While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

04 децембар 2011

Bazanje po decembarskoj magli

Ne znam šta rade ti nesrećni nazovi-meteorolozi: nekoliko dana vremenskih prognoza, pa čak i ona u vestima u 11 prethodne večeri, sve su sugerisale hladno jutro, pa kasnije skoro 10 stepeni i – sunčano! Uprkos tome, temperatura je i dalje uporno ispod nule, po granju je inje, a magla može nožem da se seče. Naravno, pošao sam u – ptičarenje, pa mi je pogled na maglu (u maglu? svakako ne – kroz maglu, to nije bilo moguće) izmamio nekoliko lepih misli na temu nazovi-stručnjaka koje iz puke uljudnosti neću podeliti s vama.

Kola poskakuju zemljanim putem, pokraj koga me dočekuje barska strnadica, na niskoj grani... pa izvodi pravi ples, trzajući bočno repom i potom brzim koracima u stranu prateći svoj rep.


Mišar na njivi, mišar na žbunu..., mišari su bili najupadljivije ptice. Veći broj ovih ptica iz severnih zemalja dolazi da kod nas zimuje, ali se potom i vraćaju kući, ne ostaju kod nas da iz’edu sve fazane, začiće, lanad, prasiće, lovački podmladak i šta li već ne...

Kafa u maglom obavijenom šumarku, uz dva velika detlića zabavljena uzajamnom jurnjavom, pa potom obijanjem kore u potrazi za zalogajem, i neobično crrrrrrr – tri brgljeza kako pretražuju nedaleke krošnje.


Labudovi grpci na svojoj bari i velike bele čaplje u letu kroz maglu, desetak plovki krdža, zavodljiva lepota inja na krošnjama vrba – tj. zavodljiva iz tople čaure automobila.


Ptica na onižoj grani, manja grabljivica sivih leđa i bezmalo narandžaste zadnje strane vrata – neodoljivi mužjak malog sokola, baš dugo pozira. Taj mališa kod nas dolazi na zimovanje, inače je severnjak, i ovo je prvi koga ove zime vidim.

Krupne ptice u letu kroz srebrno testo.... mišari? Ne, dva gavrana. U obližnjem gaju šljivciga pada – kiša! To se inje na granama topi jer je temperatura stidljivo premašila nulu, pa pada poput kiše, a takav je i zvuk kapljica na opalom lišću. Kiša, ne iz oblaka, već iz krošnji.

Jato od stotinak češljugara, desetak zelentarki, uz njih i pokoji poljski vrabac... i mali soko ponovo! Sada sleće na zemlju, gleda me neko vreme, pa odleće, pokazujući karakterističnu siluetu i način leta.

Za kraj, u krošnji pokraj puta jedna vetruška kojoj je hladno, pa je nadigla perje da u njemu zarobi što više vazduha, termoizolacije radi. I magla.

Mrzim maglu.

24 новембар 2011

Three nuances of yellow or longing for the South

Photos & translation © Ksenija Putilin

A few cars move through the first cold of November over yellow grasslands (and it was only a day ago that I had had coffee in the warmth of an Indian summer sun), mottled with wooded hills of planted conifers. The Lada Niva heading the convoy stops, followed by all of the vehicles behind it, and twenty-odd ornithologists from the area between the Macedonia and Slovenia busily search the gloomy sky.

These participants of the BirdLife workshop Wings Across the Balkans, have entered Ovche Pole, in the North-East of Macedonia – you have never heard of this place, unless you have relatives there. This is my first time here as well, after at least a decade of legends about it.


Ravens over the nearby hill, then a Common Buzzard and … the reason we stopped, the rare Eastern Imperial Eagle soars over the hill (If I had an eagle's wings, I would rise and fly with them, To our own shores, to our own climes,…) and lands on top of the hill. This is one of the best and most exclusive eco-touristic destinations in the entire Balkans. On the other side of the hill we spot two more Imperial Eagles, before the cold forces us back into the warm cocoons of the cars, where we quietly but quickly hear:

Across the dark and dusty plain
Where scars of old dry rivers run…

A little later, not far from the road we spot a couple of eagles. The cars screeching to a halt almost cause a traffic jam – or would have caused it had there been any traffic. Some of the ornithologists in the group are seeing these birds for the very first time. Within 45 minutes we’ve watched as many Imperial Eagles as we have in the whole of Serbia.


A narrow asphalt road across the dry grass ahead of us… a large falcon! All of the cars stop, I am watching something that at first looks like a Peregrine Falcon, but it hides its tail away from me too quickly and flies off. Other people’s opinions have swayed towards the much rarer Lanner Falcon but they too saw too little of it. In consolation we get a Saker Falcon and this one shows well.


The local road meanders through highland and ends in an almost deserted village of dilapidated and aging houses. We stand on a bridge over a smallish river, banks decorated with gloriously yellow leaves through which a Wren moves like a mouse (it’s the same Wren as the one from the story where it became the king of birds for riding upon the shoulders of the eagles...). We watch and wait. Ultimately we are rewarded with a Golden Eagle on the hill! …then another one, and another one, a total of three different birds.

Well frozen but smiling we get back to our cars …

…Towns asleep by empty roads
Churches rise from crooked roofs…

Nowhere in Serbia can you see an Imperial and a Golden eagle in the same habitat on the same day. The threatened Saker Falcon is holding up relatively well, but I can’t remember the last time someone saw a Lanner Falcon – nor have I ever watched it in Serbia (hmmm…maybe not even in Europe). I make this comment to a Macedonian colleague who says: “Maybe we are spoiled – we are out in the field there every weekend”

The flames are in the fireman's eye
Orange in the engines glow
Gleaming pistons whirling cranks
Wait for dawn the rooster's crow




More about the workshop here

20 новембар 2011

A perfect day


Driving through bright yellow leafs of beech forests in carst region of Southern Kucaj Mt. in eastern Serbia on an early November day... Sun shining through leafs while following a winding forest road towards a small lake. Tranquil moments by the water and two Dippers appearing from somewhere, one of them staying near to hunt aquatic insects submerging its whole body, even diving. Pure magic.



29 октобар 2011

Sedam rana od sedam jarana

Sedam sekretara i sedam samuraja, sedam grehova i sedam patuljaka, sedam vrhova i sedam mora, sedam gora i sedam čuda, sedam veličanstvenih … sedam osmina, (…ubijeno) sedam boraca nove libijske vlade, (…od penzije) sedam vekni hleba više … basta! 

A kako mi ipak nije bilo dosta googlovanja za smislom broja sedam, napravio sam izbor 49 ornitoloških vrhova Srbije.

Naime, program međunarodno značajnih područja za ptice (Important Bird Areas ili IBA) BirdLife Internationala uz pomoć domaćih stručnjaka radi na identifikaciji IBA područja, njihovom monitoringu i zaštiti. A neko područje stiče status IBA ukoliko ispunjava stroge kriterijume zasnovane na prisustvu ugroženih vrsta ptica. 


Oko 12.000 područja u skoro 170 zemalja do sada je steklo status IBA, a u Srbiji su identifikovana 42 IBA područja.


Sledi izbor sedam reprezentativnih IBA sa po sedam značajnih i za to područje karakterističnih vrsta ptica, ili, kako bi to HMH rekao, sedam rana od sedam jarana:      

Gornje Podunavlje (Apatinski i Monoštorski rit)



Deliblatska peščara



Labudovo okno (i Dubovački rit)



Tara



Kanjoni Uvca i Mileševke



Stara planina 



Đerdap 



Za kraj, a da predupredim pitanje, ne, nisam obišao svih sedam. Nedostaju mi Stara planina i Gornje Podunavlje.


O ovim i drugim IBA potražite više informacija ovde i ovde

04 октобар 2011

EuroBirdwatch 2011: A kako je bilo na Ušću?


Bilo je oko 30 učesnika, posmatrano je 18 vrsta ptica, a najbolje su bile vodomar, koji se neprestano pokazivao, svaki čas proletao, lovio, pa čak i dva vodomara koji su se jurili nad vodom; i mladi belorepan nad Ratnim ostrvom, koji je malo kasnije, kod kule Nebojše, iz Save izvukao i ribu! (To poslednje, doduše, nisam video, iako sam bio tu - samo su mi prepričali. Baš tada sam pozajmio dvogled jednom početniku i slušao prenos “spušta se… lovi… uspeo je! izvukao je ribu” i mislio, dobro, bar on ima šta da pamti, sve dok ga ne čuh kako, dok je beznadežno šarao dvogledom unaokolo, pita: “A gde je ta ptica?? ”)
Vodomar © Duško Damjanović

Bilo je i direktno uključenje u emisiju Radio Sava Dvestadvojke, pa su mi prijatelji koji su kasnili, po dolasku rekli da su u kolima, usput, slušali direktan prenos. Pričajući deci o pticama, zaneo sam se i pomenuo fotosintezu (tu je do skora bila kolonija čaplji, koje svojim izmetom prekrivaju lišće, pa se zato suše grane sa gnezdima…) i pogledao njihova lica, pa pitao: “Stigli ste do fotosinteze?” Jedno dete je hrabro reklo “jesmo”, ali sam se ipak potrudio da spustim loptu i ne koristim više tako teške reči.
Mali vranac © Duško Damjanović

Mali gnjurci su, hmmm, gnjurali, mali vranci proletali, ronili, sušili krila, već kako to oni rade, jedna plovka čegrtuša je zamakla iza Konjske ade, a blesava vetruška je progonila deset puta većeg belorepana. I jedan golub grivnaš je poput patke sedeo u vodi, natapajući perje poput rođake sadže  (to su one pustinjske ptice što se gnezde na bezvodnim mestima, pa mladuncima nose vodu u svom natopljenom perju).

Videli smo većinu očekivanih vrsta:
Tachybaptus ruficollis Mali gnjurac
Phalacrocorax carbo sinensis Veliki vranac
Phalacrocorax pygmaeus Mali vranac
Ardea cinerea Siva čaplja
Anas strepera Čegrtuša
Anas platyrhynchos Gluvara
Haliaeetus albicilla Belorepan
Buteo buteo Mišar
Falco tinnunculus Vetruška
Gallinula chloropus Barska kokica
Larus ridibundus Obični galeb
Larus cachinnans Sinji galeb
Columba palumbus Golub grivnaš
Alcedo atthis Vodomar
Motacilla alba Bela pliska
Garrulus glandarius Sojka
Pica pica Svraka
Corvus cornix Vrana

Po povratku sa svog prvog ptičarenja, Uroš (gore, sasvim levo) je o tome sastavio i izveštaj:
Više slika ovde

Inače, ovo je po broju učesnika i izleta bio najuspešniji EBW ikada, i u Evropi, i u Srbiji. Rezultati EuroBirdwatcha širom Evrope ovde

27 септембар 2011

EuroBirdwatch 2011 na beogradskom Ušću

EuroBirdwatch se svake godine održava tokom prvog vikenda u oktobru. U Srbiji, gde se se organizuje od 2005, preko 520 učesnika je na preko 50 izleta posmatralo preko 160.000 jedinki u okviru 111 vrsta ptica.

 Vodomar © Miloš Popović

Liga za ornitološku akciju Srbije - Evropski vikend posmatranja ptica na Ušću, Beograd

Vođa terena: albicilla

Trajanje ptičarenja: jedan sat, do sat i po, izuzetno i duže - već prema raspoloženju učesnika i ljubaznosti ptica


Sastanak 1. oktobra na parkingu na Ušću (kod picerije Asteriks), sa leve (zapadne strane) ujutru u 9.30 sati. Tu se, između broda-restorana Aleksandar (desno) i kasarne rečne mornarice (levo), nalazi skelet dvospratnog splava koji nikada nije završen i s koga se pruža dobar pogled na naspramnu Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo), njene obale i ptice močvarice koje ih koriste za odmor. Očekuje se sunčano vreme, ujutru 12oC, a u toku dana i do 24oC. Priručnik za identifikaciju vrsta će biti obezbeđen. Ako možete, ponesite dvogled.

Ratna ostrva su srce IBA područja UŠĆE SAVE U DUNAV, značajnog za gnežđenje, seobu i zimovanje ptica. Do sada je zabeleženo oko 210 vrsta ptica, dok se stvarno bogatstvo kreće verovatno do 230 vrsta. Ukupni broj do sada poznatih gnezdarica je oko 100 vrsta. 

Belorepani na beogradskom Ušću © Vladan Vučković

Na Savi uz donji deo Ade Ciganlije nalazi se najznačajnije nacionalno zimovalište malog vranca (skoro 7000 jedinki). Prisutan je veliki broj (5-6) parova belorepana, što je posebno važno imajući u vidu činjenicu da se radi o gradskoj zoni. Područje je značajno na nacionalnom nivou po koncentraciji ptica vodenih staništa pri seobi i zimovanju (preko 20.000 jedinki istovremeno u okviru 35 vrsta), koje se u najvećem broju okupljaju na Dunavu kod VRO, Ovčanske i Pančevačkih ada, na Savi kod Ade Ciganlije i na ribnjaku Mika Alas (Krnjača). U vreme gnežđenja, značajno je prisustvo ptica na ribnjaku "Mika Alas" i po barama i šumama plavne zone i ostrva (patka njorka, crna lunja, crna roda). 

Do kraja 1990-ih, na samoj Konjskoj adi se nalazila i gnezdilišna kolonija čaplji. Na Ušću je kolonija postojala još u prvoj polovini XIX veka. Naime, na Velikom Ratnom ostrvu, preko puta Zemuna, 1835. je veliku koloniju zabeležio Haumann, a 1837. je Landbeck nije pronašao tu, već na drugoj strani Dunava, u plavnoj zoni Kožara (rukavac Čapljara) i u njoj su se gnezdili gak, siva čaplja, mala bela čaplja i crvena čaplja.

Nakon dužeg perioda bez podataka, znamo da je kolonija na Ratnim ostrvima ponovo formirana 1985. U periodu 1985-90. imala je od maksimalnih 815 (1986) do minimalnih 245 parova (1989), sa 3 vrste: gak (160-635), žuta čaplja (3-35) i mala bela čaplja (55-135), a povremeno se u trsci na VRO izgleda gnezdila i crvena čaplja (2) (Ham, 1989; Paunović, 1991). Kolonija na VRO je 1985-86. imala najveći broj parova, 1987. su 3 vrste prešle na Konjsku adu, gde je njihov broj 1997. Izgledao ovako: gak (90-110), žuta čaplja (2-4) i mala bela čaplja (45-55). Od 1998. kolonija više nije aktivna, iako se na tom mestu i danas u proleće, čum se vrate sa seobe, pojave prvi gakovi (ove godine su došli na sam prvi dan proleća) i male bele čaplje. 

Obični galeb u zimskom ruhu i mali vranac © Vladan Vučković

Vrste koje su prethodnih godina početkom oktobra beležene uz Konjsku adu
Ćubasti gnjurac Podiceps cristatus
Veliki vranac Phalacrocorax carbo
Siva čaplja Ardea cinerea
Mala bela čaplja Egretta garzetta
Labud grbac Cygnus olor
Barska kokica Gallinula chloropus
Sinji galeb Larus cachinnans
Obični galeb Larus ridibundus

26 септембар 2011

Listing

Prošlog meseca, u Indoneziji je čovek stupio na Mesec - ili bar zamalo...

Foto: Birdtour Asia

Naime, Britanac Tom Gullick (levo) je broj vrsta ptica koje je posmatrao u prirodi, slobodne i nepovređene, popeo na 8900 (jeste, osam hiljada devet stotina), ili skoro 90% svih vrsta na planeti. I, treba li dodati, više no ma ko drugi, ikada, od početka sveta i veka.

Većina ptičara pravi ‘životnu’ listu, koja uključuje sve vrste ikada identifikovane žive i u prirodi (moja je negde između 600 i 700, nisam stigao da nakon puta u Indiju uporedim tamo posmatrane ptice s onim afričkim, da vidim koliko imam preklapanja). Kako ste par desetina vrsta već imali prilike da posmatrate/upoznate i pre nego ste se počeli baviti njima, otuda lista praktično nikad ne kreće od nule, što je ohrabrujuće za početnike. Isprva vaša lista brzo raste, ali kada taj tempo uspori, pridodati novu vrstu donosi sve više zadovoljstva.

Mnogi se tu ne zaustavljavu pa prave godišnje liste, liste pojedinih lokaliteta ili regiona, čak mesečne ili dnevne liste. Budući dosta globalno nastrojen, uz posebnu sklonost ka Starom svetu, ja pravim liste zoogeografskih regiona, pa sam otvorio zapadnopalearktičku, afrotropsku i indomalajsku listu (regioni).

Neki posmatrači svoju listu beleže u ključ za određivanje vrsta, tako što pored pasusa o toj vrsti upišu datum prvog opažanja, lokaciju i broj opaženih primeraka; drugi je vode u svesci, treći u kompjuteru...

Gdegod je beležili, da bi se kvalifikovala za vašu listu, ptica mora da bude dobro osmotrena i sa sigurnošću identifikovana. Mrtve ptice, primerci uhvaćeni u mrežu radi prstenovanja, u kavezu ili na TV-u ne važe. Recimo, na terenu ste sa stručnjakom za grabljivice koji tačku na nebu koju vi jedva razaznajete, ležerno određuje kao sokola lastavičara. Ako ste pticu jedva videli, te ne smatrate da biste je na osnovu toga mogli i sami sledeći put prepoznati, takvo opažanje nije dovoljno dobro da uđe u vašu listu. Ili, u grupi ste i neko pred vama poplaši pticu i identifikuje je, ali sve što ste vi videli je nešto što je mahalo krilima pre nego je nestalo – ne važi (što posebno boli ako se radi o retkoj vrsti)!

Foto: Ivan Stevović

A evo zašto treba posetiti npr. Izrael: Eilat je mesto sa veoma izraženom seobom grabljivica, roda i pelikana, tzv. migratorno “usko grlo”. Samo je teško odlučiti se…

08 септембар 2011

Abies cephalonica


photos copyright © ms. & mr. albicilla

Ne volim da se budim ako je napolju još mrak. Ma, to baš mrzim. I evo me na odmoru kako navijam sat (okay, telefon) na 5.30 – prerano, kako će se pokazati, ali prosto nisam znao kada izlazi to %$54#” sunce. 

Sutradan, u sam cik zore, vozim oštrim krivinama kroz maslinjake (cik zore je ono doba kada se uglavnom razdanilo, ali suncu još ni traga – iz nekog neobjašnjivog razloga, ptice baš vole to vreme). Pogledom klizim po tlu ispod krošnji. Preključe sam tu video dve kamenjarke – moje prve ikada; vrstu koja je u Srbiji na ivici izumiranja, pa je čak i iz spiska lovne divljači izbrisana sa obrazloženjem: “ne postoji populacija koja se može loviti”. Nema ih. Pametnije od mene, kunjaju u nekom žbunu. (Ipak se malo brinem za svoju reputaciju: muškarac koji je uzbuđen zbog susreta sa – kamenjarkom???!) Zato me na putu dočekuje zec.

Nešto kasnije i par stotina metara više (verovatno sam već na oko 1000 mnm), vozim kroz kamenjar koji uredno šišaju krda koza. I prelaze put kako im se hoće, što neko ko je već imao bliske susrete s domaćim životinjama nikako ne može da voli, posebno ne rano ujutru. I pre prve kafe! 


Put preleću i najčešće i najupadljivije ptice Kefalonije – sojke. Pitomo prilaze na par metara, a razlikuju se od naših: vidno su tamnije i hladnije obojene (druga podvrsta - samo u Evropi ih je devet različitih).  Ovakvi, osunčani kamenjari su tipično stanište beloguza, obične i sredozemne, a tu su i crnoglava travarka i velika strnadica (poslednja se kod nas viđa po njivama, pa mi je neobično ovo njeno mediteransko stanište). Iznenađuje me velika senica, uvek sam smatrao da zahteva više drveća, dok je ovde bezmalo na golom krečnjaku (nađe se tu i nešto niskog žbunja i pokoje drvo, ali golet dominira).

A golet tu nije prirodno stanje stvari, već je posledica vekovne seče i požara, koji su združenim snagama sveli šumski pokrivač ostrva na četvrtinu ranije površine. Ono što je preostalo od šuma endemične kefalonske jele Abies cephalonica, pre četiri decenije proglašeno je nacionalnim parkom. Ta jela raste na vršnom delu Enos Orosa, čiji najviši vrh, ka kome sam se u ovo jutro zaputio, dostiže 1628 mnm.


Fantastičan je osećaj kada iz kamenjara udjete u jelovu šumu, kao da ste negde u Srednjoj Evropi, a ne u Sredozemlju. Čudna jela, ova raste samo ovde i na Peloponezu – jer ne podnosi mraz! Vazduh postaje svež, vlažan, šumski, bezmalo alpski, a s puta svako malo vidite beskraj jonske pučine.

Kako i priliči, šuma je puna jelovih senica. Za razliku od otvorenih terena, gde su ptice naizgled nasumično raštrkane, šume mogu da deluju sasvim pusto. Važno je naćuliti uši: ptice se najčešće kreću u jatima, pa se stalno dozivaju međusobno. Jelove senice se ovde kreću u grupama od po desetak i dozivaju različitim glasovima. Pitam se imaju li oni neko značenje? Nagađam, jedan bi mogao biti potvrdno glasanje da je ptica pronašla hranu, a drugi odrečno da hrane nema i čitavo jato bi se moglo kretati u pravcu tih pozitivnih oglašavanja? A možda to glasanje označava podsmeh naivnom ptičaru koji razvija svakojake teorije?

I sojka se uselila u ovu šumu, gde je, rekao bih, tri puta brojnija nego u kamenjaru (imajte na umu da sam na otvorenom video većinu ptica, a u šumi samo one koje su bile dovoljno ljubazne da se same pokažu). 

Put vijuga kroz drveće, neka su stabla stara i suva, druga prilično debela, a sva od reda pokrivena raznobojnim lišajevima i mahovinama. Dva drozda imelaša... i šumu pretražuje jedno mešovito jato jelovih i velikih senica i zeba, a uz njih je i jedan vatroglavi kraljić i – neizbežna sojka. Sa suvog vrha jedne jele uzdiže se siva muharica (sasvim dole), da pokuša da uhvati nekog insekta u kratkom letu i ponovo sleti na isto mesto.


Bližim se vrhu. Izbegavam nesrećne antene i produžujem do sledećeg vrha grebena, skupine kamenja okružene divnim starim stablima zaraslim u bradu od lišajeva, odakle se pruža pogled na ostrvo i plavetnilo. Kao da je znao da ljudska mašta planinske vrhove uvek nastanjuje nekakvim grabljivicama, jedan mladi kobac klizi ispred mene, da se nešto dalje zaustavi na samom vrhu jele.  

U povratku, pažljivo pretražujem iste one maslinjake, tražim kamenjarke. Tamo gde sam ih već video zastajem, izlazim iz kola i dvogledom skeniram tlo. Sunce prži, a pticama ni traga. Gubim nerve, hoću da krenem kad… i ptice gube nerve i čitavo jato, desetak kamenjarki, uzleće uz bučan lepet krila, pokazujući prugaste bokove, da ponovo slete nekoliko metara dalje i raštrkaju se po žbunju. 


Holivudske mandoline, kefalonske jele i masline, kamenjari i kamenjarke… vreme je za još jedan Mythos.

02 септембар 2011

Livadi marsh, Kefalonia



Popodne odmiče dok se niz serpentine spuštam ka močvari. Iza nje je kamenolom, ispred nje Argostolski zaliv, desno skupina borova, levo eukaliptusa. Posmatram sa glavnog puta. Isprva ništa pomena vredno, nekoliko malih belih i sivih čaplji, jedan vodomar… da li će mi on biti ‘najbolja’ ptica? 


Spram makijom obraslog brda u pozadini spuštaju se – krila! Jako dugačka i irazito uska (iako je moj jedini albatros bio – prepariran, u Robertsovoj kolekciji u Transvalskom muzeju, to mi je bila prva asocijacija u pogledu proporcija krila), predugačka i preuska čak i za jednog sokola – osim morskog sokola

Morski soko Falco eleonorae, copyright © Todor Todorov

Prilično retka ptica – na planeti postoji jedva oko 6000 parova, koju ja posmatram tek drugi put (prvi je bio na Sitoniji 1994). Najveći deo populacije se gnezdi po grčkim ostrvima (i još ponegde po Sredozemlju). Za razliku od drugih sokolova, gnezde se kolonijalno (grupno) i, da tu ne bude kraj, ne gnezde se u proleće, kao sve pristojne ptice, već krajem leta, da im jesenja seoba pevačica obezbedi hranu za podmladak, koji mora brzo da se razvija, kako bi se i sam zaputio na jug, na zimovanje na Madagaskaru.

Iako njega ne zanimaju barske ptice, ove reaguju na pojavu grabljivice i odjednom se, do tada naizgled pusta, močvara ispunila uskovitlanim životom. Dvadesetak sprudnika migavaca i tridesetak tankokljunih sprudnika odalo se niskim letovima, za njima preko 30 malih belih čaplji (dotle se činilo da ih je tek 5-6), pa sedam vlastelica - sve se to odjednom uskomešalo. 

Nešto kasnije, pojava eje močvarice podigla je i četrdesetak krdža (naših najmanjih plovki), dok su sive čaplje, jedna po jedna, napuštale močvaru i odletale na spavalište negde ka Farsi. Posle se u sumraku pojavila i vetruška, mužjak u lovu, pa se iz trave začulo i pućpurikanje prepelica.

U odlasku sam još jednom posmatrao morskog sokola, na suvoj grani na vrhu eukaliptusa. Prvo ga je progonila vrana, slične veličine ali je ova znatno zdepastija i masivnija, pa je pobegao pred njom da pronađe drugu suvu granu na drugom drvetu i - sleti nedaleko vetruške, dajući mi još jednu priliku za poređenje veličine i proporcija (dok stoji, upola je veći, u letu je i duplo veći od vetruške).


Jedna grmuša čavrljanka u žbunu pokraj puta… i sumrak je prešao u mrak.

19 август 2011

Dvogled za pet čokolada: prvi utisci

Konačno, Swarovski CL mi je u rukama. Pojašnjenje: nisam ga dobio u vlasništvo, već samo izabran da ga testiram, ok, uživam u njemu i, potom (to je onaj bolni deo), vratim fabrici... A za one koji su pratili moje priče od ranije, pa me često dočekaju sa savetom koji sam im dao, da ne samo ne uzimaju u ruke igračke koje ne mogu da kupe, već ih uopšte i ne gledaju; jeste, nisam poslušao svoj, na ličnom iskustvu zasnovan savet (u čemu se verovatno krije jedan sasvim drugačiji, podsvesni savet...).


Šta reći? Kada sam video najavu da će u julu lansirati novi model, pomislio sam: Ovo izgleda kao savršen lek za krizu srednjeg doba!

I verovatno ću se kajati, no, taj ću most kontemplirati kad do njega stignem. Pre toga ću jednostavno uživati u savršenom dvogledu.

Kao što znate, nije mi prvi put da testiram jedan Swarovski dvogled. I Macici je već testirala jedan. Naime, obavila je testiranje vodotpornosti EL-a, tako što je, hmmm... piškila po dvogledu od 2500 $. Savršeno je vodotporan, potvrđeno.  Pitam se da li će joj CL Companion 8x30, koji košta za tu fabriku sasvim umerenih 1000 $, sada biti ispod časti? Ipak je ona navikla na skuplji Swarovski nakit...


Kad sam otvorio paket, prvi utisak je bio da je sam dvogled idealnih dimenzija i odlično ergonomski rešen, samo je torba za tako kompaktan dvogled – pregolema. Jutros sam ga prvi put koristio u prirodi i ostao pri početnom utisku: dvogled je bezmalo savršen, samo futrola zauzima pola vašeg (ili mog) ruksaka.

Optika je superiorna, boje sjajne, a slika kontrastna, ali mene je tek kompaktnim dimenzijama (dužina 12 cm, širina 11,5 cm) i težinom od 500 g (verovatno najlakši 8x roof model na tržištu) oborio s nogu. To je uveliko stvar ličnog izbora. Nekome ne smeta da mu oko vrata visi cigla, no nakon 20 godina s dvogledom oko vrata, od čega pola sa jednom takvom ciglom, naučio sam da cenim kvalitete koje ovaj mališa nudi.


Konstrukcija ovog modela omogućava da vam palac udobno ulegne u namensko udubljenje, kažiprst leži na točkiću za uoštravanje, a preostalim prstima u potpunosti obuhvatite cev dvogleda, bez ičega što bi vas u tome ometalo i teralo da neki prst ili prste držite grčevito ispruženim. Jednom pred očima, dobro je izbalansiran i s lakoćom leži u rukama, ili čak samo jednoj ruci (problem sa laganim dvogledima može biti da su – previše laki, pa vam ruke podrhtavaju; ovde to nije bio slučaj).


Jutro je bilo ispunjeno žuboravim glasanjem brojnih pčelarica, kojim jato drže na okupu dok pretražuju područje. Podseća na mehuriće koji se jedan za drugim bučno pojavljuju na površini vode. Jedna je letela ka nama, da, pre nego što će nas izbeći, tek neznatno podigne glavu (pokaže nam svoje žuto grlo) i kljunom pokupi nekog insekta. Druga je insekta trljala o žicu da mu skine noge, pre nego što će izviti glavu, kao da gleda u nebo, ne bi li joj zalogaj sam skliznuo u grlo. Treba li reći uopšte da su njihove boje – jarkožuta, nebeskoplava i riđekestenjasta – bile zaista vidljive tek pomoću CL-a?

Ok, od Swarovskog sam očekivao – i dobio – standard optike zbog kog suvereno vlada tržištem skupih dvogleda (primat je 1980-ih imao Zeiss, 1990-ih Leica, oko 2000-te nakratko Nikon, ali od tada je Swaro suveren): oštro ocrtane ivice objekata, mnogo svetlosti i verne boje, nepostojanje zakrivljenosti slike blizu ivica vidnog polja, te nepostojanje one aure, obično plave, koja kod lošijih dvogleda okružuje rubove kontrastno postavljenih objekata (npr. tamna ptica spram svetlog neba).

No, tek kada ga dam drugima u ruke, dobijem smislene utiske, koji mnogo bolje opisuju CL: Auuuu! Wow!! Težak 500 grama?!! Kao pet čokolada! Ma, u tom tvom dvogledu žive male ptice, pa ih vidiš uvek kad pogledaš kroz njega!


Pokušavam da što manje gnjavim sa dosadnim tehnikalijama. Ipak, ukratko (većina toga je standard za dvoglede te klase): otporan na vodu (do 4 m dubine) i prašinu; punjen azotom, a ne vazduhom (ne može da se zamagli); uoštrava do 3 m udaljenosti (ovim nisam impresioniran, za posmatranje leptirova bi baš mogao i bliže); presvučen gumom i, navodno, otporan na udarce (u šta se, opet iz ličnog iskustva, nikako ne bih kladio); dioptrija se do +/- 4 podešava na desnom okularu; kaiš je širok i udoban, neoprenski (pod njim se malo više znojite, ali šta je, tu je), a vidno polje mu je široko sasvim impresivnih 7,1 stepen. Dosta o tome.

Poenta upotrebe dvogleda je da vam obavi željeni posao na najbolji mogući način, omogućujući vam da u tome i – uživate. Sa CL-om, upravo to i nameravam. Čućete već.

06 јун 2011

Dan kada su me mišari pravili ludim

Batokljun © Szabolcs Kokay
Put se pruža uporedo sa Bojčinskom šumom. Ubrzo stajemo jer je svako za sebe video krupnu grabljivicu u krošnjama – B. je video crnu lunju, ali ja sam video nešto okrenuto nam leđima, što je u korenu kljuna pokazivalo krupnu žutu voskovicu i nama, koji smo pošli u potragu za orlom kliktašem, zaličilo na orla. B. ga nikada nije posmatrao, pa bi njemu taj bio nova vrsta. Kako je izašao da postavi teleskop, za trenutak mi je leđima zaklonio pticu i u sledećem trenutku je više nije bilo?! Ali, ako je nema nad šumom, nestala je među krošnjama, što belorepan ne bi uradio, ali kliktaš bi. Da li je..??

Čekamo još neko vreme, ptica se pojavljuje... ali, B. primećuje tamni zadnji rub s donje strane krila (što se kod mnogih ptica sreće jer melanin ojačava strukturu pera – ali to nije slučaj sa kliktašem), a ja čujem mjaukanje, poput glasanja mišara. Da nije i mišar negde u blizini? Nije u blizini, shvatamo kada dve crne lunje napadnu našeg – mišara. Nikako nije orao. Pojavljuje se i drugi mišar, pa posmatramo vazdušnu čarku para mišara i para lunja, očigledno bliskih i nimalo dobrih komšija.

Nekoliko velikih strnadica i običnih travarki dalje, smeđi soko je na vrhu stuba! Da nije stepski? Prilazimo pažljivo, da ga ne oteramo... samo da ugledamo još jednog mišara. Prvi nam se činio znatno većim nego što jeste, a ovaj malo manjim. Hmmm... dan kada su me mišari pravili ludim?

Ulazimo u Bojčinsku šumu, staru šumu hrasta lužnjaka, kojom gazduju Srbijašume. S desne strane puta, oko jedne petine šume ograđeno je električnom ogradom, da bi iza nje neka privatna firma držala svoje svinje i besplatno ih hranila žirom, onemogućavajući tako obnavljanje drveća. Električna ograda sprečava prolaz krupnijim sisarima, poput srna i divljih svinja, a verujem i da se gajene svinje goste jajima svih ptica koje se gnezde u niskom žbunju. (Treba dodati, Zavod za zaštitu prirode upravo počinje istraživanje ove šume u cilju njene zakonske zaštite.)

Pokraj puta nas dočekuje neodoljivi batokljun; kako će se ispostaviti, tek prvi od mnogih. Malo dalje se tri drozda pevača kupaju u barici, a u blizini, na tlu traži hranu mladi mužjak velikog detlića. Nešto dalje, i jedna kuna nestaje u žbunju pokraj puta, pa sledi brgljez i… prostrana čistina, prošlogodišnja totalna seča starih hrastova (protivzakonito - dužni su da ostave pet stabala po hektaru), sada je pod žitom. Poseći lužnjake da se poseje žito?!? Dopunska hrana za svinje, valjda?

[Kako saznajem, izgleda da sam ovde delom bio prebrz s kritikom: Jedna od varijanti novog zasada sume hrasta je da se posle totalne sece radi duboko oranje i zajedno sa zitom poseje i zir. Zito se pozanje kombajnom a mali hrastici cca 10 cm ostaju i nastavljaju svoj rast.]

Pratimo bočni put, jod jedan batokljun, pa… krupna grabljivica izvan šume! Žurno izlazimo iz zaklona drveća… samo da bi ugledali još jednog gavrana. Za utehu, na stubu ograde pozira nam jedna zeba, mužjak koji, i pored insekta u kljunu, uspeva da – peva!

Dalje ka Obedskoj bari, još jedan mišar. Ovog puta ne pomišljamo na orlove ili sokolove, od prve znamo šta je. Progone ga dva gavrana, koji ubrzo odustaju, da poteru nastavi pet sitnih ptica, možda ševa ili nekih zeba – zamislite prizor mačke koja beži jer je juri pet miševa i imaćete sasvim jasnu sliku u glavi. 

Kako se upravljač rezervata Obedska bara – Vojvodinašume – dosetio da napuni kasu naplaćivanjem fotografisanja, pakujem aparat u ruksak. Ne želim da se s nekim čuvarem raspravljam kako je 3800 dinara (ili 40 evra) za pravo da se služim sopstvenim fotoaparatom drskost i bezobrazluk. Obedsku zato sve češće zaobilazim, a na slikanje i ne pomišljam (sve ove fotke su iz Bojčinske šume, a nijedna s bare). 

Bela pliska, pa jedan matori orao belorepan, žalar slepić… Sada ne vozimo kroz šumu, već plantažni zasad klonskih topola, praktično poljoprivrednu površinu i kulturnu pustinju. Pri tom se radi o ekonomski prilično bezvrednom drvetu, koje se koristi samo za šalovanje u građevinarstvu. Zameniti staru hrastovu šumu time je kao kada raskošno stanište zamenite njivom toalet papira. Nešto kasnije nadleće nas jato belobrkih čigri; verovatno je u blizini još uvek nepoznata kolonija. Uz sam put, dva jarkožuto-crna mužjaka vuge lete od krošnje do krošnje. Nekom prilikom su mi na tom potezu puta društvo pravile i dve lisice.

Kod kolonije, mimo čaplji i malih vranaca, posmatramo i jednu neobično riđu eju močvaricu (trebala bi da bude smeđa, ali..). Iz nedaleke šume lužnjaka se u više navrata pojavljuje crna roda, mora biti da joj je i gnezdo tu.

Trljam oči. Zaradio sam verovatno najgoru polensku alergiju u životu: nisam samo kijao, šmrktao i suzio, već su mi i podočnjaci izgledali tako da bi pokraj mene i Džon Hjuston delovao kao beba.

Krećemo natrag, njive pokraj puta, blizu bare i… orao, kako uz tri eje kruži u termalu! Bez sumnje, krupan orao sa toplosmeđim ‘epoletama’ pokrivnih pera krila. Vide se i bele površi u osnovi letnih pera, kao i beli polumesec u osnovi repa – da, ovo je van svake sumnje orao kliktaš! 

Mene su već i oni batokljuni iz Bojčinske obradovali, ali kliktaš je definitivno zaokružio dan. I pojavio se baš kada treba, kada smo već kretali kući – da se pojavio ranije, ma koja druga ptica bi nakon njega postala puki antiklimaks.