While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

22 март 2012

Potraga za svetim gralom

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.

Mrak januarskog (pred)jutra … hmm, u stvari odmakle noći – još ni traga zori, zatiče me na putu od Nakhatrane do Fulaja, u nazapadnijem indijskom dristriktu, Kač, u Gudžaratu. Jeste da tuda nekuda prolazi Rakov povratnik, ali, i tamo je januar – januar, a noći hladne. Ni kafu nisam popio, sasvim nerazbuđen, vozim se pristojnim asfaltom kroz akacije. U snopu farova, s puta ispred nas, uzleće indijski leganj, naša prva ptica tog dana – i 137. vrsta na ovom putovanju.

Negde među kućama i krošnjama dočekuje nas dobro umotana prilika našeg lokalnog vodiča, Mohameda Dadua, i s njim nastavljamo do ruba sela, gde parkiramo pokraj njiva i sledimo usku stazu kroz zasade ricinusa i prvu svetlost zore. Iz niskog žbunja dopire kokošije kreštanje sivih frankolina, iz krošnji akacija se čuju belouhi bulbuli, a s neba dopire trubljenje prvih jata ždralova.


Brežuljak sa strašilom, presečen ogradom od bodljikave žice, i sunce koje se tek pomalja. Čekamo. Mislite će strašilo biti loš znak? Ne bi trebalo, ptice su prepametne za taj glupavi trik.

U niskom letu nas nadleću dva kudrava nesita (ne znam šta mi bi, umesto dvogleda, mašio sam se fotoaparata, i umesto da ih dobro vidim, sve što sam postigao je neoštra fotka), a ispod obližnjeg žbuna nestaje jedna modrovoljka.

I potom, u talasastom letu, jedva metar-dva iznad tla, prolazi vitka sivosmeđa ptica i nestaje usred istog žbuna. Ženka hipokolijusa!


Sedimo na brežuljku i pokušavamo da kroz granje nazremo vise od siluete ptice. Nažalost, to je ujedno sve što vidimo. Napinjem vid do krajnjih granica preciznog uoštravanja… ptica ime neke dekoracije po grudima – nesvesno, pričam naglas – kao … kao ogrlicu od sitnih plavih perlica, svaka uokvirena zelenim i sa svake visi… kao zeleni repić? Mohamed sa osmehom potvrđuje moje zapažanje: Yes, yes. Ma, nikada nisam video ijednu pticu da ima takvo šta?!


Ima li ko ključ? Nema niko, svi smo ih ostavili u kolima… Čekaj, ja nisam, gde mi je ranac… listam Grimetov ključ za ptice Indijskog potkoninenta, evo… ma nema nikakve ukrase po perju, samo jednostavne sive grudi!! Ah, Mohamed je jako ljubazan čovek, ali njegov engleski je dosta skroman…


Ubrzo, ptica odleće iz svog žbuna. Mohamed nam objašnjava, sada uz Čirakov prevod, kako ona tu dolazi da se hrani tim plavim bobicama žbuna Salvadora persica (i inače se hrani bobičastim voćem, potom smokvama, urmama, itd).


Na susednom drvetu je sivogruda prinija, pa indijski bulbul… I evo ponovo hipokolijusa (gore), sada na vrhu grane, konačno se dobro pokazuje!

Vraćamo se do kola, da se zaputimo u polupustinju koja okužuje selo. To je šira zona ruba Velike slane pustinje Kač, koja je nekada obezbeđivala dobru pašu za bivole koje seljaci gaje i gde je raslo 40 autohonih vrsta trava. Taj broj se tokom poslednjih par decenija sveo na samo 10, usled sađenja Prosopis juliflora – ludog korova, kako ga lokalci zovu, koje je država inicirala 1960-ih radi sprečavanja širenja pustinje. Prosopis se pokazao invazivnim, pa umesto nekadašnjih travnih ravnica sada imate žbunastu savanu sa četiri puta manje biljnih vrsta.


Jata ždralova su svuda unaokolo, nije mi sasvim jasno čime se ovde hrane, pa pustinjska beloguza, seoska lasta, daurska lasta… Zastajemo kod stenovitog brežuljka, međunarodno poznatog kao Bird Rock, da tu doručkujemo i potražimo retku malu crvenoleđu beloguzu. Odmah se pojavljuju modrokos (dole) i mala crnoglava beloguza, a nedugo potom i crvenoleđa. Kooperativne neke ptice.


Vozimo oko Bird Rocka, pažljivo pretražujemo kamenite padine… Naime, od vodiča iz džipa s kojim smo se mimoišli saznali smo da je ovde i jedna buljina, koju sam prosto morao da vidim – jer tu vrstu nikada nisam posmatrao. Ispostaviće se da ću je videti i da je istovremeno – neću videti. Kooperativna sova je zaista čekala na nas, dremajući u senci jednog žbuna, ali pažljivije posmatranje nam je otkrilo da to nije ‘obična’ evroazijska buljina Bubo bubo, već indijska rasa B.b. bengalensis, koja je na putu da i sama bude priznata za zasebnu vrstu. Razlika između dve (pod)vrste je i okom vidljiva, indijska je sitnija, a lice joj je sa strane obrubljeno crnim, no, ostaje da se razlika dokaže i na nivou rasporeda hromozoma. Izgleda da ću za svojom buljinom i dalje morati da tragam (jedna ranija potraga za njom iznedrila mi je bila znatno ređu dugorepu sovu).


Dan se završio cifrom od 145. vrsta na putovanju. Sutradan ću blizu aerodroma u Ahmedabadu videti indijsku vugu, 146. i poslednju pticu na ovom putu. A dan po povratku kući, stigao mi je mail od Swarovskog: da, dobio sam CL u vlasništvo. Hvala svima koji su svojim glasom tome doprineli.


I za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2012 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat i Turističkoj korporaciji Gudžarata.

06 март 2012

300

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Minijaturni rezervat - 2 km2 - ne reflektuje značaj onoga zbog čega je pre 20 godina osnovan: zaštita kritično ugrožene indijske (velike) droplje. Sa jedne strane ga napadaju oranice, sa druge vetrogeneratori, a stepski rezervat Nalija (država Gudžarat, Indija) pokušava da u svojim granicama podrži i održi ovu vrstu u distriktu Kač, gde ja za njom tragam. Moj vodič, Čirak Solanki, priča kako je nekom prilikom pet dana tragao pre nego što je uspeo da pronađe indijsku droplju. Pita me mogu li vetrenjače da utiču na pad njenog broja? Mogu, kažem. Već sam čuo da je ono malo ptica iz ovog kraja napustilo pretesan im rezervat, pa sam slikao tablu s imenom parka i nacrtanom dropljom, uveren da je to jedina koju ću videti.

Naliya Grassland Reserve

Sa asfalta skrećemo u prostranstvo suvog busenja trave i gole zemlje, gde pratimo tragove točkova. U travi su pustinjske i stepske beloguze, stepske trepteljke i jata malih ševa, a nadleću nas patuljasti orao, indijski beloleđi sup (takođe kritično ugrožen!) i belonokta vetruška.

Oenanthe deserti Pustinjska beloguza, Desert Wheatear

Pterocles exustus Crnokrila sadža, Chestnut-bellied Sandgrouse

Mužjak indijske gazele činkara prati ženku pognute glave je njušeći, nešto kasnije vidimo mužjaka sa haremom od desetak ženki. U treperavoji daljini prolaze nilgaji, najveće antilope Azije.

Gazella bennettii Indijska gazela, Chinkara

Znate kako vodiči po afričkim nacionalnim parkovima pronalaze životinje za turiste? Prvo im pokažu balegu, nauče ih da je raspoznaju i procene njenu svežinu, pa im pokažu krdo antilopa s leve strane i, dok svi gledaju levo, iskoče desno i šablonom koji za tu priliku uvek nose otisnu lavlju šapu u prašini, da bude baš sveža i zgodna za slikanje. A životinje? Prosto, kad vide gungulu parkiranih džipova, i sami stanu.

Hieraaetus pennatus Patuljasti orao, Booted Eagle

I tako se vozimo asfaltom između dve sekcije rezervata... i ugledamo pored puta dva džipa iz kojih vire brojni teleobjektivi! Stoj!! Naš vodič ode da popriča s njihovim, pa se vrati i kaže: Vi ste izgleda neki celebrity, pitao me je da li je to albicilla? Ispostaviće se da sam tog drugog vodiča sreo na prethodnoj ptičarskoj konferenciji. A što stoje tu? Pa gledaju indijske droplje, naravno.

Circus macrourus Stepska eja, Pallid Harrier

I stvarno, nekih 150 m dalje, četiri mužjaka šetaju i šepure se u travi – pred nama je preko 1% globalne populacije ove vrste! Prilazimo im malo bliže, ali ne bliže od 100 metara. Divimo se prizoru u pobožnoj tišini, da ih ne uznemirimo.

Ardeotis nigriceps Indijska droplja, Great Indian Bustard

Lov, uznemiravanje, narušavanje, rascepkavanje i uništavanje staništa, sve se to udružilo da ovu vrstu učine kritično ugroženom na Globalnoj crvenoj listi IUCN. U čitavom distriktu Kač ih nije ostalo više od 30. U čitavom svetu ih nije ostalo više od 300. Naš vozač pažljivo i tiho izlazi iz kola, da zdrobi nešto betelovog oraha i pomeša ga s duvanom za žvakanje – i posle sveg truda, bučno tresne vratima!

Boselaphus tragocamelus Antilopa nilgaj, Nilgai

Ptice su pomalo uznemirene, ali su još tu. Nakon afričke droplje kori i naše velike droplje (posmatrao obadve), ovo je treća-najveća droplja sveta. Mužjaci su visoki 1,2 m i teže i do 18 kg (ženke su sitnije). Nekada je ova vrsta bila široko rasprostranjena po stepama Indije i Pakistana, ali je danas svedena na sve manje i izolovanije fragmente staništa.

Žutoliki vivak Yellow-wattled Lapwing Vanellus malabaricus

Ova droplja je zamalo postala i nacionalna ptica Indije. Ušla je u najuži izbor zajedno s paunom i izgubila zbog nekog sitničavog, pretpostavljam, marketing eksperta koji se u pogrešnom trenutku setio da samo jedno slovo može da nacionalni simbol iz droplje pretvori u drolju (ili, iz bustard u bastard). I tako paunovi danas šetaju i po naseljima, a droplje koračaju ka izumiranju. Status nacionalne ptice bi bar značio lakše drešenje državne kase za potrebe zaštite nacionalnog blaga (setite se samo kako Srbija lako dreši kesu čim čuje “p” od reči “patriotizam”).

Savremeno rasprostranjenje indijske droplje

U svetu u kome sve veća ljudska populacija zahteva sve više prostora (pa stepe ubrzano postaju oranice, što sam video i u rezervatu indijskih droplji Nalija, ali i u našim Pašnjacima velike droplje u Banatu), krupne ptice su prve koje gube bitku. Prošlogodišnji update Globalne crvene liste IUCN povećao je broj ugroženih vrsta ptica na 1253 – ili uzbunjujućih 13% ukupnog broja!


I za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2012 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države GudžaratTurističkoj korporaciji Gudžarata .