While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

15 децембар 2012

Divlji pas u dimnoj noći

Noć u savani Južne Afrike... Ne čuju se nikakvi krici. Izuzimajući motor Land Cruisera, tama je nečujna. Obavijena je notom pepela i dima od požara koji je tuda prošao pre nekoliko dana. Jedino što vidim je uski snop reflektora kojim vodič šara po šipražju. U snopu se nađe pokoja impala ili zec i.... hej-hej-hej-hej!!!!

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?

Divlji pas je već izumro u 25 od 39 zemalja koje je u prošlosti nastanjivao. Ukupna danas preživela populacija se procenjuje na 3000 do 5500 životinja, od čega samo šest populacija broji više od 100 pasa, što se smatra donjom granicom da ne dođe do ukrštanja međusobno bliskih srodnika. Rezervat Madikwe je jedno od svega nekoliko mesta gde se još mogu videti.

Nije ni čudo ako uzmemo u obzir činjenicu da teritorija jednog čopora može da pokriva i svih 2000 km2. U Južnoj Africi je samo jedan nacionalni park, Kruger sa 20.000 km2 (približno kao Vojvodina), dovoljno veliki da u njemu živi prirodna populacija divljih pasa. Mimo Krugera, divlji pas je u Južnoj Africi naseljen u Madikweu te još jednom manjem rezervatu, ali pošto su te životinje ogradama i poljoprivrednim zemljištem onemogućene da napuštaju područje i mešaju se sa drugim čoporima, potrebno je veštački vršiti razmenu pasa radi osveženja genetskog fonda.

Pre petnaestak godina su u uzgojnom centru De Wildt za naseljavanje u divljini odabrane četiri ženke odgajene u zatočenistvu. Uparene sa četiri divlja mužjaka, uhvaćena u Krugeru, našle su se u Madikweu. Kada sam posetio centar, nisam se niti usudio nadati se da ću te iste životinje videti i u divljini – definitivno najređa vrsta koju sam ikada posmatrao!

U De Wildtu sam kamionom preuređenim za posetioce ušao u zabran sa malim čoporom divljih pasa: roditelji, četiri mladunca i ujka koji se uvek zastitnički postavlja između nas i kučića. Divlji psi su omrznuti i progonjeni zbog svog načina ishrane: kada sustignu plen, počinju ga još živog jesti, ne čekajući da izdahne. Ali, kada meko srce stavimo na stranu pa pogledamo činjenice, videćemo da 25 kg teški psi svoje stanište dele sa 70 kg teškim hijenama i preko 200 kg teškim lavovima, a sve njih vriska plena vrlo brzo privuče, dok na otimanje tuđeg gledaju kao beogradski gradonačelnik na platane. Dakle, jedi brzo ili ostani gladan. A gladna životinja je isuviše iscrpljena da uspešno lovi. Iscrpljena, životinja umire od gladi. I njihov način ishrane je samo adaptacija na uslove sredine.

Kamion se zaustavio nedaleko velike posude za hranu. Ne, nikakve kosti i meso, već džak granulirane hrane za pse. Za ručkom se zna hijerarhija: mama i tata prvo puštaju kučiće, da se tek potom nahrane i sami. Ujka je hijerarhijski najniži član čopora i to znaju čak i kučići: kada pokuša da se približi, i oni kuražno nasrću na nesrećnika! Tek pošto se podmladak nahrani, ujka ima priliku da utoli glad. Primena pseće hrane umesto mesa, objašnjeno mi je, značajna je sa medicinskog stanovišta: u divljini će se odrasli nakon lova vratiti u više desetina kilometara udaljenu jazbinu i tu kučićima povratiti već napola svarenu mesnu kašu. Ovde je jazbina jedva 15 metara od trpeze, pa bi im povratili čitave komade nesvarenog mesa sa kojima se njihov digestivni trakt ne može izboriti. Hrana za pse je lakša za stomak.

Prvi psi koji su uvedeni u rezervat Madikwe uspešno su napredovali i posle dve godine je bilo preko 20 divljih pasa, koji su potom od pasa lutalica sa okolnih stočnih farmi dobili besnilo i morali da budu ustreljeni.

Veterinar koji je pratio projekat se zatekao pokraj čopora u noći u kojoj je jedna ženka poubijala svih 12 kučića. Iako zapanjen onim što vidi, nije smeo da reaguje: politika rezervata je da se sva dešavanja u njemu prepuste prirodnim tokovima. Tek kada je sutradan pri autopsiji mladunaca otkriveno besnilo, doneta je odluka o odstrelu. Dalje širenje besnila, kao i rizik po posetioce, nije se smeo dozvoliti.

U nacionalnom parku Serengeti u Tanzaniji, pre dve decenije besnilo je zbrisalo lokalnu populaciju divljih pasa – izumrli su u potpunosti. Tamo je danas problem što ne postoje uslovi za uvođenje životinja iz zatočeništva – ekološku nišu upražnjenu nestankom pasa popunile su hijene, čija je populacija eksplodirala. Jedini način da se napravi prostor za pse bio bi da se odstreli 50% populacije hijena, što je tehnički neizvodljivo; da i ne pominjem kako bi reagovale grupe za zaštitu prava životinja i kako bi se to odrazilo na tanzanijski turizam.

Potom je u rezervat Madikwe uveden novi čopor koji se uspešno razmnožava ali su iskustva stečena sa prvim čoporom dovela do otkrića da standardna vakcina protiv besnila za domaće pse ne deluje na divlje, te je u toku razvijanje nove vakcine. Madikwe, objašnjava vodič, danas ima dva mala čopora pasa, po oko sedam životinja (prosečna veličina čopora je 12 i više jedinki), te ova dva usamljenika koje, izgleda, nijedan čopor neće. Naizgled neopterećeni svojom izopštenošću, divlji psi ubrzo skreću sa puta, da nestanu u žbunju. Nadam se, ne i zauvek nestanu.

Divlji psi imaju problem životnog prostora koji ne bi delili sa ljudima, njihovom (lakom za lov) stokom i svim problemima koji iz toga proističu, a taj je problem dodatno uvećan njihovom pokretljivošću i potrebom za prostranom teritorijom – što im jedino veliki nacionalni parkovi mogu garantovati. Pred takvim problemima, sav trud deluje beznadežan, ali ću ja ipak verovati rečima antropologa Margaret Mid: “Nemojte sumnjati da mala grupa promišljenih posvećenika može promeniti svet. Zaista, to je jedino što ga je ikada promenilo.”

Dosije afrički divlji pas
  • Dužina: 1,3 m
  • Težina: 25 kg
  • Stanište: savane Afrike, od gusto obraslih do otvorenih
  • Način života: prosečna veličina čopora 12 jedinki. Love ujutru i uveče, prelazeći velike udaljenosti i retko odustajući od plena koji progone.
  • Ishrana: impale i manje antilope
  • Reprodukcija: ženka nosi dva i po meseca, do 12 kučića u okotu
  • Broj u divljini: između 3000 i 5500, od čega manje od 2500 polno zrelih, odraslih životinja
  • Status: EN ugrožen (izumro u 25 od 39 zemalja koje je nastanjivao)

11 децембар 2012

Knjige i aplikacije za pametne telefone za dž.


Ključevima – priručnicima za identifikaciju ptica sam se u više navrata bavio, ali sam tada opisivao knjige dostupne u domaćim knjižarama. No, godine su prošle, a po tim knjižarama se, tada nova i stidljivo ponuđena odeljenja prirodnjačkih izdanja pogasila i svela na one priručnike za kučkare i mačkare, te za držače ptica po kavezima, što sa prirodnjačkom literaturom ima veze koliko i Stari zavet sa Poreklom vrsta.

Ovako ili onako, Collins 2 (Collins Bird Guide - Svensson, Mullarney & Zetterström) je oduvao konkurenciju s polica i iz terenskog ranca, pa, iako te knjige čuvam iz sentimentalnih razloga, sve ih ređe koristim. No, ova knjiga je velika i teška koliko i Ptice juga Afrike ili Ptice Indijskog potkontinenta – a svaka od tih pokriva bar dva puta više vrsta. Moja averzija prema debljini ove knjige ide dotle da na putovanja nosim i svoj omiljeni Beasley ključ (The New Birdwatcher's Pocket Guide to Britain and Europe - Peter Hayman, Rob Hume) koji bukvalno staje u džep košulje, pa tada Collinsa ostavljam u kolima kao backup.

Postoje još dva izdanja posebno preporučljiva potpunim početnicima, pa i malo iskusnijim: Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja (Dragan Simić, Slobodan Puzović) i Ptice Hrvatske i Europe sa Severnom Afrikom i Srednjim Istokom (Heinzel, Fitter & Parslow).
Poslednjih godina su se pojavili ključevi kao besplatne aplikacije za pametne telefone. Moja omiljena je Aviasoft (http://www.aviasoft.co.uk/), koja nudi ključeve za ptice i cveće, insekte i drveće, gljive i gmizavce, itd. Ja sam instalirao samo ptice, radi odlično i ne usporava telefon (koji je već i bio iritantno spor, pa tu ne vidim razliku). Mimo onoga što nudi papirno izdanje Collinsa, Aviasoft daje i po jednu fotografiju svake vrste, te kratke audio klipove (10-30 sec) svih vrsta Zapadnog Palearktika. Lako se pretražuje (to ovako izgleda), posebno zgodno kod audio klipova (od ranije sam imao glasanje mnogih vrsta u telefonu, ali je tada potraga za željenim fajlom predugo trajala), jedino što na mom ekranu (HTC Wildfire) tekst deluje nepregledno jer tone ispod providnih strelica za navigaciju unutar programa, što, verujem, nije u tolikoj meri slučaj kod većih telefona. Nisam stekao utisak da mi pametni telefon može zameniti papirni ključ (recimo, u knjizi mi se nikad nije ispraznila baterija), ali mi se mnogo dopada da čitav ključ za ptice uvek imam u džepu. 
Da se još jednom vratim na te audio zapise; ja se njima služim samo kada u prirodi čujem neku pesmu, pa sumnjam na jednu ili dve vrste i želim da utvrdim koja je. Izuzetno sam se njima dva puta (bez uspeha) služio za dozivanje noćnih ptica, u nadi da će mi odgovoriti na zov. Činjenica je da se ti klipovi mogu koristiti i u šumskim staništima za provociranje teško primetnih vrsta, kako bi usred sezone gnežđenja došle da oteraju ono što doživljavaju kao suparničkog mužjaka na svojoj teritoriji – vas, no, u te svrhe ih treba koristiti što ređe, samo u cilju naučnog istraživanja, ali ne i puke zabave. Naime, ptica ima pametnija posla nego da vas tera – doziva ženku, tera konkurenciju i čuva teritoriju (sve to – istom epsko-lirskom pesmom), traži hranu za mlade i sl. Mnoge vrste će, suočene s elektronskim konkurentom, narednih dana više vremena posvećivati oglašavanju zauzeća teritorije pesmom, a na uštrb drugih aktivnosti, pa i potrage za hranom, smanjujući tako mladima izglede za preživljavanje. Više o etičnoj upotrebi audio klipova pročitajte ovde

08 децембар 2012

HINT: Pticologija na srpskom i majica za dž.

Web sajtovi sa kvizovima za identifikaciju ptica nisu nikakva novost. Ono što jeste novost jeste sajt Bird Identification koji ima i verziju na srpskom - Prepoznavanje ptica.

Radi se o sajtu norveškog Nord-Trøndelag University Collega koji je okupio širok krug saradnika u cilju da identifikaciju ptica i usavršavanje tog znanja i veštine ponudi na svim evropskim jezicima. Zahvaljujući trudu volontera LOA, posebno Željku Stanimiroviću i Nikoli Stanojeviću, možete učiti o izgledu i glasanju ptica na svom jeziku, uključujući i naše nazive vrsta.

Dakle, kliknete na sledeći link http://www.birdid.no/index.php, pa u padajućem meniju odaberete Serbian (za sada poslednji) i potom pratite uputstva na svom jeziku. Za početak krenite na Kviz za obuku. Kviz ima 6 nivoa. U prva četiri su samo ptice Srbije, a na petom i šestom su ptice cele Evrope.  

Prvi nivo su ptice iz parkića ispred zgrade, koje vidite i kroz prozor. Drugi nivo su najčešće ptice koje žive nedaleko naselja i u parkovima. Treći nivo su sve redovne vrste u Srbiji (stanarice, gnezdarice selice, prolaznice, zimovalice). Četvrti nivo su sve vrste ikada zabeležene u Srbiji. Peti nivo je redovni nivo za ptice Evrope (kao treći nivo, samo za celu Evropu), a šesti nivo su sve vrste koje postoje na spisku za Evropu (razne vrste ševa, strnadica, itd. koje doleću iz Sibira i Bliskog istoka)

A kada se malo okuražite, preporučem da se registrujete i upustite u Zvanični test. Po okončanju tog zvaničnog testa, besplatno ćete na kućnu adresu dobiti sertifikat i majicu sa logotipom sajta – provereno i iz Srbije, funkcioniše.