While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

08 септембар 2011

Abies cephalonica


photos copyright © ms. & mr. albicilla

Ne volim da se budim ako je napolju još mrak. Ma, to baš mrzim. I evo me na odmoru kako navijam sat (okay, telefon) na 5.30 – prerano, kako će se pokazati, ali prosto nisam znao kada izlazi to %$54#” sunce. 

Sutradan, u sam cik zore, vozim oštrim krivinama kroz maslinjake (cik zore je ono doba kada se uglavnom razdanilo, ali suncu još ni traga – iz nekog neobjašnjivog razloga, ptice baš vole to vreme). Pogledom klizim po tlu ispod krošnji. Preključe sam tu video dve kamenjarke – moje prve ikada; vrstu koja je u Srbiji na ivici izumiranja, pa je čak i iz spiska lovne divljači izbrisana sa obrazloženjem: “ne postoji populacija koja se može loviti”. Nema ih. Pametnije od mene, kunjaju u nekom žbunu. (Ipak se malo brinem za svoju reputaciju: muškarac koji je uzbuđen zbog susreta sa – kamenjarkom???!) Zato me na putu dočekuje zec.

Nešto kasnije i par stotina metara više (verovatno sam već na oko 1000 mnm), vozim kroz kamenjar koji uredno šišaju krda koza. I prelaze put kako im se hoće, što neko ko je već imao bliske susrete s domaćim životinjama nikako ne može da voli, posebno ne rano ujutru. I pre prve kafe! 


Put preleću i najčešće i najupadljivije ptice Kefalonije – sojke. Pitomo prilaze na par metara, a razlikuju se od naših: vidno su tamnije i hladnije obojene (druga podvrsta - samo u Evropi ih je devet različitih).  Ovakvi, osunčani kamenjari su tipično stanište beloguza, obične i sredozemne, a tu su i crnoglava travarka i velika strnadica (poslednja se kod nas viđa po njivama, pa mi je neobično ovo njeno mediteransko stanište). Iznenađuje me velika senica, uvek sam smatrao da zahteva više drveća, dok je ovde bezmalo na golom krečnjaku (nađe se tu i nešto niskog žbunja i pokoje drvo, ali golet dominira).

A golet tu nije prirodno stanje stvari, već je posledica vekovne seče i požara, koji su združenim snagama sveli šumski pokrivač ostrva na četvrtinu ranije površine. Ono što je preostalo od šuma endemične kefalonske jele Abies cephalonica, pre četiri decenije proglašeno je nacionalnim parkom. Ta jela raste na vršnom delu Enos Orosa, čiji najviši vrh, ka kome sam se u ovo jutro zaputio, dostiže 1628 mnm.


Fantastičan je osećaj kada iz kamenjara udjete u jelovu šumu, kao da ste negde u Srednjoj Evropi, a ne u Sredozemlju. Čudna jela, ova raste samo ovde i na Peloponezu – jer ne podnosi mraz! Vazduh postaje svež, vlažan, šumski, bezmalo alpski, a s puta svako malo vidite beskraj jonske pučine.

Kako i priliči, šuma je puna jelovih senica. Za razliku od otvorenih terena, gde su ptice naizgled nasumično raštrkane, šume mogu da deluju sasvim pusto. Važno je naćuliti uši: ptice se najčešće kreću u jatima, pa se stalno dozivaju međusobno. Jelove senice se ovde kreću u grupama od po desetak i dozivaju različitim glasovima. Pitam se imaju li oni neko značenje? Nagađam, jedan bi mogao biti potvrdno glasanje da je ptica pronašla hranu, a drugi odrečno da hrane nema i čitavo jato bi se moglo kretati u pravcu tih pozitivnih oglašavanja? A možda to glasanje označava podsmeh naivnom ptičaru koji razvija svakojake teorije?

I sojka se uselila u ovu šumu, gde je, rekao bih, tri puta brojnija nego u kamenjaru (imajte na umu da sam na otvorenom video većinu ptica, a u šumi samo one koje su bile dovoljno ljubazne da se same pokažu). 

Put vijuga kroz drveće, neka su stabla stara i suva, druga prilično debela, a sva od reda pokrivena raznobojnim lišajevima i mahovinama. Dva drozda imelaša... i šumu pretražuje jedno mešovito jato jelovih i velikih senica i zeba, a uz njih je i jedan vatroglavi kraljić i – neizbežna sojka. Sa suvog vrha jedne jele uzdiže se siva muharica (sasvim dole), da pokuša da uhvati nekog insekta u kratkom letu i ponovo sleti na isto mesto.


Bližim se vrhu. Izbegavam nesrećne antene i produžujem do sledećeg vrha grebena, skupine kamenja okružene divnim starim stablima zaraslim u bradu od lišajeva, odakle se pruža pogled na ostrvo i plavetnilo. Kao da je znao da ljudska mašta planinske vrhove uvek nastanjuje nekakvim grabljivicama, jedan mladi kobac klizi ispred mene, da se nešto dalje zaustavi na samom vrhu jele.  

U povratku, pažljivo pretražujem iste one maslinjake, tražim kamenjarke. Tamo gde sam ih već video zastajem, izlazim iz kola i dvogledom skeniram tlo. Sunce prži, a pticama ni traga. Gubim nerve, hoću da krenem kad… i ptice gube nerve i čitavo jato, desetak kamenjarki, uzleće uz bučan lepet krila, pokazujući prugaste bokove, da ponovo slete nekoliko metara dalje i raštrkaju se po žbunju. 


Holivudske mandoline, kefalonske jele i masline, kamenjari i kamenjarke… vreme je za još jedan Mythos.

Нема коментара:

Постави коментар