While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

27 октобар 2012

Farma

Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako?


Nalazim se na dalekoj periferiji Pretorije, usred živinarske farme koja je svoje mesto u istoriji stekla kao farma geparda Acinonyx jubatus. Sada već dalekih šezdesetih godina prošlog veka, njena vlasnica En van Dajk je od nekog farmera kupila dva mlada geparda i pomislila da bi možda mogla…? No, Služba za nacionalne parkove je čula za mladunce i oduzela ih, da bi samo nekoliko dana kasnije u karantinu uginuli od mačjeg gripa, bolesti koju su dobili od domaćih mačaka. Ipak, direktor Pretorijskog zoološkog vrta koji je i sam pokušao da ih razmnoži u zatočeništvu, naslutio je potencijal većeg prostora koji farma nudi i tako je 1971. rođen De Wildt Cheetah and Wildlife Centre. U to vreme, populacija u divljinama juga Afrike procenjivana je na svega 700 jedinki i predviđalo se da će gepard izumreti do 2000. godine.

Frani, biolog De Wildt centra, vodi me ka prvom zabranu. Iza žičane mreže je osam već poodraslih mačića, dovoljno starih da budu odvojeni od majke. Još imaju dugu sedu dlaku na hrptu koju će uskoro izgubiti. Ne zna se tačno funkcija ove dlake, jedna teorija sugeriše da svojom pojavom imitiraju mednog jazavca Mellivora capensis koji je poznat po prgavosti (ako se sećate filma ‘Bogovi su pali na teme’, to je onaj mališa koji grize čizmu glavnog junaka), te ga predatori zaobilaze. Mačići se odazivaju se na Franin poziv, dolaze da budu maženi i da se zabave grizući njene pertle. Potpuno su pitomi. Frani objašnjava da se u tom zabranu gepardi navikavaju na ljude. Oni nikada neće saznati kako izgleda prostranstvo savana, ali će ih upravo te dve osobine – naviknutost na ljude i ograničen prostor – učiniti idealnim životinjama za zoološke vrtove širom sveta. Gepard uhvaćen u divljini teško podnosti ograničenja i postaje nervozna, mentalno obolela životinja.

Počeci De Wildta nisu mnogo obećavali. Prvo su stavili devet geparda u isti zabran i ovi su se međusobno poubijali, dok preživele nisu razdvojili. I naredne godine nisu bile mnogo uspešnije, te su finansijeri već razmatrali povlačenje iz propalog projekta, kada je genetičar Stiven O’Brajen analizirao spermu mužjaka u centru, da otkrije da je većina - sterilna! Objašnjenje za neobično visok procenat steriliteta se nalazi u evolucionom uskom grlu. Naime, procenjuje se da je gepard pre oko 10.000 godina bio na ivici izumiranja - postoji svega šest genetskih linija, što sugeriše da je tada svega šest ženki preživelo.

Potom je došlo do ukrštanja međusobno bliskih srodnika, što obično ima za posledicu da se vrsta teško adaptira na promene u životnoj sredini ili na pojave novih virusa i bakterija što neretko vodi izumiranju. To takođe znači i smanjenu reproduktivnu moć, povećan mortalitet mladunaca i veliki broj genetski uslovljenih defekata (nasuprot očekivanjima, nema dokaza da ovo potvrde – jedno istraživanje u Tanzaniji je 73% smrtnosti mladih pripisalo lavovima Panthera leo, a samo su dva genetska defekta zabeležena). Kako je vrsta onda uopšte preživela u prirodi?

Došlo je do nove adaptacije u socijalnoj strukturi, što je početkom sedamdesetih godina bilo nepoznato. Ženke su usamljenici koje neće podneti drugog geparda u svom vidnom polju - osim dva dana u godini, koliko traje ovulacija. Tada ženka prede (od svih velikih mačaka samo gepardi predu, ostale riču) i glasa se drugačije da dozove mužjake. Množina nije slučajna.

Mužjaci žive u malim grupama bez jasne hijerarhije, te će se ženka tokom ta dva dana pariti sa više mužjaka (krupniji se ne bune što i njihovi sitniji rođaci dobijaju šansu), povećavajući time šanse za oplodnju. Mužjaci koji su u De Wildt centru bili birani za parenje (samo po jedan na ženku), najkrupniji i najlepši, su igrom slučaja svi od reda bili sterilni.

Frani stoji ispred zabrana sa odraslim mužjacima. Jedan frkće i nasrće kroz ogradu. Frani se ne pomera (čelični nervi u malom pakovanju), objašnjava kako su to samo lažni napadi. Ako u divljini sretnete geparda, kaže, ukočite se i ne okrećite mu leđa. Posle nekoliko neuspešnih lažnih napada će se povući. Vi ste prevelik plen za geparda koji lovi 90 cm visoke impale Aepyceros melampus. Međutim, ukoliko vas nervi izdaju i date petama vetra, probudićete u životinji lovački instinkt - isto tako se ponaša i impala. I gepard će se dati u trk, za vama. A kada vam se 50 kg teška mačka baci na leđa, vrlo je verovatno da će joj i zubi završiti u vašem vratu.

Tek sredinom sedamdesetih godina je novi eksperiment urodio plodom: centar je reorganizovan tako da svaka ženka dobije svoj zaseban zabran sa ničijom zemljom između dva takva zabrana, jer bi se dve ženke uzajamno ranjavale kroz žičanu ogradu. Uspeh razmnožavanja je bio takav da je vremenom centar samom sebi uništio tržište: proizvedeno je preko 500 mladunaca, a mnogi zoološki vrtovi širom sveta su i sami postizali uspehe zahvaljujući iskustvima De Wildta.

Kamionom preuređenim u vozilo za posmatranje životinja ulazimo u prostran zabran sa grupom odraslih mužjaka. Iako donekle naviknuti na ljude, daleko su od pitomih mačića koje smo sreli u prvom zabranu (pre ulaska, svi smo potpisali da to činimo na sopstvenu odgovornost). Obzirom da je rano popodne, prirodno bi bilo da dremaju u hladovini, ali oni znaju da istim kamionom stiže i ručak. Gepard se lako pripitomljava i dešavalo se da ih farmeri drže kao ljubimce hraneći ih otpacima sa svoje trpeze. Životinje bi dobile na težini i počele razvijati srčana oboljenja. U divljini se hrane mesom bez trunke masnoće, njihov organizam nije u stanju da se izbori sa holesterolom, te lako razvijaju sva oboljenja vezana za gojaznost. U De Wildtu se hrane jedinim domaćim mesom koje im odgovara – konjetinom. Hop, zgrabe je u letu, izgube svako dalje interesovanje za vas i nestanu ka najbližoj hladovini da u miru ručaju.

Gepardi odgajeni u De Wildtu se prodaju zoološkim vrtovima, a rezervati koji su dovoljno veliki, imaju odgovarajuće otvoreno niskotravno stanište, te krda antilopa srednje veličine, dobijaju životinje na dar, obično divlje primerke uhvaćene u lovu ovaca i teladi po farmama (što je za geparda očajnički postupak na koji se odlučuje pošto prirodni plen nestane iz područja). Problem poslednje mačke-sprintera danas je prostor za život u kome se neće sukobljavati sa farmerima, lovokradicama, putevima i rastućim naseljima...

Kakobilo, zahvaljujući viziji En van Dajk i trudu De Wildt centra, gepard je 1986. skinut sa južnoafričke crvene liste ugroženih vrsta. Malo je živinarskih farmi koje su ušle u istoriju, ali ova je svoje mesto u njoj potpuno zaslužila.

Dosije gepard
  • Dužina: 2 m
  • Težina: 50 kg
  • Stanište: otvoreni tereni prošarani retkim drvećem (Afrika i Azija)
  • Način života: ženke usamljenici koji lutaju prostorom do 1500 km2; mužjaci žive u malim grupama. Love ujutru i uveče, kada je hladnije.
  • Ishrana: ptice, male i srednje antilope
  • Reprodukcija: ženka nosi tri meseca, do 9 mačića u okotu (obično 4-6)
  • Broj u divljini: do 10.000, od čega do 100 u Iranu, i mozda još poneki u Afganistanu i Pakistanu
  • Status: VU ranjiv (podsaharska Afrika), EN ugrožen (Severna Afrika - Azija)

01 октобар 2012

Široka, trnovita, prašnjava…


photos copyright © ms. & mr. albicilla

...Afrika. Put od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip akacijske savane) ka administrativnom središtu Madikwea,  sa 720 km2 površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju bradavičaste svinje. Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane mladunce od svega - osim lavova.

Ovaj rezervat nastao je ne tako davno, početkom 1990-ih godina, saradnjom Službe za nacionalne parkove Severo-zapadne provincije Južnoafričke republike i privatnog kapitala, i ta kooperativa predstavlja novi model zaštite prirode uz zapošljavanje lokalnog stanovništva. Nekadašnje farme otkupljene su od vlasnika, zgrade srušene, a ograde uklonjene, te je samo spoljna ograda podignuta i elektrificirana.

U sledećoj fazi počelo je uvođenje krda biljojeda i, kada su se oni počeli množiti, u ovaj veštački rekonstruisan ekosistem uvedeni su mesojedi (pomalo kao gradnja Parka iz doba Jure). U isto vreme izgrađeni su turistički kampovi, koji se sastoje od centralne kuhinje sa trpezarijom, te travom pokrivenih dvokrevetnih bungalova. U kampovima je pretežno zaposleno lokalno stanovništvo. Turizam je značajna šansa za budućnost Afrike: stanovništvo dolazi do posla, a priroda (p)ostaje zaštićena.

Kod upravne zgrade, pokraj otvorenog land rovera adaptiranog za razgledanje dočekuje nas vodič iz kampa Mosetlha Bush u kome smo bukirali obilazak. Zastajemo da se osvežimo pre nego produžimo obilazak. Mosetlha nudi prilično rudimentaran smeštaj za 18-oro u kolibama koje su na šipovima izdignute nepun metar od tla. Dva bočna zida su čitava od drveta, dok se čitavom dužinom zadnjeg zida, više uzglavlja, pruža ‘prozor’ bez stakla; zatvara se šatorskim krilom koje se može urolati i podići, da napravite promaju.

Prednji zid je većim delom otvoren, sa ‘prozorom’ i ‘vratima’ koji se takođe zatvaraju šatorskim krilom, stvarajući utisak da ste zaista na kampovanju ali nudeći nešto više komfora od običnog šatora. Struja ne postoji, za osvetljenje se koriste petrolejski fenjeri. Nema tekuće vode. Kuva se na plinu i na vatri, u kazanu ili na roštilju. Prilično bazičan komfor kampa Mosetlha uslovio je da ovo bude najjeftiniji objekat u rezervatu: cena je bila nepunih €100 po osobi na dan (drugi su bili preko €200, pa i znatno više). 

U središtu kampa je logorska vatra okružena sklopivim stolicama oko koje se uveče raspredaju priče ili drema pod zvezdanim nebom. Kako je ponuda kampa usmerena ka razgledanju prirode i životinja džipom i pešice, ne ohrabruje se večernje zadržavanje, te je povečerje u 10h. Noću se ne ide u WC – kamp nije ograđen i mogući su četvoronožni posetioci. Otuda ćete u kolibi zateći noćne posude. Pretpostavljam da jutarnje čekanje u redu ispred jednog od tri mokra čvora sa nokširom u ruci podseća na legendarne safarije iz 1920-ih? Ah, Afrika...

Sa napunjenim karabinom u soški ispred volana krećemo u obilazak. Prašnjav put vijuga između stenovitih brda, kopija. U jednom useku više nas vidimo kudua, krupnog mužjaka krunisanog sa više od metar dugačkim, spiralno uvijenim rogovima. Veličine naših jelena i teški oko 250 kg, kudui imaju najveće rogove među antilopama – dostižu 1,8 m. I dok se divimo kraljevskom držanju, put nam prelazi grupa ravničarskih (Burchellovih) zebri, da potom pasu pokraj puta dozvoljavajući fotografisanje sve dok im ne dosadimo.

Kilometer dalje u gustom šipražju pokraj puta nailazimo na slonove, porodičnu grupu sa dva dvogodišnja slončeta. Rezervat ima oko 270 slonova. Posle nacionalnog parka Kruger sa 9000, to je najveća populacija u Južnoj Africi: u nekoliko drugih rezervata živi po stotinak životinja i to je sve. Zbog prisustva mladunaca, ženke su nervozne i vodič je na oprezu. Kad je pre nekoliko dana vodio grupu gostiju u obilazak pešice, matrijarh ovog krda ga je preteći pojurio.


Pokret u krdu, spremaju se da pređu put. Sve vreme nas drže na oku. Prva izlazi stara ženka sa dvoipogodišnjom bebom, pa za njima i ostali, ukupno preko deset životinja. Prelaze put po jedan ili po dva, sačekuju se na drugoj strani. Prelazak čistine pruza sjajnu priliku za fotografisanje. Usredsređen na uoštravanje i okidanje, okidanje, okidanje… gubim dodir sa realnošću.

Najkrupniji primerci u Madikweu dostižu svega 3,5 tone. Prilično su sitni u odnosu na životinje iz parka Kruger, gde najkrupniji mužjaci teže između 4 i 6 tona. Kod populacije iz Madikwea još se osećaju posledice koje je (krivo)lov na najkrupnije primerke u prošlosti ostavio na genetski fond. Krupni, stari kljovaši, pokretna brda koja su Livingston i drugi ovde viđali praktično su  iščezli iz preživelih populacija. Današnji afrički slonovi su niži, sa malim kljovama, a neretko i bez njih.  

Nakon dvadesetak snimaka prestajem, mašam se dvogleda, želim da ih posmatram, da uživam u njima. Podižu surle, njuše vazduh. Njuše nas.

Neki kilometer dalje vodič usporava – ali ovde nema ničeg? Ne, nakon džinova je teško usredsrediti se na patuljke rezervata: uz obližnje drvo skakuće veverica. Slede purpurna modrovrana, te ljubičastogruda modrovrana, pa još jedan patuljak: svega 350 grama težak patuljasti mungos. A ljubičastogruda modrovrana je poznata po tome da prati patuljaste mungose i hvata plen koji oni uznemire.

Iznad nas preleće tuce crvenokljunih volujara. Srodni čvorcima, poput detlića skakuću po krupnim sisarima i hrane se krpeljima, ali i - krvlju domaćina. Njihovo prisustvo ukazuje na krupne životinje u blizini. I zaista, nekoliko metara dalje ženka belog nosoroga sa mladim nestaje u šipražju. Zaustavljamo se, ali se više ne pojavljuje.


Sledeće zaustavljanje je … ne vidim nigde nijednu životinju? Vodič iskače da nam objasni kako se razlikuje balega slona od balege crnog i obe od balege belog nosoroga. Slonovi vrše nuždu gde stignu, ali nosorozi su uredne životinje koje znaju gde se ostavlja posetnica. A mi stojimo pored jednog takvog mesta. Balega belog nosoroga, koji je travojed, je crna i, naravno, puna nesvarene trave.

Crni nosorog brsti grančice, te mu je balega puna tanina i, otuda, crvenkasta. Ali i slon brsti grančice! Balega crnog nosoroga i slona se razlikuje po – grančicama. Slon kutnjacima mrvi krajeve, dok crni nosorog sekutićima uredno odseca svaku pod uglom od 45 stepeni. I dok sunce polako dodiruje brdo na horizontu, vodič zaustavlja rover da nam pruži priliku za fotografisanje.

Nakon sundownera, pića uz zalazak sunca, ukazuje se tanak srp mladog meseca, potom i Venera, pa nastavljamo obilazak po mraku. Vodič drži volan jednom rukom, a drugom snažnim reflektorom šara po šipražju. Tu i tamo zasvetle oči, najčešće brojni, skakutavi i neodoljivo ljupki zečevi.

Bližimo se pojilu, reflektor osvetljava ovalnu senku u tami: ženka belog nosoroga sa mladuncem. Ovog puta ne beže, zastaju i kreću se polako, te naizgled nonšalantno prelaze put pred nama.

Nosorog je najveća kopnena životinja posle slona. Ženka belog nosoroga teži oko 1600 kg. Ova vrsta je i simbol uspešne zaštite prirode: pre jednog veka izlovom je bila svedena na svega stotinak preživelih jedinki, koje su potom pažljivo štićene i ponovo naseljavane u područja iz kojih je vrsta nestala, da bi danas dostigla brojnost od oko 8000 životinja (treba dodati, 2008. su lovokradice u Južnoj Africi ubile 83 nosoroga,  2009. – 122, 2010. – 333, 2011. – 448 i samo do juna 2012. - 251).

Svi pažljivo pratimo reflektor, pokušavamo da uočimo odsjaj očiju. Oči impala imaju vatrenonarandžast odsjaj, ali ove su nekako krupne… Ne, to je samo još jedna zaostala vatrica. Pre četiri dana ovuda je prošao požar, te je sva suva trava izgorela i oslobodila prostor za novi rast. Sve je mirisalo na dim, ali po danu niti jednu vatru nismo videli. Tek u mraku se ukazuju plamenovi, neki panjevi tinjaju već četiri dana. Tu i tamo, između pramenja dima, oseti se sladak miris procvalog pastirskog drveta.

Oči! Reflektor osvetljava crno-bele prstenove na repu male pegave cibetke, dalje rođake mungosa. Nedaleko odatle, uz rub vatre kreće se crnoleđi šakal, traži sitne životinje koje su stradale u plamenu.

U kampu nas čeka večera, evo nas na prilaznom putu i… zastoj! Dva mlada slona, mužjaka, hodaju putem. Valjda im je više muka od trnja okolnih akacija (svaki trn je veličine čačkalice, ali primetno oštriji). A kad je na putu, slon njime gospodari.

Vodič poznaje svoje životinje. Ovi momci su OK, ženke su te koje su nervozne i prgave. Polako idemo za njima.

Huh! Prvo jedan, a potom i drugi, odlučuju da skrenu sa staze i mi ulazimo u kamp. U mraku se samo brojni fenjeri vide, izgledaju kao veliki svici u začaranoj šumi. Pića, klupe oko postavljenog stola, pun kazan gulaša koji se u logorskoj vatri krčkao poslednja četiri sata. Vetar se poigrava nojevim perima u uglu poluotvorene trpezarije, na tren mi se čini da to neka životinja njuši hranu…  Čudan bušveld je to…


Naučni nazivi: beli nosorog Ceratotherium simum simum, biserka Numida meleagris, bradavičasta svinja Phacochoerus africanus, Burchellova zebra Equus quagga burchelli, čakma babun Papio cynocephalus ursinus, crnoleđi šakal Canis mesomelas, crvenokljuni volujar Buphagus erythrorhynchus, impala Aepyceros melampus melampus, mala pegava cibetka Genetta genetta, ljubičastogruda modrovrana Coracias caudata, noj Struthio camelus, pastirsko drvo Boscia albitrunca, patuljasti mungos Helogale parvula, purpurna modrovrana Coracias naevia, slon Loxodonta africana, veliki kudu Tragelaphus strepsiceros, veverica Paraxerus cepapi, zec Lepus saxatilis