While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

15 децембар 2012

Divlji pas u dimnoj noći

Noć u savani Južne Afrike... Ne čuju se nikakvi krici. Izuzimajući motor Land Cruisera, tama je nečujna. Obavijena je notom pepela i dima od požara koji je tuda prošao pre nekoliko dana. Jedino što vidim je uski snop reflektora kojim vodič šara po šipražju. U snopu se nađe pokoja impala ili zec i.... hej-hej-hej-hej!!!!

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?

Divlji pas je već izumro u 25 od 39 zemalja koje je u prošlosti nastanjivao. Ukupna danas preživela populacija se procenjuje na 3000 do 5500 životinja, od čega samo šest populacija broji više od 100 pasa, što se smatra donjom granicom da ne dođe do ukrštanja međusobno bliskih srodnika. Rezervat Madikwe je jedno od svega nekoliko mesta gde se još mogu videti.

Nije ni čudo ako uzmemo u obzir činjenicu da teritorija jednog čopora može da pokriva i svih 2000 km2. U Južnoj Africi je samo jedan nacionalni park, Kruger sa 20.000 km2 (približno kao Vojvodina), dovoljno veliki da u njemu živi prirodna populacija divljih pasa. Mimo Krugera, divlji pas je u Južnoj Africi naseljen u Madikweu te još jednom manjem rezervatu, ali pošto su te životinje ogradama i poljoprivrednim zemljištem onemogućene da napuštaju područje i mešaju se sa drugim čoporima, potrebno je veštački vršiti razmenu pasa radi osveženja genetskog fonda.

Pre petnaestak godina su u uzgojnom centru De Wildt za naseljavanje u divljini odabrane četiri ženke odgajene u zatočenistvu. Uparene sa četiri divlja mužjaka, uhvaćena u Krugeru, našle su se u Madikweu. Kada sam posetio centar, nisam se niti usudio nadati se da ću te iste životinje videti i u divljini – definitivno najređa vrsta koju sam ikada posmatrao!

U De Wildtu sam kamionom preuređenim za posetioce ušao u zabran sa malim čoporom divljih pasa: roditelji, četiri mladunca i ujka koji se uvek zastitnički postavlja između nas i kučića. Divlji psi su omrznuti i progonjeni zbog svog načina ishrane: kada sustignu plen, počinju ga još živog jesti, ne čekajući da izdahne. Ali, kada meko srce stavimo na stranu pa pogledamo činjenice, videćemo da 25 kg teški psi svoje stanište dele sa 70 kg teškim hijenama i preko 200 kg teškim lavovima, a sve njih vriska plena vrlo brzo privuče, dok na otimanje tuđeg gledaju kao beogradski gradonačelnik na platane. Dakle, jedi brzo ili ostani gladan. A gladna životinja je isuviše iscrpljena da uspešno lovi. Iscrpljena, životinja umire od gladi. I njihov način ishrane je samo adaptacija na uslove sredine.

Kamion se zaustavio nedaleko velike posude za hranu. Ne, nikakve kosti i meso, već džak granulirane hrane za pse. Za ručkom se zna hijerarhija: mama i tata prvo puštaju kučiće, da se tek potom nahrane i sami. Ujka je hijerarhijski najniži član čopora i to znaju čak i kučići: kada pokuša da se približi, i oni kuražno nasrću na nesrećnika! Tek pošto se podmladak nahrani, ujka ima priliku da utoli glad. Primena pseće hrane umesto mesa, objašnjeno mi je, značajna je sa medicinskog stanovišta: u divljini će se odrasli nakon lova vratiti u više desetina kilometara udaljenu jazbinu i tu kučićima povratiti već napola svarenu mesnu kašu. Ovde je jazbina jedva 15 metara od trpeze, pa bi im povratili čitave komade nesvarenog mesa sa kojima se njihov digestivni trakt ne može izboriti. Hrana za pse je lakša za stomak.

Prvi psi koji su uvedeni u rezervat Madikwe uspešno su napredovali i posle dve godine je bilo preko 20 divljih pasa, koji su potom od pasa lutalica sa okolnih stočnih farmi dobili besnilo i morali da budu ustreljeni.

Veterinar koji je pratio projekat se zatekao pokraj čopora u noći u kojoj je jedna ženka poubijala svih 12 kučića. Iako zapanjen onim što vidi, nije smeo da reaguje: politika rezervata je da se sva dešavanja u njemu prepuste prirodnim tokovima. Tek kada je sutradan pri autopsiji mladunaca otkriveno besnilo, doneta je odluka o odstrelu. Dalje širenje besnila, kao i rizik po posetioce, nije se smeo dozvoliti.

U nacionalnom parku Serengeti u Tanzaniji, pre dve decenije besnilo je zbrisalo lokalnu populaciju divljih pasa – izumrli su u potpunosti. Tamo je danas problem što ne postoje uslovi za uvođenje životinja iz zatočeništva – ekološku nišu upražnjenu nestankom pasa popunile su hijene, čija je populacija eksplodirala. Jedini način da se napravi prostor za pse bio bi da se odstreli 50% populacije hijena, što je tehnički neizvodljivo; da i ne pominjem kako bi reagovale grupe za zaštitu prava životinja i kako bi se to odrazilo na tanzanijski turizam.

Potom je u rezervat Madikwe uveden novi čopor koji se uspešno razmnožava ali su iskustva stečena sa prvim čoporom dovela do otkrića da standardna vakcina protiv besnila za domaće pse ne deluje na divlje, te je u toku razvijanje nove vakcine. Madikwe, objašnjava vodič, danas ima dva mala čopora pasa, po oko sedam životinja (prosečna veličina čopora je 12 i više jedinki), te ova dva usamljenika koje, izgleda, nijedan čopor neće. Naizgled neopterećeni svojom izopštenošću, divlji psi ubrzo skreću sa puta, da nestanu u žbunju. Nadam se, ne i zauvek nestanu.

Divlji psi imaju problem životnog prostora koji ne bi delili sa ljudima, njihovom (lakom za lov) stokom i svim problemima koji iz toga proističu, a taj je problem dodatno uvećan njihovom pokretljivošću i potrebom za prostranom teritorijom – što im jedino veliki nacionalni parkovi mogu garantovati. Pred takvim problemima, sav trud deluje beznadežan, ali ću ja ipak verovati rečima antropologa Margaret Mid: “Nemojte sumnjati da mala grupa promišljenih posvećenika može promeniti svet. Zaista, to je jedino što ga je ikada promenilo.”

Dosije afrički divlji pas
  • Dužina: 1,3 m
  • Težina: 25 kg
  • Stanište: savane Afrike, od gusto obraslih do otvorenih
  • Način života: prosečna veličina čopora 12 jedinki. Love ujutru i uveče, prelazeći velike udaljenosti i retko odustajući od plena koji progone.
  • Ishrana: impale i manje antilope
  • Reprodukcija: ženka nosi dva i po meseca, do 12 kučića u okotu
  • Broj u divljini: između 3000 i 5500, od čega manje od 2500 polno zrelih, odraslih životinja
  • Status: EN ugrožen (izumro u 25 od 39 zemalja koje je nastanjivao)

11 децембар 2012

Knjige i aplikacije za pametne telefone za dž.


Ključevima – priručnicima za identifikaciju ptica sam se u više navrata bavio, ali sam tada opisivao knjige dostupne u domaćim knjižarama. No, godine su prošle, a po tim knjižarama se, tada nova i stidljivo ponuđena odeljenja prirodnjačkih izdanja pogasila i svela na one priručnike za kučkare i mačkare, te za držače ptica po kavezima, što sa prirodnjačkom literaturom ima veze koliko i Stari zavet sa Poreklom vrsta.

Ovako ili onako, Collins 2 (Collins Bird Guide - Svensson, Mullarney & Zetterström) je oduvao konkurenciju s polica i iz terenskog ranca, pa, iako te knjige čuvam iz sentimentalnih razloga, sve ih ređe koristim. No, ova knjiga je velika i teška koliko i Ptice juga Afrike ili Ptice Indijskog potkontinenta – a svaka od tih pokriva bar dva puta više vrsta. Moja averzija prema debljini ove knjige ide dotle da na putovanja nosim i svoj omiljeni Beasley ključ (The New Birdwatcher's Pocket Guide to Britain and Europe - Peter Hayman, Rob Hume) koji bukvalno staje u džep košulje, pa tada Collinsa ostavljam u kolima kao backup.

Postoje još dva izdanja posebno preporučljiva potpunim početnicima, pa i malo iskusnijim: Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja (Dragan Simić, Slobodan Puzović) i Ptice Hrvatske i Europe sa Severnom Afrikom i Srednjim Istokom (Heinzel, Fitter & Parslow).
Poslednjih godina su se pojavili ključevi kao besplatne aplikacije za pametne telefone. Moja omiljena je Aviasoft (http://www.aviasoft.co.uk/), koja nudi ključeve za ptice i cveće, insekte i drveće, gljive i gmizavce, itd. Ja sam instalirao samo ptice, radi odlično i ne usporava telefon (koji je već i bio iritantno spor, pa tu ne vidim razliku). Mimo onoga što nudi papirno izdanje Collinsa, Aviasoft daje i po jednu fotografiju svake vrste, te kratke audio klipove (10-30 sec) svih vrsta Zapadnog Palearktika. Lako se pretražuje (to ovako izgleda), posebno zgodno kod audio klipova (od ranije sam imao glasanje mnogih vrsta u telefonu, ali je tada potraga za željenim fajlom predugo trajala), jedino što na mom ekranu (HTC Wildfire) tekst deluje nepregledno jer tone ispod providnih strelica za navigaciju unutar programa, što, verujem, nije u tolikoj meri slučaj kod većih telefona. Nisam stekao utisak da mi pametni telefon može zameniti papirni ključ (recimo, u knjizi mi se nikad nije ispraznila baterija), ali mi se mnogo dopada da čitav ključ za ptice uvek imam u džepu. 
Da se još jednom vratim na te audio zapise; ja se njima služim samo kada u prirodi čujem neku pesmu, pa sumnjam na jednu ili dve vrste i želim da utvrdim koja je. Izuzetno sam se njima dva puta (bez uspeha) služio za dozivanje noćnih ptica, u nadi da će mi odgovoriti na zov. Činjenica je da se ti klipovi mogu koristiti i u šumskim staništima za provociranje teško primetnih vrsta, kako bi usred sezone gnežđenja došle da oteraju ono što doživljavaju kao suparničkog mužjaka na svojoj teritoriji – vas, no, u te svrhe ih treba koristiti što ređe, samo u cilju naučnog istraživanja, ali ne i puke zabave. Naime, ptica ima pametnija posla nego da vas tera – doziva ženku, tera konkurenciju i čuva teritoriju (sve to – istom epsko-lirskom pesmom), traži hranu za mlade i sl. Mnoge vrste će, suočene s elektronskim konkurentom, narednih dana više vremena posvećivati oglašavanju zauzeća teritorije pesmom, a na uštrb drugih aktivnosti, pa i potrage za hranom, smanjujući tako mladima izglede za preživljavanje. Više o etičnoj upotrebi audio klipova pročitajte ovde

08 децембар 2012

HINT: Pticologija na srpskom i majica za dž.

Web sajtovi sa kvizovima za identifikaciju ptica nisu nikakva novost. Ono što jeste novost jeste sajt Bird Identification koji ima i verziju na srpskom - Prepoznavanje ptica.

Radi se o sajtu norveškog Nord-Trøndelag University Collega koji je okupio širok krug saradnika u cilju da identifikaciju ptica i usavršavanje tog znanja i veštine ponudi na svim evropskim jezicima. Zahvaljujući trudu volontera LOA, posebno Željku Stanimiroviću i Nikoli Stanojeviću, možete učiti o izgledu i glasanju ptica na svom jeziku, uključujući i naše nazive vrsta.

Dakle, kliknete na sledeći link http://www.birdid.no/index.php, pa u padajućem meniju odaberete Serbian (za sada poslednji) i potom pratite uputstva na svom jeziku. Za početak krenite na Kviz za obuku. Kviz ima 6 nivoa. U prva četiri su samo ptice Srbije, a na petom i šestom su ptice cele Evrope.  

Prvi nivo su ptice iz parkića ispred zgrade, koje vidite i kroz prozor. Drugi nivo su najčešće ptice koje žive nedaleko naselja i u parkovima. Treći nivo su sve redovne vrste u Srbiji (stanarice, gnezdarice selice, prolaznice, zimovalice). Četvrti nivo su sve vrste ikada zabeležene u Srbiji. Peti nivo je redovni nivo za ptice Evrope (kao treći nivo, samo za celu Evropu), a šesti nivo su sve vrste koje postoje na spisku za Evropu (razne vrste ševa, strnadica, itd. koje doleću iz Sibira i Bliskog istoka)

A kada se malo okuražite, preporučem da se registrujete i upustite u Zvanični test. Po okončanju tog zvaničnog testa, besplatno ćete na kućnu adresu dobiti sertifikat i majicu sa logotipom sajta – provereno i iz Srbije, funkcioniše.

24 новембар 2012

Ptičarski vodič: Ušće zimi

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. 

Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999. 

U to vreme sam se prvi put zapitao zašto ja ne viđam tadašnje stotine Malih vranaca na zimovanju u Beogradu, već samo desetine; a kada vam neznanje proključa da dosegne nivo na kom se iskristališe pitanje, do odgovora je sasvim kratak put. Mali vranci su tada, ili se bar tako verovalo, noćili na Konjskoj adi (a.k.a. Malom Ratnom ostrvu), pa bi se danju raspršili uzvodno i nizvodno u potrazi za ribom. A predveče su se, kao što i danas čine, u jatima vraćali na spavalište. Tada poznata brojnost  iznosila je 500 jedinki, pa sam se nemalo iznenadio kad me je – nakon par sati naizmeničnog smrzavanja i nadgledanja otvorenog plamena u skučenom prostoru – nadletelo duplo više ptica, a još i više kad sam shvatio da uopšte ne sleću na Konjsku adu, već odlaze nekuda sledeći tok Save. Tako nekako je na Ušću započelo moje druženje s Malim vrancima koje, takoreći neprekidno, traje sve do danas. 

A Ušće je verovatno najbolje mesto da u Beogradu posmatrate ptice močvarice (ovde govorim o onom platou/parkingu u Parku prijateljstva, uz piceriju Asteriks, 44°49'21.65"N, 20°26'21.99"E), posebno zimi i pri niskom do srednjem vodostaju (viša voda potapa obalu ade, koju ptice koriste za odmor i noćenje, a vrstama koje se hrane s površine otežava ishranu). Drugo dobro mesto je kej kod 25. maja, ali je tamo glavnina ptica udaljena kojih 400 metara, uz istočnu obalu Velikog Ratnog ostrva, pa je poželjan teleskop.

Konjska ada je tek osamdesetak metara udaljena od obale i okupljene ptice dobro se vide dvogledom. Možete posmatrati s parkinga (građenog kao pristan za Titovu jahtu, otuda i zabrana plovidbe između ostrva i obale i posledični mir koji je privukao ptice); iz splava Taverna Jakovljević (pokušajte s terase galerije – najbolji pogled) sa desne strane, što je i najudobnija opcija; ili sa nikad završenog splava/olupine s leve strane, kome je pristup slobodan, ali neke daske palube nedostaju, dok su druge trule, pa treba biti veoma oprezan ukoliko se za to odlučite (po snegu – nikako).

Kako nedavna višegodišnja istraživanja Lige za ornitološku akciju Srbije (M. Raković, G. Sekulić, D. Simić, S. Skorić, D. Stanković i drugi) pokazuju, najčešće i najbrojnije vrste su plovka Gluvara, Liska, Obični galeb i, naravno, Mali vranac. Prve dve su na vodi i obali, galebovi su svuda unaokolo, ali je glavnina više s desne strane, na ušću rukavca u Savu, a Mali vranci suše perje na granju ade. Vole ili niske suve grane, ili podlokano korenje što štrči iz obale, mada sleću i na zemlju (po oblačnim danima se stapaju sa senkom krošnje).  Za Običnog galeba treba da znate da do januara ima svetlu glavu s tamnim „uhom“, a sredinom zime počinje da stiče svadbenu kapuljaču boje čokolade.

Slede malobrojnije ali redovne zimovalice poput Malog gnjurca, Sive čaplje, Labuda grpca i Morskog galeba. Mali gnjurac neiskusnom oku liči na pače, no, usred zime nema pačića – oni koji su preživeli rizične prve mesece života dosegli su punu veličinu odraslih ptica. Poneka Siva čaplja će biti na nizvodnom žalu, ako je vodostaj nizak, ili negde u vrhu krošnje kakve vrbe. Obično se jedan Labud grbac mota tuda, kažu da pripada patkošinjcu splava Stara koliba, mada se u rukavcu trenutno nalazi petnaestak labudova (nedavno je kod 25. maja izbrojano 24 ptice) i nema razloga da mu se i drugi ne pridruže. Od dva najčešća galeba Ušća, Morski je onaj znatno krupniji, ali i vidno malobrojniji (kada sam prošlog januara brojao ptice vinčanske deponije, bilo je oko 1000 Morskih i oko 25.000 Običnih galebova).

U sledeću grupu malobrojnih ali ne i redovnih vrsta spadaju Vodomar, orao Belorepan, Barska kokica i, među njima najbrojnija, plovka Krdža. Vodomar je onaj tirkizni metak što brzinom od 70 km/h proleće nisko nad vodom, no, dobro je da naučite da prepoznate njegov visoki, 2-3 puta ponovljeni cijuk, jer se češće otkriva sluhom, pa tek potom okom. Gnezdo belorepana u Jojkićevom dunavcu (naspram Dorćola) bilo je pre tri godine ugroženo sečom plantaže klonske topole u kojoj se nalazilo, pa su ptice preselile svoj dom na Veliko Ratno ostrvo, gde tokom poslednje dve sezone nisu uspele da izvedu niti jednog mladunca, no, za sada se još uvek drže svoje teritorije i ne odustaju. Često navodim primer škotskog ostrva Mull, koje od posmatranja ovih, najvećih orlova Evrope, godišnje inkasira dva miliona funti. U Beogradu se s lakoćom viđaju, ali je turistički simbol grada vrabac, a prihodi od ekoturizma ravni nuli (znam da to baš nikoga ne čudi, ali eto, samo kažem). I, belorepana tražite visoko u nebu, veći je od ma kod drugog NLO. Barska kokica se obično drži uz samu obalu, dok se Krdže mešaju s Gluvarama.

Sledi grupa vrsta koje se uz Konjsku adu povremeno viđaju, a čine je Ćubasti gnjurac, Veliki vranac i Riđoglava patka. Ćubasti je najkrupniji od naših gnjuraca i ume povremeno da propliva pored ade, iako se više zadržava u dubljoj vodi istočno od VRO. Riđoglava patka se katkada zadržava uz Konjsku adu, ali i ona traži dublju vodu za ishranu i brojna jata se drže Dunava i plovnog puta. Veliki vranac je na širem prostoru beogradskog Ušća zimi zastupljen sa tek par stotina ptica (nasuprot Malom vrancu koji je zastupljen s nekoliko hiljada), no većina ih se drži nizvodnije akvatorije, VRO i leve obale Dunava, te se na Konjskoj adi samo izuzetno viđa pokoja ptica.

Relativno retke vrste za ovaj mikrolokalitet (neke od njih se u većem broju sreću ispred 25. maja) su Crnovrati gnjurac, Velika bela čaplja, plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan, te Patka njorka i Sivi galeb. Crnovrati gnjurac se viđa i uz VRO, Velika bela čaplja je u gradu retka vrsta (u većem broju se sreće po vojvođanskim ribnjacima), plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan su u pravilu malobrojne i obično se viđaju istočno od VRO (nekoliko Čegrtuša je prisutno ovih dana), ugrožena Patka njorka se češće viđa istočno od VRO (zimi tek pokoja ptica, a u rano proleće do par desetina), a Sivi galeb je uvek malobrojan, iako je treći najčešći galeb ovog područja.

Retke vrste su Crnogrli morski gnjurac, Mali ronac, Muljača, Mali galeb i Lisasta guska. Iako redak u celoj zemlji, Crnogrli morski gnjurac (u neuglednom, zimskom ruhu) se prilično redovno sreće na plovnom putu naspram 25. maja (uz samu Konjsku adu zabeležen je jedne od prethodnih zima). Mali ronac u pravilu zimuje kod Rama i Golupca, a u Beogradu (i drugde) je retkost. Muljača je vrsta muljevitih sprudova i poplavljenih njiva, pa se ovde baš retko viđa i bio sam veoma iznenađen kad me je nekoliko ptica nadletelo na Ušću. Mali galeb je prilično redak, imamo tek par septembarskih i oktobarskih opažanja. Lisasta guska je najbrojnija od naših gusaka-zimovalica (ne gnezdi se kod nas), ali videti je usred grada, uz samu Konjsku adu bilo je veliko iznenađenje za B.C.

Sa odmicanjem februara, na prolećnoj seobi će se pojaviti i plovke Grogotovci (sitne, kod mužjaka izdaleka upadljiva bela obrva), a glavnina će ovuda proći tokom marta (otuda nadimak martovke). Krajem marta pristižu i prvi Gakovi, da se, iscrpljeni nakon duge seobe odmore u krošnjama Konjske ade. Izdaleka nisu previše upadljivi i treba zagledati granje, pa otkriti nekoliko, do nekoliko desetina ptica. Kada malo otopli, početkom aprila pojaviće se i prve Male bele čaplje.  I Gakovi i Male bele čaplje su se u mešovitoj koloniji od oko 200 parova gnezdili na Konjskoj adi tokom 1990-ih. S odmicanjem proleća, ptice će radi gnežđenja najvećim delom napustiti Konjsku adu, da joj se u većem broju vrate tek od sredine leta (a o tome – sledećeg leta).


A pročitajte i:

O oktobarskom ptičarenju na Ušću

O IBA području Ušće Save u dunav

O ptičarenju na Ušću i još ponečemu