraćajte pažnju na ludake koji vas besomučno pretiču). Zaustavljajte pre ili posle opažene ptice, nikako uz nju jer će verovatno odleteti. Vozite otvorenih prozora (hmm... osim po kiši i vetru), to olakšava upotrebu dvogleda i omogućava da čujete ptice i kada ih ne vidite. I onda kada ih ne vidite, zaustavite, osmotrite i oslušnite (posebno pokraj bara, mostova, strmih odseka…).

A ako vi držite volan, pustite nekog drugog da osmatra i upozorava na ptice. Ne zaustavljajte na putu, uvek parkirajte sa strane, makar vam ptica odletela u tih nekoliko sekundi. Jedan biolog je, diveći se surom orlu, u Sićevackoj klisuri razbio kola o zidanu bankinu. Drugi je, prateći pogledom patke, parkirao svoja usred bare. Verujte mi na reč, ne želite da budete treći.

11 мај 2010

CRNA BIBLIJA

Kada sam pre skoro 20 godina počeo da ptičarim, Dunav je bio pun srebrnastih galebova Larus argentatus. To je ptica koja se lako prepoznaje i ne zahteva posebno znanje i iskustvo. Ili možda zahteva?

Desetak godina kasnije, tokom jedne januarske plovidbe kada smo sa palube brojali patke na zimovanju između snegom pokrivenih litica Kazana, čuo sam pitanje: “Šta se desilo sa srebrnastim galebovima? Bilo ih je tako mnogo, a sada nismo videli nijednog.” U stvari smo ih videli, svi su oni i dalje bili tu, ali sada pod imenom sinji galebovi Larus cahinnans. Sinji je do tada bio smatran tek podvrstom srebrnastog, ali su ga taksonomi potom uzdigli na nivo vrste (a da same galebove nisu ništa pitali, pa se oni i dalje ukrštaju).

Od tada je dosta vode kroz Kazane proteklo i novim analizama DNK utvrđeno je da dojučerašnja podvrsta sinjeg, morski galeb Larus michahellis, zaslužuje status vrste. Pre 20 godina mi je bilo dovoljno da umem da prepoznam srebrnastog galeba, pre deset godina sam morao da naučim da razlikujem bezmalo identične srebrnaste i sinje (čime nikad nisam dobro ovladao), a koje sam do tada, naivno, smatrao jednom te istom vrstom, dok danas treba da naučim i kako da razlikujem srebrnastog i sinjeg od njihovog novog rođaka, morskog galeba – a da se glavna razlika, raspored hromozoma, dvogledom ne vidi! I dok ja pokušavam da zapamtim oblik kljuna i držanje ptice, i ovaj novi se hibridizuje s rodbinom...

Za takve glavolomke potrebna vam je i odgovarajuća alatka – u ovom slučaju Collins Bird Guide, drugo izdanje (prvo ne prikazuje morskog galeba i još 32 druga ‘rascepa’ vrsta). Bezmalo pobožno uzimam tek objavljenu knjigu u ruke. Na početku, nema one već uobičajene sheme sa nazivima pojedinih delova tela i grupa pera, što može da oteža kasnije snalaženje u opisima ptica. Listam dalje, kad ono, negde nestadoše početne stranice koji predstavljaju gnjurce i kormorane i čaplje i svu silu burnica i burnjaka i čega sve još? Uobičajena praksa u priručnicima je da se ptice predstavljaju taksonomskim redom, od najprimitivnijih, pa dalje preko onih koje su se potom razvile do onih ‘najnovijih’ (u evolutivnom pogledu), a Collins 2 je prvi usvojio novi taksonomski poredak, rezultat brojnih genetičkih istraživanja tokom poslednjih petnaestak godina.

Ako ste već naučili kojim redom se ptice predstavljaju u ključevima za identifikaciju, čekaju vas povelika iznenađenja, a verovatno i mnogo listanja da otkrijete gde se dela ona vrsta za koju znate da je bila odmah iza ove... Budući da će i kasnija izdanja sve više usvajati novi taksonomski poredak, ako ste početnik i još niste zapamtili raspored ptica u knjizi, kupite ovu i učite odmah iz nje, da izbegnete zabunu kojoj su sada izloženi svi koji su mislili da nešto o tome znaju, a sada saznali da baš i nije tako. Dakle, najprimitivnije ptice su – labudovi! Pa slede guske i patke, a za patkama više ne slede grabljivice, već koke, pa tek onda idu gnjurci, pa burnice i ine, pa kormorani, čaplje i rode i, konačno, grabljivice. Čak su i koke razdvojene, pa kopnene idu pre, a barske posle grabljivica. I tako, sve do kraja knjige, kao da je neko baš dobro promešao špil karata, dok ste vi sve vreme pamtili kojim su redosledom bile slagane.

Među patkama su se sada, na glavnim stranama, a ne onom šturom spisku na kraju knjige, našlo i pet američkih pataka koje se kao zalutali rariteti viđaju u Britaniji i na samom zapadu Evrope, ali ne i na istoku. Istovremeno, dodata je samo jedna sibirska, koja bi, teoretski, mogla da doluta do istočne Evrope. Drugim rečima, za naše čitaoce, ključ postaje pomalo zagušen onim što ne samo da nije iz ovog regiona, već se kod nas neće niti sresti.

Novi taksonomski poredak nije samo doneo rascepe među galebovima, vranama, itd, već i nove nazive rodova, pa je tako obični galeb Larus ridibundus postao Chroicocephalus ridibundus. I senice se drugačije zovu. U rodu Parus ostala je samo velika senica, dok je jelova pripala rodu Periparus, plava Cyanistes, dok su siva Parus palustris i planinska siva P. montanus pripale rodu Poecile.

Mnoge strane ilustracija izgledaju drugačije, i po rasporedu i po sadržaju. I mape su nove, a ispravljena je i greška kod kamenjarke Alectoris graeca i turske kamenjarke A. chukar, kod kojih su mape rasprostranjenosti u prvom izdanju bile uzjamno zamenjene. Međutim, izgleda da se suočavamo sa nedovoljnim poznavanjem rasprostranjenosti ‘najnovijih’ vrsta? Po mapi sudeći, morski galeb nastanjuje Sredozemlje i jug Crnog mora, a sinji severne obale Crnog mora, Dnjepar i Dunav. No, izađite s ovom knjigom u ruci na obalu Dunava i pogledajte galebove koji se odmaraju ili uređuju perje na ukotvljenim čamcima – to su morski galebovi, a ne sinji. Morski galeb je tokom čitave godine najzastupljeniji veliki galeb u Srbiji, sinji je vidno ređi (zimi je nešto brojniji), dok je srebrnasti već prava retkost (a svi se oni, ne pitajući taksonome, međusobno ukrštaju...).

Vreme u kome je bilo dovoljno da prepoznate srebrnastog galeba, ili bar onog koji je tada nosio to ime, otišlo je u istoriju. Ornitologija je primetno napredovala i potreban vam je priručnik za identifikaciju koji može da drži korak sa novim saznanjima i otkrićima. U ovom trenutku, ali i godinama koje slede, to je Collins Bird Guide, drugo izdanje – definitivno najbolji priručnik za ptice Evrope i Mediterana.

Svensson, Mullarney & Zetterström 2009. Collins Bird Guide. 2nd Edition. HarperCollins, London. ISBN 978 0 00 726726 2 (hardback), 978 0 00 726814 6 (paperback)

05 мај 2010

Nemo proleće primorsko... iliti ptičarenje u Crnoj Gori


modrokos (c) Szabolcs Kokay

Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.

Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene za isparavanje, sa tek po kojom zaostalom baricom. Isprva je tako malo svetla, da mi i galebovi deluju sasvim crno. Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac.

Nešto kasnije lutam po Rumiji, planini između jezera i mora. Dočekuje me poneka strnadica kamenjarka i brojne sredozemne beloguze; kojima su stidljivi naučnici decenijama peglali narodni naziv, pa je od ptice pretvarali u kravu - belku. Isto su uradili i viktorijanski prirodnjaci, koji su narodno whiteass 'ulepšali' u besmisleno wheatear. Makar smo joj mi, poslednjih godina, vratili starije i lakše za pamćenje ime.

Pored ogromnih pitomih kestenova (dva do tri čoveka su potrebna da im rukama opašu stablo) stižem do kamenite uzvisine na čijoj je vršnoj steni ili nekakav šiljak, ili ptica. Ispostavilo se da je ptica, i to vrsta drozda za kojom sam bezuspešno tragao po visovima krfskog Pantokratora, a uspeo samo iste one sredozemne beloguze da pronađem: preda mnom je moj prvi modrokos.

Buljarica je poznata plaža sa močvarnim zaleđem, prostranim tršćacima i šumom maslina, jasena, bresta i hrasta. Predstavlja međunarodno značajno odmorište ptica tokom seobe i odskočnu dasku za put preko Jadrana, ka jugu. Da se kojim srećnim slučajem Buljarica nalazi u nekoj ekološkoj državi, koja možda od svojih turista i ekološku taksu naplaćuje; našlo bi se tu volje i sredstava da se osnuje čuvarska i vodička služba, izgrade staze i tornjevi za posetioce i posmatrače ptica, a sama močvara zaštiti i time pretvori u ekoturističku atrakciju prvog reda; čime bi država ispunila svoju međunarodnu obavezu očuvanja kritičnih migratornih stanica za mnoge ugrožene vrste, a građani izbegli da dožive ono što je Rejčel Karson pre pola veka opisala kao 'Nemo proleće'.

U Buljarici me pored obične beloguze (to nije ista ona, sredozemna) i crvenoglavog svračka, dočekuje ševa veličine miša, koja se dobro stapa sa prašinom i otkriva tek kad poleti: još jedan sredozemni specijalitet, retka mala ševa. Osećao sam se i srećno zbog pronalaska male ševe, i tužno što se time zauvek pozdravljam od jednog izuzetnog staništa, koje zaslužuje da bude nacionalni park i koje bi u nekoj prosvećenoj zemlji to i bilo. Ovde se, međutum, postepeno zasipa šutom i otpadom sa brojnih novih gradilišta, sve to s namerom da se povrh te deponije jednom zasadi trava i izbuši 18 rupa za teren za golf. Da li sam zato na granici platio ekološku taksu?

Nazivi vrsta (redosledom pominjanja):
Burhinus oedicnemus Eurasian Thick-knee Ćurlikovac
Emberiza cia Rock Bunting Strnadica kamenjarka
Oenanthe hispanica Black-eared Wheatear Sredozemna beloguza
Monticola solitarius Blue Rock-thrush Modrokos
Oenanthe oenanthe Northern Wheatear Obična beloguza
Lanius senator Woodchat Shrike Crvenoglavi svračak
Calandrella brachydactyla Greater Short-toed Lark Mala ševa