While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

24 новембар 2012

Ptičarski vodič: Ušće zimi

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. 

Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999. 

U to vreme sam se prvi put zapitao zašto ja ne viđam tadašnje stotine Malih vranaca na zimovanju u Beogradu, već samo desetine; a kada vam neznanje proključa da dosegne nivo na kom se iskristališe pitanje, do odgovora je sasvim kratak put. Mali vranci su tada, ili se bar tako verovalo, noćili na Konjskoj adi (a.k.a. Malom Ratnom ostrvu), pa bi se danju raspršili uzvodno i nizvodno u potrazi za ribom. A predveče su se, kao što i danas čine, u jatima vraćali na spavalište. Tada poznata brojnost  iznosila je 500 jedinki, pa sam se nemalo iznenadio kad me je – nakon par sati naizmeničnog smrzavanja i nadgledanja otvorenog plamena u skučenom prostoru – nadletelo duplo više ptica, a još i više kad sam shvatio da uopšte ne sleću na Konjsku adu, već odlaze nekuda sledeći tok Save. Tako nekako je na Ušću započelo moje druženje s Malim vrancima koje, takoreći neprekidno, traje sve do danas. 

A Ušće je verovatno najbolje mesto da u Beogradu posmatrate ptice močvarice (ovde govorim o onom platou/parkingu u Parku prijateljstva, uz piceriju Asteriks, 44°49'21.65"N, 20°26'21.99"E), posebno zimi i pri niskom do srednjem vodostaju (viša voda potapa obalu ade, koju ptice koriste za odmor i noćenje, a vrstama koje se hrane s površine otežava ishranu). Drugo dobro mesto je kej kod 25. maja, ali je tamo glavnina ptica udaljena kojih 400 metara, uz istočnu obalu Velikog Ratnog ostrva, pa je poželjan teleskop.

Konjska ada je tek osamdesetak metara udaljena od obale i okupljene ptice dobro se vide dvogledom. Možete posmatrati s parkinga (građenog kao pristan za Titovu jahtu, otuda i zabrana plovidbe između ostrva i obale i posledični mir koji je privukao ptice); iz splava Taverna Jakovljević (pokušajte s terase galerije – najbolji pogled) sa desne strane, što je i najudobnija opcija; ili sa nikad završenog splava/olupine s leve strane, kome je pristup slobodan, ali neke daske palube nedostaju, dok su druge trule, pa treba biti veoma oprezan ukoliko se za to odlučite (po snegu – nikako).

Kako nedavna višegodišnja istraživanja Lige za ornitološku akciju Srbije (M. Raković, G. Sekulić, D. Simić, S. Skorić, D. Stanković i drugi) pokazuju, najčešće i najbrojnije vrste su plovka Gluvara, Liska, Obični galeb i, naravno, Mali vranac. Prve dve su na vodi i obali, galebovi su svuda unaokolo, ali je glavnina više s desne strane, na ušću rukavca u Savu, a Mali vranci suše perje na granju ade. Vole ili niske suve grane, ili podlokano korenje što štrči iz obale, mada sleću i na zemlju (po oblačnim danima se stapaju sa senkom krošnje).  Za Običnog galeba treba da znate da do januara ima svetlu glavu s tamnim „uhom“, a sredinom zime počinje da stiče svadbenu kapuljaču boje čokolade.

Slede malobrojnije ali redovne zimovalice poput Malog gnjurca, Sive čaplje, Labuda grpca i Morskog galeba. Mali gnjurac neiskusnom oku liči na pače, no, usred zime nema pačića – oni koji su preživeli rizične prve mesece života dosegli su punu veličinu odraslih ptica. Poneka Siva čaplja će biti na nizvodnom žalu, ako je vodostaj nizak, ili negde u vrhu krošnje kakve vrbe. Obično se jedan Labud grbac mota tuda, kažu da pripada patkošinjcu splava Stara koliba, mada se u rukavcu trenutno nalazi petnaestak labudova (nedavno je kod 25. maja izbrojano 24 ptice) i nema razloga da mu se i drugi ne pridruže. Od dva najčešća galeba Ušća, Morski je onaj znatno krupniji, ali i vidno malobrojniji (kada sam prošlog januara brojao ptice vinčanske deponije, bilo je oko 1000 Morskih i oko 25.000 Običnih galebova).

U sledeću grupu malobrojnih ali ne i redovnih vrsta spadaju Vodomar, orao Belorepan, Barska kokica i, među njima najbrojnija, plovka Krdža. Vodomar je onaj tirkizni metak što brzinom od 70 km/h proleće nisko nad vodom, no, dobro je da naučite da prepoznate njegov visoki, 2-3 puta ponovljeni cijuk, jer se češće otkriva sluhom, pa tek potom okom. Gnezdo belorepana u Jojkićevom dunavcu (naspram Dorćola) bilo je pre tri godine ugroženo sečom plantaže klonske topole u kojoj se nalazilo, pa su ptice preselile svoj dom na Veliko Ratno ostrvo, gde tokom poslednje dve sezone nisu uspele da izvedu niti jednog mladunca, no, za sada se još uvek drže svoje teritorije i ne odustaju. Često navodim primer škotskog ostrva Mull, koje od posmatranja ovih, najvećih orlova Evrope, godišnje inkasira dva miliona funti. U Beogradu se s lakoćom viđaju, ali je turistički simbol grada vrabac, a prihodi od ekoturizma ravni nuli (znam da to baš nikoga ne čudi, ali eto, samo kažem). I, belorepana tražite visoko u nebu, veći je od ma kod drugog NLO. Barska kokica se obično drži uz samu obalu, dok se Krdže mešaju s Gluvarama.

Sledi grupa vrsta koje se uz Konjsku adu povremeno viđaju, a čine je Ćubasti gnjurac, Veliki vranac i Riđoglava patka. Ćubasti je najkrupniji od naših gnjuraca i ume povremeno da propliva pored ade, iako se više zadržava u dubljoj vodi istočno od VRO. Riđoglava patka se katkada zadržava uz Konjsku adu, ali i ona traži dublju vodu za ishranu i brojna jata se drže Dunava i plovnog puta. Veliki vranac je na širem prostoru beogradskog Ušća zimi zastupljen sa tek par stotina ptica (nasuprot Malom vrancu koji je zastupljen s nekoliko hiljada), no većina ih se drži nizvodnije akvatorije, VRO i leve obale Dunava, te se na Konjskoj adi samo izuzetno viđa pokoja ptica.

Relativno retke vrste za ovaj mikrolokalitet (neke od njih se u većem broju sreću ispred 25. maja) su Crnovrati gnjurac, Velika bela čaplja, plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan, te Patka njorka i Sivi galeb. Crnovrati gnjurac se viđa i uz VRO, Velika bela čaplja je u gradu retka vrsta (u većem broju se sreće po vojvođanskim ribnjacima), plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan su u pravilu malobrojne i obično se viđaju istočno od VRO (nekoliko Čegrtuša je prisutno ovih dana), ugrožena Patka njorka se češće viđa istočno od VRO (zimi tek pokoja ptica, a u rano proleće do par desetina), a Sivi galeb je uvek malobrojan, iako je treći najčešći galeb ovog područja.

Retke vrste su Crnogrli morski gnjurac, Mali ronac, Muljača, Mali galeb i Lisasta guska. Iako redak u celoj zemlji, Crnogrli morski gnjurac (u neuglednom, zimskom ruhu) se prilično redovno sreće na plovnom putu naspram 25. maja (uz samu Konjsku adu zabeležen je jedne od prethodnih zima). Mali ronac u pravilu zimuje kod Rama i Golupca, a u Beogradu (i drugde) je retkost. Muljača je vrsta muljevitih sprudova i poplavljenih njiva, pa se ovde baš retko viđa i bio sam veoma iznenađen kad me je nekoliko ptica nadletelo na Ušću. Mali galeb je prilično redak, imamo tek par septembarskih i oktobarskih opažanja. Lisasta guska je najbrojnija od naših gusaka-zimovalica (ne gnezdi se kod nas), ali videti je usred grada, uz samu Konjsku adu bilo je veliko iznenađenje za B.C.

Sa odmicanjem februara, na prolećnoj seobi će se pojaviti i plovke Grogotovci (sitne, kod mužjaka izdaleka upadljiva bela obrva), a glavnina će ovuda proći tokom marta (otuda nadimak martovke). Krajem marta pristižu i prvi Gakovi, da se, iscrpljeni nakon duge seobe odmore u krošnjama Konjske ade. Izdaleka nisu previše upadljivi i treba zagledati granje, pa otkriti nekoliko, do nekoliko desetina ptica. Kada malo otopli, početkom aprila pojaviće se i prve Male bele čaplje.  I Gakovi i Male bele čaplje su se u mešovitoj koloniji od oko 200 parova gnezdili na Konjskoj adi tokom 1990-ih. S odmicanjem proleća, ptice će radi gnežđenja najvećim delom napustiti Konjsku adu, da joj se u većem broju vrate tek od sredine leta (a o tome – sledećeg leta).


A pročitajte i:

O oktobarskom ptičarenju na Ušću

O IBA području Ušće Save u dunav

O ptičarenju na Ušću i još ponečemu

15 новембар 2012

Ptičarenje oko Floride

Već smo na Pančevačkom mostu, a još ne znamo gde ćemo. U Banat svakako.  Kako moram da se vratim do podneva, raspoloživo vreme sužava izbor: Baranda.

Ružičasti nesit na ribnjaku u Barandi, 2007, foto Pat Bartley
To je svojevrsna prestonica wetland birdinga u okolini Beograda. Naime, ribnjački kompleks između Barande i Sakula, sa preko 1000 ha, po veličini je drugi u Srbiji. Ja sam ga ‘otkrio’ pre sedam godina, mada sam i ranije tu dolazio, ali tada sam dve sezone proveo obilazeći ovo područje od jeseni do proleća i prateći seobu i zadržavanje ptica močvarica, pa tu posmatrao manja jata ždralova, kašičara, pa ražnjeve, zamalo i do deset hiljada gusaka, te po nekoliko hiljada pataka, vranaca i čaplji. Kako je krajem zime 2007. bilo napunjeno novo jezero u Barandi, za samo desetak dana našlo se sasvim prekriveno pticama na prolećnoj seobi. Tog sam proleća tu posmatrao i svog jedinog ružičastog nesita, kod nas tek retku lutalicu.

U Sakulama je jezero okruženo brojnim pecarošima
Sredina novembra je vreme sve izraženije jesenje seobe močvarica... ali, jezero u Barandi... je sada sasvim suvo, a dno poodavno ispucalo. Ne pamtim ovo mesto bez vode - kada bi u prošlosti ostajalo suvo, uvak je bivalo zaostalih barica. A sada - niti jedne ptice. U Sakulama je situacija nešto bolja i vode ipak ima, ali je neradni dan, pa je jezero okruženo brojnim pecarošima, pred kojima su se i tamo malobrojne ptice povukle podalje od obala. Odustajemo od ribnjaka, naprosto, nema svrhe.

Mladi belorepan
Skrećemo s asfalta na zemljani put koji vijuga između njiva i slatina, sada slanih starača nekadašnjeg toka Tamiša. Začudo, u njima negde ima vode, ali nigde nema barskih ptica. U niskom letu nas mimoilazi mladi belorepan; uskoro i ženka poljske eje vijuga nad tršćacima. Ova eja je retka gnezdarica, ali česta zimovalica Srbije; ujedno - prelepa ptica, ako imate sreću da je dobro vidite. Skupina stabala pokraj njive, s jedne grane visi loptasto gnezdo senice vuge, a u vrhu krošnji se komešaju konopljarke i planinske juričice. Prve se kod nas i gnezde, pretežno u brdima, a zimuju na otvorenom, često i po slatinama; ali druge su tek malobrojni zimski gosti (pošto juričice liče na intenzivnije obojene ženke konopljarki, na kraju ipak nisam potpuno siguran: iako B. ima dosta iskustva s njima i verujem njegovom instinktu, i on i ja smo propustili da primetimo odlučujuće - boju i veličinu kljuna).

Gnezdo senice vuge
Tu nas negde za zdravlje pita i predsednik lokalnog lovačkog društva. Imaju, kaže, dosta problema s lovokradicama. Od njega saznajemo i da je uprava ribnjaka u junu probila nasip koji je vodu zadržavao u slatini, u kojoj je vredna kolonija čaplji, retkih kašičara i ražnjeva, pa čak i čaplje govedarke koja se tu ugnezdila 2008, i to po prvi put u Srbiji nakon XIX veka; a sve to kako bi iskoristili prirodni pad da napune vodom jezero za sportski ribolov s dnevnom dozvolom! Sva gnezda ptica su zakonom zaštićena i sve dok traje gnežđenje (recimo, u junu) ne smeju se narušavati, pa ni izlagati predaciji lisica, jazavaca i pasa lutalica time što se usred odgajanja mladih ostave na suvom. Sa druge strane, ne vidim ni poslovnu logiku iza dopunjavanja ribnjaka zaslanjenom vodom – koliko znam (ali ribe mi nisu jača strana), šaran može da podnese izvestan salinitet, ali u takvoj vodi neće dostizati punu veličinu, što je ribnjaku, valjda, cilj. Tim narušavanjem vodnog režima su čaplje ostale bez gnezdilišta, vlasnici okolnih njiva bez prinosa, a lovačko društvo bez pernate divljači. Uz to, sva druga ribnjačka jezera su prazna, pa ni proizvodnja ribe očigledno ne ide. Žao mi što ne stigoh da odem do uprave ribnjaka, da čujem priču i iz njihovog ugla.

Veliki svračak
Nešto dalje nam prepelica prhne ispred točkova. Iako se glavnina populacije odselila, poneke se duže zadržavaju, pa čak i zimi. Na nedalekom drvetu je veliki svračak, vrsta koja kod nas dolazi na zimovanje i meni ove jeseni prvi. Neke se ptice jure u niskom letu, u visini žbunja... svraku progoni... mali soko! Taj soko se gnezdi u Skandinaviji i Britaniji, a kod nas samo zimuje; međutim, to je najmanji evropski soko, manji i od svrake, pa može da hvata samo ptice veličine vrapca i za njega je svraka prevelika. Verovatno je ona nasrtala na njega, sve dok nije izgubio nerve i pojurio je.

U obližnjoj živici se crvene plodovi šipka, koje obleću brojni češljugari i poneka zelentarka, barska strnadica i plava senica. Odjednom strka, panično uzletanje – kobac je uleteo u jato, ali i nastavio praznih kandži. Zemljani put nas, uz zaobilaženje pokoje kaljuge, zaostale od kiše pre dva dana, vodi na asfalt.

"Florida"
Post Scriptum – A kakve ovo veze ima sa Floridom? Ako je suditi po olupini nasukanoj na humku među njivama, brod Florida koji je plovio pod francuskom zastavom odveo je naše fudbalere u Montevideo. Ili bar Bjelogrlić tako tvrdi.