While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

27 септембар 2011

EuroBirdwatch 2011 na beogradskom Ušću

EuroBirdwatch se svake godine održava tokom prvog vikenda u oktobru. U Srbiji, gde se se organizuje od 2005, preko 520 učesnika je na preko 50 izleta posmatralo preko 160.000 jedinki u okviru 111 vrsta ptica.

 Vodomar © Miloš Popović

Liga za ornitološku akciju Srbije - Evropski vikend posmatranja ptica na Ušću, Beograd

Vođa terena: albicilla

Trajanje ptičarenja: jedan sat, do sat i po, izuzetno i duže - već prema raspoloženju učesnika i ljubaznosti ptica


Sastanak 1. oktobra na parkingu na Ušću (kod picerije Asteriks), sa leve (zapadne strane) ujutru u 9.30 sati. Tu se, između broda-restorana Aleksandar (desno) i kasarne rečne mornarice (levo), nalazi skelet dvospratnog splava koji nikada nije završen i s koga se pruža dobar pogled na naspramnu Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo), njene obale i ptice močvarice koje ih koriste za odmor. Očekuje se sunčano vreme, ujutru 12oC, a u toku dana i do 24oC. Priručnik za identifikaciju vrsta će biti obezbeđen. Ako možete, ponesite dvogled.

Ratna ostrva su srce IBA područja UŠĆE SAVE U DUNAV, značajnog za gnežđenje, seobu i zimovanje ptica. Do sada je zabeleženo oko 210 vrsta ptica, dok se stvarno bogatstvo kreće verovatno do 230 vrsta. Ukupni broj do sada poznatih gnezdarica je oko 100 vrsta. 

Belorepani na beogradskom Ušću © Vladan Vučković

Na Savi uz donji deo Ade Ciganlije nalazi se najznačajnije nacionalno zimovalište malog vranca (skoro 7000 jedinki). Prisutan je veliki broj (5-6) parova belorepana, što je posebno važno imajući u vidu činjenicu da se radi o gradskoj zoni. Područje je značajno na nacionalnom nivou po koncentraciji ptica vodenih staništa pri seobi i zimovanju (preko 20.000 jedinki istovremeno u okviru 35 vrsta), koje se u najvećem broju okupljaju na Dunavu kod VRO, Ovčanske i Pančevačkih ada, na Savi kod Ade Ciganlije i na ribnjaku Mika Alas (Krnjača). U vreme gnežđenja, značajno je prisustvo ptica na ribnjaku "Mika Alas" i po barama i šumama plavne zone i ostrva (patka njorka, crna lunja, crna roda). 

Do kraja 1990-ih, na samoj Konjskoj adi se nalazila i gnezdilišna kolonija čaplji. Na Ušću je kolonija postojala još u prvoj polovini XIX veka. Naime, na Velikom Ratnom ostrvu, preko puta Zemuna, 1835. je veliku koloniju zabeležio Haumann, a 1837. je Landbeck nije pronašao tu, već na drugoj strani Dunava, u plavnoj zoni Kožara (rukavac Čapljara) i u njoj su se gnezdili gak, siva čaplja, mala bela čaplja i crvena čaplja.

Nakon dužeg perioda bez podataka, znamo da je kolonija na Ratnim ostrvima ponovo formirana 1985. U periodu 1985-90. imala je od maksimalnih 815 (1986) do minimalnih 245 parova (1989), sa 3 vrste: gak (160-635), žuta čaplja (3-35) i mala bela čaplja (55-135), a povremeno se u trsci na VRO izgleda gnezdila i crvena čaplja (2) (Ham, 1989; Paunović, 1991). Kolonija na VRO je 1985-86. imala najveći broj parova, 1987. su 3 vrste prešle na Konjsku adu, gde je njihov broj 1997. Izgledao ovako: gak (90-110), žuta čaplja (2-4) i mala bela čaplja (45-55). Od 1998. kolonija više nije aktivna, iako se na tom mestu i danas u proleće, čum se vrate sa seobe, pojave prvi gakovi (ove godine su došli na sam prvi dan proleća) i male bele čaplje. 

Obični galeb u zimskom ruhu i mali vranac © Vladan Vučković

Vrste koje su prethodnih godina početkom oktobra beležene uz Konjsku adu
Ćubasti gnjurac Podiceps cristatus
Veliki vranac Phalacrocorax carbo
Siva čaplja Ardea cinerea
Mala bela čaplja Egretta garzetta
Labud grbac Cygnus olor
Barska kokica Gallinula chloropus
Sinji galeb Larus cachinnans
Obični galeb Larus ridibundus

26 септембар 2011

Listing

Prošlog meseca, u Indoneziji je čovek stupio na Mesec - ili bar zamalo...

Foto: Birdtour Asia

Naime, Britanac Tom Gullick (levo) je broj vrsta ptica koje je posmatrao u prirodi, slobodne i nepovređene, popeo na 8900 (jeste, osam hiljada devet stotina), ili skoro 90% svih vrsta na planeti. I, treba li dodati, više no ma ko drugi, ikada, od početka sveta i veka.

Većina ptičara pravi ‘životnu’ listu, koja uključuje sve vrste ikada identifikovane žive i u prirodi (moja je negde između 600 i 700, nisam stigao da nakon puta u Indiju uporedim tamo posmatrane ptice s onim afričkim, da vidim koliko imam preklapanja). Kako ste par desetina vrsta već imali prilike da posmatrate/upoznate i pre nego ste se počeli baviti njima, otuda lista praktično nikad ne kreće od nule, što je ohrabrujuće za početnike. Isprva vaša lista brzo raste, ali kada taj tempo uspori, pridodati novu vrstu donosi sve više zadovoljstva.

Mnogi se tu ne zaustavljavu pa prave godišnje liste, liste pojedinih lokaliteta ili regiona, čak mesečne ili dnevne liste. Budući dosta globalno nastrojen, uz posebnu sklonost ka Starom svetu, ja pravim liste zoogeografskih regiona, pa sam otvorio zapadnopalearktičku, afrotropsku i indomalajsku listu (regioni).

Neki posmatrači svoju listu beleže u ključ za određivanje vrsta, tako što pored pasusa o toj vrsti upišu datum prvog opažanja, lokaciju i broj opaženih primeraka; drugi je vode u svesci, treći u kompjuteru...

Gdegod je beležili, da bi se kvalifikovala za vašu listu, ptica mora da bude dobro osmotrena i sa sigurnošću identifikovana. Mrtve ptice, primerci uhvaćeni u mrežu radi prstenovanja, u kavezu ili na TV-u ne važe. Recimo, na terenu ste sa stručnjakom za grabljivice koji tačku na nebu koju vi jedva razaznajete, ležerno određuje kao sokola lastavičara. Ako ste pticu jedva videli, te ne smatrate da biste je na osnovu toga mogli i sami sledeći put prepoznati, takvo opažanje nije dovoljno dobro da uđe u vašu listu. Ili, u grupi ste i neko pred vama poplaši pticu i identifikuje je, ali sve što ste vi videli je nešto što je mahalo krilima pre nego je nestalo – ne važi (što posebno boli ako se radi o retkoj vrsti)!

Foto: Ivan Stevović

A evo zašto treba posetiti npr. Izrael: Eilat je mesto sa veoma izraženom seobom grabljivica, roda i pelikana, tzv. migratorno “usko grlo”. Samo je teško odlučiti se…

08 септембар 2011

Abies cephalonica


photos copyright © ms. & mr. albicilla

Ne volim da se budim ako je napolju još mrak. Ma, to baš mrzim. I evo me na odmoru kako navijam sat (okay, telefon) na 5.30 – prerano, kako će se pokazati, ali prosto nisam znao kada izlazi to %$54#” sunce. 

Sutradan, u sam cik zore, vozim oštrim krivinama kroz maslinjake (cik zore je ono doba kada se uglavnom razdanilo, ali suncu još ni traga – iz nekog neobjašnjivog razloga, ptice baš vole to vreme). Pogledom klizim po tlu ispod krošnji. Preključe sam tu video dve kamenjarke – moje prve ikada; vrstu koja je u Srbiji na ivici izumiranja, pa je čak i iz spiska lovne divljači izbrisana sa obrazloženjem: “ne postoji populacija koja se može loviti”. Nema ih. Pametnije od mene, kunjaju u nekom žbunu. (Ipak se malo brinem za svoju reputaciju: muškarac koji je uzbuđen zbog susreta sa – kamenjarkom???!) Zato me na putu dočekuje zec.

Nešto kasnije i par stotina metara više (verovatno sam već na oko 1000 mnm), vozim kroz kamenjar koji uredno šišaju krda koza. I prelaze put kako im se hoće, što neko ko je već imao bliske susrete s domaćim životinjama nikako ne može da voli, posebno ne rano ujutru. I pre prve kafe! 


Put preleću i najčešće i najupadljivije ptice Kefalonije – sojke. Pitomo prilaze na par metara, a razlikuju se od naših: vidno su tamnije i hladnije obojene (druga podvrsta - samo u Evropi ih je devet različitih).  Ovakvi, osunčani kamenjari su tipično stanište beloguza, obične i sredozemne, a tu su i crnoglava travarka i velika strnadica (poslednja se kod nas viđa po njivama, pa mi je neobično ovo njeno mediteransko stanište). Iznenađuje me velika senica, uvek sam smatrao da zahteva više drveća, dok je ovde bezmalo na golom krečnjaku (nađe se tu i nešto niskog žbunja i pokoje drvo, ali golet dominira).

A golet tu nije prirodno stanje stvari, već je posledica vekovne seče i požara, koji su združenim snagama sveli šumski pokrivač ostrva na četvrtinu ranije površine. Ono što je preostalo od šuma endemične kefalonske jele Abies cephalonica, pre četiri decenije proglašeno je nacionalnim parkom. Ta jela raste na vršnom delu Enos Orosa, čiji najviši vrh, ka kome sam se u ovo jutro zaputio, dostiže 1628 mnm.


Fantastičan je osećaj kada iz kamenjara udjete u jelovu šumu, kao da ste negde u Srednjoj Evropi, a ne u Sredozemlju. Čudna jela, ova raste samo ovde i na Peloponezu – jer ne podnosi mraz! Vazduh postaje svež, vlažan, šumski, bezmalo alpski, a s puta svako malo vidite beskraj jonske pučine.

Kako i priliči, šuma je puna jelovih senica. Za razliku od otvorenih terena, gde su ptice naizgled nasumično raštrkane, šume mogu da deluju sasvim pusto. Važno je naćuliti uši: ptice se najčešće kreću u jatima, pa se stalno dozivaju međusobno. Jelove senice se ovde kreću u grupama od po desetak i dozivaju različitim glasovima. Pitam se imaju li oni neko značenje? Nagađam, jedan bi mogao biti potvrdno glasanje da je ptica pronašla hranu, a drugi odrečno da hrane nema i čitavo jato bi se moglo kretati u pravcu tih pozitivnih oglašavanja? A možda to glasanje označava podsmeh naivnom ptičaru koji razvija svakojake teorije?

I sojka se uselila u ovu šumu, gde je, rekao bih, tri puta brojnija nego u kamenjaru (imajte na umu da sam na otvorenom video većinu ptica, a u šumi samo one koje su bile dovoljno ljubazne da se same pokažu). 

Put vijuga kroz drveće, neka su stabla stara i suva, druga prilično debela, a sva od reda pokrivena raznobojnim lišajevima i mahovinama. Dva drozda imelaša... i šumu pretražuje jedno mešovito jato jelovih i velikih senica i zeba, a uz njih je i jedan vatroglavi kraljić i – neizbežna sojka. Sa suvog vrha jedne jele uzdiže se siva muharica (sasvim dole), da pokuša da uhvati nekog insekta u kratkom letu i ponovo sleti na isto mesto.


Bližim se vrhu. Izbegavam nesrećne antene i produžujem do sledećeg vrha grebena, skupine kamenja okružene divnim starim stablima zaraslim u bradu od lišajeva, odakle se pruža pogled na ostrvo i plavetnilo. Kao da je znao da ljudska mašta planinske vrhove uvek nastanjuje nekakvim grabljivicama, jedan mladi kobac klizi ispred mene, da se nešto dalje zaustavi na samom vrhu jele.  

U povratku, pažljivo pretražujem iste one maslinjake, tražim kamenjarke. Tamo gde sam ih već video zastajem, izlazim iz kola i dvogledom skeniram tlo. Sunce prži, a pticama ni traga. Gubim nerve, hoću da krenem kad… i ptice gube nerve i čitavo jato, desetak kamenjarki, uzleće uz bučan lepet krila, pokazujući prugaste bokove, da ponovo slete nekoliko metara dalje i raštrkaju se po žbunju. 


Holivudske mandoline, kefalonske jele i masline, kamenjari i kamenjarke… vreme je za još jedan Mythos.

02 септембар 2011

Livadi marsh, Kefalonia



Popodne odmiče dok se niz serpentine spuštam ka močvari. Iza nje je kamenolom, ispred nje Argostolski zaliv, desno skupina borova, levo eukaliptusa. Posmatram sa glavnog puta. Isprva ništa pomena vredno, nekoliko malih belih i sivih čaplji, jedan vodomar… da li će mi on biti ‘najbolja’ ptica? 


Spram makijom obraslog brda u pozadini spuštaju se – krila! Jako dugačka i irazito uska (iako je moj jedini albatros bio – prepariran, u Robertsovoj kolekciji u Transvalskom muzeju, to mi je bila prva asocijacija u pogledu proporcija krila), predugačka i preuska čak i za jednog sokola – osim morskog sokola

Morski soko Falco eleonorae, copyright © Todor Todorov

Prilično retka ptica – na planeti postoji jedva oko 6000 parova, koju ja posmatram tek drugi put (prvi je bio na Sitoniji 1994). Najveći deo populacije se gnezdi po grčkim ostrvima (i još ponegde po Sredozemlju). Za razliku od drugih sokolova, gnezde se kolonijalno (grupno) i, da tu ne bude kraj, ne gnezde se u proleće, kao sve pristojne ptice, već krajem leta, da im jesenja seoba pevačica obezbedi hranu za podmladak, koji mora brzo da se razvija, kako bi se i sam zaputio na jug, na zimovanje na Madagaskaru.

Iako njega ne zanimaju barske ptice, ove reaguju na pojavu grabljivice i odjednom se, do tada naizgled pusta, močvara ispunila uskovitlanim životom. Dvadesetak sprudnika migavaca i tridesetak tankokljunih sprudnika odalo se niskim letovima, za njima preko 30 malih belih čaplji (dotle se činilo da ih je tek 5-6), pa sedam vlastelica - sve se to odjednom uskomešalo. 

Nešto kasnije, pojava eje močvarice podigla je i četrdesetak krdža (naših najmanjih plovki), dok su sive čaplje, jedna po jedna, napuštale močvaru i odletale na spavalište negde ka Farsi. Posle se u sumraku pojavila i vetruška, mužjak u lovu, pa se iz trave začulo i pućpurikanje prepelica.

U odlasku sam još jednom posmatrao morskog sokola, na suvoj grani na vrhu eukaliptusa. Prvo ga je progonila vrana, slične veličine ali je ova znatno zdepastija i masivnija, pa je pobegao pred njom da pronađe drugu suvu granu na drugom drvetu i - sleti nedaleko vetruške, dajući mi još jednu priliku za poređenje veličine i proporcija (dok stoji, upola je veći, u letu je i duplo veći od vetruške).


Jedna grmuša čavrljanka u žbunu pokraj puta… i sumrak je prešao u mrak.