While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

25 август 2012

Kraj emotivnog putešestvija, iliti moja domovina

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

planinska trepteljka

Emotivno putovanje otpočelo je slučajno, bez nekog plana, Ljubljanom, negde tamo 2005, da se nastavi Ulcinjem, pa Samoborom, potom Štipom i da se završi središtem moje domovine – Sarajevom. Jes’ da su se kojekakvi bavili crtanjem nekakvih granica, skoro isto onoliko strastveno koliko i ja ptičarenjem, ali ne moš’ granice po srcu crtati, ma koliko se trudili, ne ide. Moja domovina je ostala veća od moje zemlje.

Sunce zažarilo Baš Čaršiju, a negde na sredini, između Ferhatovića i Želje, bliže Begovoj džamiji, sedim sa prijateljem i pijem ice tea (slabo gde toče pivo). Upoznali smo se u Ljubljani pre sedam godina, kad su za istim stolom sedeli ptičari iz čitave ex-YU i pričali isti jezik, praćeni bezmalo zapanjenim pogledom jednog Britanca kome ama baš ništa nije bilo jasno. Nisam mu zamerio, ni meni nije jasno.

Priča mi kako već godinu dana nije primio platu i kako će u septembru konačno da zatvore jedan od najznačajnijih i najstarijih prirodnjačkih muzeja na Balkanu, Zemaljski muzej u Sarajevu (u koji me je pokojni otac vodio pre, ahmmm, više decenija). Nisu, kaže, budžetom predviđena sredstva za muzej. Balkane moj.


Nešto kasnije, vrelo Bosne, neljubazna baba-sera, ćevapi s kajmakom u somunu, Sarajevsko pivo (konačno!) i brezov zviždak, dugokljuni puzić, vodenkos i brgljez. Odatle preko Dobrinje i Lukavice, pa starim putem preko Trebevića (gde sam pre isto toliko decenija s pokojnim stricem brao lešnike) na Jahorinu da među smrčama i jelama posmatram bučne jelove senice, koje svojim glasanjem otkrivaju mešovito jato sa zebama, te pokojim kraljićem i planinskom sivom senicom.  U istom staništu sam posmatrao i pojedinačne ćubaste senice, kratkokljune puziće i krstokljune.

konopljarka

Pre nego što ću se zaputiti na vrhove Jahorine, pitao sam gazdu ima li gde minskih polja, da ne zalutam. Reče, ima, ali daleko, s druge strane skroz. I tako, na rubu visinske šumske granice (tu nisu oni crtali) posmatram crnu crvenrepku, crvendaća, crnoglavu grmušu, šumsku trepteljku, i nad njima više desetina gradskih lasta kako love insekte. Još više, planinske pašnjake nastanjuju brojne planinske trepteljke i obične travarke, te konopljarke, beloguze, rusi svračci i vetruške – i do šest mladih ptica odjednom, te čudne kvadratne table na sledećem grebenu.


Studiram tablu dvogledom. Jeste daleko, ali bi onaj crtež mogao da predstavlja lobanju s ukrštenim kostima. Aj’ nije baš toliko blizu, idem još malo... sledeća je već mnogo bliže, i lepo se vidi ne samo crtež, već i natpis, velikim slovima: „MINE“. Ne prilazim bliže, okrećem kola na putu i vraćam se. Ovako ili onako, crtači su ipak uspeli u svom naumu da mi postave granicu. (Treba li da dodam, lokalni živalj parkira pokraj same table i obilazi livade da češlja borovnice.)