While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

11 јул 2012

To je stvaran svet oko mene

Fotografije (4) copyright © albicilla 

Julsko jutro, dovoljno rano da bude zamalo sveže... dobro, skoro pa sveže. Unaokolo, polja pod tek požnjevenom pšenicom kroz koju skakuće zec - skakuće iako ga baš niko ne juri. Joie de vivre?

Seoske laste, eja močvarica... i moj prvi sivi svračak ove godine! Sivi stižu sa seobe nakon rusih, ali ovo nema više smisla: rusi svračci su ovde već dva meseca, dok sam za sive već izgubio svaku nadu - trebali su da budu ovde još pre mesec dana. Reakcija na jaku sušu? Ne znam.

Sivi svračak

Putem za nama diže se prašina. Dežurni vrapci pokućari, pa crnoglava travarka, bela roda ... čuje se vuga. Zagasitožuta strnjika po poljima. Nad kanalom, iznenađujuće punim vode, lete seoske laste... odjednom strka i pištanje: soko lastavičar uleće među njih. Samo on je toliko okretan da može laste da hvata u letu: pravi piruetu - veličanstven prizor - pa odleće praznih kandži. Ni njemu to ne pođe svaki put za... krilom.

Nedaleko je i jedan rusi svračak. Veliki trstenjak, koji je do sada već poderao grlo od pevanja, čitavog proleća - i danju i noću, konačno ćuti. Prolazi sezona gnežđenja. Proleće i orao belorepan.

Odrasli belorepan

Nedaleko nasipa, u poplavljenim kubicima se hrani crna roda. Sprudnik migavac, vivak, žalar slepić, bela pliska, vodomar... Proleće crvena čaplja i, na suvoj grani, još jedan belorepan. Ovaj je mlada ptica, tamnog, skoro crnog kljuna i jako tamnog perja sa tek pokojim svetlim perom. Kako stari, tako će mu perje postajati svetlije,  a kljun požuteti. Procenjujem starost orla na drugu godinu, da on potom poleti i pokaže već dobrano beo rep - a tako mlade ptice imaju i taman rep. Njegov rep kao da kaže da ptica ima četiri godine, pa se zato konsultujem sa našim najiskusnijim belorepanologom, Hamom, koji mi, po boji kljuna, spušta starost ptice na – ovogodišnjeg mladunca i verovatno još neotkriveno gnezdo u blizini.

Mladi belorepan

Patke njorke, pa grogotovci, gluvare, jedan labud grbac. Ako se još koja ptica pojavi, da me natera da duže ostanem na suncem sprženom nasipu, mislim se u sebi, zavrnuću joj šiju.

Tražimo hlad u zaklonu šume u kojoj odjekuje pesma crvendaća... i kojom suvereno gospodare komarci! Povlačenje na otvoreno, gde visoko u termalu kruže eja močvarica i vetruška, a nedaleko leti i jedna crna lunja, samo čekam da prođe, samo čekam da prođe...

03 јул 2012

Najduži dan


Žega. Nadleće nas par velikih vranaca. U nedalekoj gredi je kolonija pčelarica. Sledi nekoliko malih vranaca, koji i sami brzaju do svoje kolonije, pa nekoliko eja močvarica i jedna čudna grabljivica, za koju sumnjamo da je bio mladi osičar, a koja nije želela da ostane dovoljno dugo da bi je zagledali iz svih uglova.

Zemljanim putem za nama diže se prašina, koja nas, čim zastanemo zbog neke ptice, sustigne, prestigne i umota u svoj zagrljaj. Oko nas – žitna polja u kojima, kao korov, raste trska. Crnoglava travarka i rusi svračak. Poljska ševa i velika strnadica.


Sunce nemilosrdno isušuje zemlju u kojoj se već javljaju pukotine. Čuje se kukavica. Pa vuga. I crnoglava grmuša. Vrbe u zaleđu reke nadleće crna roda. Sa nasipa poleće čitavo jato pčelarica koje se, izgleda, tu sunčalo. Voda je neočekivano visoka. Plavna zona reke je upravo to – poplavljena. Velika bela čaplja, pa crvena čaplja, te gak – u letu i liska s mladima. Čuje se zeba.

Vezujem bandanu u bezuspešnom pokušaju da zaustavim znoj koji mi, jel’te,  curkom nagriza vrat. Na vodi su patke njorke, između vrba proleće kukavica – ređi, riđi oblik (nasuprot češćem, sivom), čuje se kreketanje velikog trstenjaka (a kako drugačije da peva ptica koja sa žabama spava?), dok pred nama poleće jedna mlada žuta pliska. Odnekud se čuje drozd pevač.


Konačno, blagodat sumraka. Žegu smenjuje noć nad sprženom zemljom. Komarci kreću (i dok ovo pišem, još trljam svrbeći ujed na čelu). Čuju se trstenjaci… I jedna modrovoljka. Oči koje svetle u mraku. Prinosim dvogled da otkrijem srnu na putu. Potom mladog zeca koji dugo skakuće ispred kola, da konačno nestane u travi. Nešto sleće na put… utina! Sova narandžastih očiju i malih ušiju nas isprva gleda, da potom poleti, pa više puta ispred nas u mraku preleti put levo-desno.

I kad sam već izlazio na asfalt, očajnički kočim! Blentavi mladi zec mi istrčava pravo pred točkove. Verovatno ne shvatajući da se nalazio u nekoj opasnosti, zastaje uz put, ni metar od kola. U spokojstvu prve letnje noći…