While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

31 мај 2011

U početku beše magla…

Šest je sati, ali napolju je magla. Ptičarenje u magli i nije neki doživljaj. Da još rastežemo kafu? Ili da krećemo? Ipak, pobeđuje nestrpljenje da se zagnjurimo u prostranstva Južnog Kučaja, najprostranijeg masiva istočne Srbije i kraškog predela s najvećim kompleksom bukovih šuma u čitavoj zemlji. A šta je ovu “divljinu” očuvalo? Odsustvo asfalta. Iskustvo me uči, tamo gde ima asfalta, praktično nema ptica – a važi i obratno.
...a onda je maglu istopilo jutarnje sunce...

Makadam vijuga među poljima i živicama. Kotlina nas dočekuje prvim seoskim lastama, zebama, belim pliskama (pretežno ovogodišnjim ptićima) i jednim raskošnim pupavcem. Put nas polako uvlači u klisuru. Čuje se vuga, potom i mali slavuj.

Dublje u klisuri, litice na krivini puta... i smeđa grabljivica srednje veličine (poput mišara) kako klizi ravnih krila s povećim plenom u kandžama (lovina npr. veličine jarebice kamenjarke). Sve se, u isti mah, desava brzo (pojava ptice) i presporo (naše zaustavljanje) i, dok se iskobeljamo iz nive, videsmo pticu kako odleće i, potom, surog orla kako u visini kruži iznad litica.

Suri orao nije bio iznenađenje, njega smo tu očekivali. Nažalost, to je usamljeni mužjak čija je ženka stradala tako što se uhvatila u kljuse (zakonom zabranjena metoda, kojim se neselektivno love sisari), pa su je otkinutih prstiju pronašli i, da sebe ne prijave za krivolov time što bi je predali na lečenje, naprosto pustili. Kasnije je pronađena kao lešina.

Suri je uvek impozantan prizor, ali nije i zagonetka – odmah smo znali šta gledamo. Manja grabljivica me je već kopkala. Ovde se sreću i mišar i osičar, koji su slične veličine. Ipak, osičar ima sive tonove odozgo i sitniju glavu, a ptica je, iako viđena na brzinu, letela ka nama – to bih primetio. Po izgledu ptice koju sam video, mišara ne mogu sasvim da isključim, ali, osičar se hrani saćem osa, a mišar pretežno sitnim glodarima, od veličine miša do veličine hrčka. Plen veličine kamenjarke on teško da može da savlada; jedino da se radilo o već ranjenoj ili oboleloj, te iscrpljenoj ptici. Pa i tada, teško mi je da ga zamislim kako toliku lovinu nosi u kandžama, pretpostavljam da bi je komadao i gutao na licu mesta, pa uzleteo pune voljke – ali ne i kandži. Dakle, iako ne mogu 100% da ga isključim, nekako se ne uklapa u sliku. I kada na osnovu veličine odbacim orla kliktaša, ostaje samo jedna sumnjiva vrsta – patuljasti orao.

A to je omanji šumski orao, selica koja se krajem marta i početkom aprila vraća da se kod nas gnezdi. Ukupna brojnost ove vrste u Srbiji procenjuje se na svega 10-15 parova, a od sredine 1970-ih do sredine 1990-ih, i njegova brojnost i područje rasprostranjenosti smanjili su se za oko 50%. Jedan od uzroka takvog trenda jeste šumarstvo – seča starih šuma, probijanje puteva, gradnja objekata... sve što smo i u ovom kraju već videli. Na sreću, klisura je prestrma za eksploataciju šume i ono što bi se u njoj poseklo, nije moguće odatle i izvući.

Patuljasti orao u novije vreme nije beležen u Južnom Kučaju. Ipak, na osnovu zapaženog ne mogu da sa sigurnošću tvrdim da se zaista radi baš o ovoj vrsti – potrebna su dalja istraživanja, planirana kroz mesec dana.
Šuma postaje gušća i senovitija, vazduh svež i vlažan. Bukve su sve starije, a stene prekrivene debelim slojem mahovine. Klisura miriše na bujnost. Na zemljanom putu pred nama uzleće potočna pliska, potom i golub grivnaš (iako brojan i po gradskim parkovima, to je pravi šumsku golub, koji se u naše gradove uselio tek pre četvrt veka). Put vijuga, polako se uzdiže, ponor ka reci sve dublji, šuma hladna, i, osim probijenog puta, nedirnuta. Prebiram po glavi šta bih u ovakvom staništu očekivao da pronađem – ovde se svakako vraćam.
Crna žuna © Szabolcs Kokay

Put se dalje uzdiže, šuma polako postaje otvorenija i osunčanija, da je potom zameni livada. Gavran, lasta... čekaj malo ovo nije... ovo je... retka (iako sve češća) toploljubiva i mediteranska daurska lasta! Iz šume se čuju detlići, i to oni ređi, crna i siva žuna. Prva je veličine vrane, sasvim crna osim jarkocrvenog temena i najveći je evropski detlić (najveći detlić = najveća duplja, pa se u njima, na severu Evrope, gnezde i – patke). Pokoje stado ovaca i, uz njega, vremešni čobani. U blizini, vetruška komada svoju lovinu.
...a onda su se navukli tmurni oblaci...

Makadam nas preko brojnih bara kojima je teško unapred odrediti dubinu... vodi među zasade četinara i dalje na kamenite planinske pašnjake sa obaveznim beloguzama i rusim svračcima.
...iz kojih se izlio pljusak (s obzirom na to kako su reke brzo nabujale, ni potop ne bi bio pogrešan termin)...

Prve kapi počinju da peru prašnjavi vetrobran, potom sve jače... Idemo nizbrdo, a pred nama, putem teku potoci koji odnose tucanik. U magnovenju ugledamo trepteljku (planinsku?), ali odleće pre nego što uspemo da je bolje vidimo.
...a kasnije se razvedrilo (uz udaljene oblake iz kojih su sevale munje), da i sledeće jutro osvane umotano u maglu.


Istraživanje je obavila Liga za ornitološku akciju Srbije, u okviru aktivnosti na projektu Wings Across the Balkans, koji na čitavom području zapadnog Balkana vodi BirdLife International, uz finansijsku podršku Evropske komisije.