While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

28 фебруар 2013

Kokoš, govedo i medved koga nisam video (Indija 3.3)


photos copyright © ms. & mr. albicilla

Put nam pretrčava sivi šumski petlić; koji nije najdirektniji predak, ali jeste rođeni brat praoca domaće živine. Dok smo se prethodnih dana vozili ruralnim predelima centralnoindijske države Maharaštrа, po selima su trčkarale živahne, sitne smeđe kokoši – nigde onog horora od brojlerskih tovljenika kakve jedem kod kuće. Ne pamtim da sam godinama unazad jeo tako ukusnu piletinu (a ni paradajz, sitan i ima ono nešto što našim uvoznicima valjda nude zasebno, pa oni, da uštede, to nikad ne uzmu – slast). 

sivi šumski petlić
Jutro je hladno – hladnije nego što smo očekivali. Izuzmemo li unajmljenog vozača i vodiča, svi smo nedovoljno odeveni i pothlađeni od brze vožnje otvorenim džipsijem. Naime, za razliku od većine zaštićenih područja Indije, Tadoba Tiger Reserve ima i mrežu asfaltnih puteva na kojima vozači razvijaju i do 60 km na sat, iako važi ograničenje na 20 km/h. No, ako bi poštovali ograničenje (koje jeste prestrogo – u NP Kruger u Južnoj Africi, gde takođe imaju asfalt, ograničenje je 50 km/h), ne bi gostima uspeli da pokažu rezervat i znatniji bakšiš bi izostao.  

divlji vepar S. s. cristatus
Iz džungle nas posmatra krdo divljih svinja (moja druga indijska podvrsta, Sus scrofa cristatus, s izrazito dugim čekinjama duž leđa, sitnijeg tela, ali krupnije glave od evropske rase). Moram da objasnim nešto što sam i sam tek sada saznao, a uvek me je zbunjivalo, još otkako nam je vodič u NP Gir otvorenu sušnu listopadnu šumu koja se otvarala u savanu nazivao džunglom. Tada sam to doživljavao kao marketing (kad jednom radite u advertising agenciji, doveka ostanete, hmmm, malo uvrnutog pogleda na svet), ali sada su mi objasnili da reč jungle na hindiju znači šuma, ma kakva šuma. Aha, onda je jungle iz hindija ušla u engleski... Nije, već obratno – reč je iz engleskog ušla u hindi, jedino što su joj Indusi dali nešto šire značenje. Dakle, ma kakav lug ili gaj je – džungla. Dobro, da znam. 

Sušna tropska širokolisna  ’džungla’ (gore) pokriva skoro 90% od preko 600 km2 ovog zaštićenog područja. Njome dominira tikovo drveće Tectona grandis, prošarano guštarom bambusa. Od drugih vrsta, mogu da prepoznam "crocodile bark" Terminalia elliptica po karakterističnom ’dezenu’ kore. Područje nastanjuje oko 200 vrsta ptica. Turiste, ipak, najviše privlače tigar, leopard, medved, divlji psi i gaur.

čital
Pored jezera Tadoba pase krdo jelena čitala, a uz njih su čaplje govedarke, koje čekaju da ovi svojim kretanjem uznemire nekog insekta koga bi potom zgrabile (ove čaplje su se 1870-ih gnezdile na Obedskoj bari, da potom nestanu iz Srbije, gde je naredno gnežđenje zabeleženo tek 2008. u Barandi). Jedan čital stoji i radoznalo nas posmatra. Nedaleko od njih se hrane rode otvorenog kljuna (pogodnog za otvaranje školjki ili vađenje puževa iz kućice bez lomljenja), a u obližnjoj krošnji koja se nadvija nad vodom stoji, krupan i uspravan, sivoglavi belorepan. Na svetloj, skoro beloj kori obližnjeg paperbark drveta jasno se vide tragovi tigrovih kandži – Jednooki je markirao svoju teritoriju.

azijski močvarski krokodil
U žbunu pokraj prašnjavog puta stoji svrakoliki crvendać, put nam pretrčavaju crveni fazani ostrugaši, dok nas sa visoke suve grane posmatra žutonogi golub. Ovaj golub je nacionalna ptica Maharaštre i to je i ostao pošto su nadležni odbili predlog da to mesto zauzme endemična i retka šumska kukumavka, koja se gotovo samo tu sreće, za razliku od goluba koji nastanjuje čitavu Indiju, te Pakistan i Afganistan. Jezerom pliva azijski močvarski krokodil, a na rubu šume... džungle leže tri jelena sambara, pa ustaju i odlaze kako se mi približavamo.

sambar
Možda kilometar dalje, kraj par desetina metara duge bare pasu čitali, u hladu sede Hamumanovi languri, a s druge strane blato rije krdo divljih svinja. I uz jelene i među svinjama stoje čaplje govedarke; nad barom nisko lete seoske laste,a iz vode proviruje glava još jednog krokodila. Na najbližem stablu je plameni detlić, a iz krošnje scenu posmatra ćubasti orao zmijar

čitali i langur
Pored nas su još dva džipsija. U jednom je stariji britanski par, a njihov vodič ih nudi pićem i užinom iz cooler boxa. Pošto je čuo mene kako sam našoj grupi pokazao vodomara, i on je svojim gostima pokazao istu pticu. Gospođa ga je zadovoljno upitala o kojoj vrsti vodomara se radi, a on je bez trunke srama sakrio svoje neznanje i (manirom srpskog političara) odgovorio da je to „mali plavi vodomar“ (small blue kingfisher, umesto common kingfisher). Po izgledu vozila i vodičeve uniforme, siguran sam da su oni odseli u najskupljem lodžu u okolini. Kakobilo, svog vodiča su definitivno preplatili. 

plameni detlić
U povratku, naš vodič je nešto primetio u guštiku bambusa, pa vozaču kaže da se vrati... iza busena bambusa („busen“ jer spada u trave, ne u drveće) je krupna crna senka... divovska crna senka! Gaur! To je najveće govedo na svetu, veće i od afričkog bivola i američkog bizona – u stvari, najveća kopnena životinja nakon slona, nosoroga i žirafe. Polako se kreće, brsteći bambus. U svakom trenutku vidim samo deo tela, nikada celu životinju. Ovo je krupan mužjak, jako visokog hrpta (može da bude i 2,2 m visok i do 1000, pa i svih 1500 kg težak); ženke zive u krima, mužjaci su usamljenici. Golema crna glava s belom kapom, masivni rogovi... polako nestaje u guštari.

ćubasti orao zmijar
Unutar rezervata je zabranjeno napuštanje vozila (to pravilo poštuju gosti, vodiči i vozači – ne i osoblje Uprave za šume koja rukovodi rezervatom, a koje smo posmatrali kako se na 10 m od tigra šetaju oko džipa, nesvesni da je u šumi iza njih još jedan). Mokri čvor postoji kod ulazne kapije i kod rendžerske stanice usred parka. Zaustavljamo kod stanice i... znate ono kad vam telefon miruje čitavog dana, a zazvoni čim uđete u kupatilo? E, baš tada je jedan medved lenjivac našao za shodno da pređe put (Balu iz Knjige o džungli – „bhalu“ je naziv za ovu vrstu na hindiju). Ah, šta reći?

gaur
U sledećem nastavku čitaćete: albicilla and the tiger trouble

18 фебруар 2013

U potrazi za najređom sovom Indije (3.2)


Indijska žuta senica, copyright © Nitin Bhardwaj
U prostranoj sobi s kaminom i trofejnim rogovljem sambara u viktorijanskom guest houseu u Chikhaldari (Maharashtra, centralna Indija) još uvek je mrak – telefon me budi u pet... jutro za jutrom, umor se već gomila, ali je razlog za to buđenje bio dovoljan da pređem 6000 km ne bih li po sušnim listopadnim šumama planinskog venca Satpura tragao za jednom sovom... koja je bila otkrivena u XIX veku, pa potom čitavog XX veka bila izgubljena. Pre puta, Nitin Bhardwaj me je pitao: „Šta ako je ne nađemo?“ „Ništa, biću srećan da je tražim. ‘Nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi.(*)’” Na brzinu pijem crni čaj i u šest krećemo.

Guest house (1930)
Ulaz u Melghat Tiger Reserve je koji kilometar dalje, a na kapiji nas dočekuje žuti limeni tigar. Uska asfaltna traka vijuga izohipsom brda, kroz tikovu šumu (Tectona grandis) u kojoj se s vremena na vreme zaustavljamo da dvogledima pretražimo požutelo zimsko lišće u nadi da ćemo negde u njemu primetiti sovu mrkih leđa, belog trbuha i žutih očiju umiljato-radoznalog pogleda. Iako je dosta lišća opalo, mnogo ga se i zadržalo, pa su krošnje prilično guste. Treba imati na umu da je tikovo lišće poveliko, do 45 cm dugo i 23 cm široko, a da je naša kukumavka i sama jedva 23 cm dugačka. 

Tikovo lišće
“Čekaj, mislim da sam video list koji liči na sovu.” Vraćamo se nekoliko metara i... “Jesam. Video sam list koji liči na sovu. Idemo dalje.” 


Šumska kukumavka (Heteroglaux blewitti) je endemična vrsta ovih planina. Opisana je 1873, poslednji put posmatrana 1884 i smatrana verovatno izumrlom sve dok je 113 godina kasnije nije ponovo otkrila američki ornitolog Pamela Rasmussen (više o istorijatu otkrića – ornitologiji, špijunaži i prevari – u prethodnom blogu). Ptica je poznata sa svega nekoliko mikrolokaliteta, brojnost joj je veoma niska, a stanište rasparčano i sve tešnje, usled čega je u crvenoj listi dobila status kritično ugrožene vrste (jedna od 197 takvih vrsta – ujedno, moja peta). A šta ih ugrožava? S obzirom na mali broj ptica, u stvari se i ne zna šta ih proteruje, izuzmemo li već dokumentovano uništavanje staništa. Postoji mogućnost da ove brdske šume uopšte nisu primarno stanište vrste, već više refugijum u koji se povukla po uništenju nizijskih šuma.

Hanumanov langur
Sa sledeće krivine vidim njive i krave po poljima, duboko u dolini; kažem: “Da sam ja tigar, odavde bih merkao plen.” Nitin je razgovarao sa osobljem, pa mi kaže kako je jedan od oko 70 tigrova, koliko ih ima u rezervatu, pre neki dan zaista ubio kravu. Potom su mu oduzeli lovinu, da se ne navikne na takav plen. 

Ptičji potok
Polako mi postaje jasna veličina zadatka koji smo preuzeli. Zaštićeno područje ima preko hiljadu kvadratnih kilometara... i tek stotinak šumskih kukumavki – što je najveća poznata populacija – skrivenih u lišću koje je duplo duže od njih samih. Pretražujemo krošnje: sivi kljunorožac, belotrbi drongo... Procenjuje se da ukupna svetska populacija ove vrste ne dostiže ni 400 ptica (raspon 70-400, od čega do 250 odraslih jedinki). Krećemo dalje.

Belooka, copyright © Marina Vukovic-Bhardwaj
Na sledećoj krivini nas sa busena bambusa poluzainteresovano posmatra Hanumanov langur. Ovim putem lokalni živalj na motorima ide na posao u kampove u Chikhaldari. No, negde usput se nedavno okotila jedna tigrica, pa je otuda vrlo zaštitnički nastrojena i zna da pojuri motocikliste kada joj se učini da su preblizu njenom potomstvu.


Zaustavljamo, pretražujemo lišće: riđa šumska svraka, rašljorepi drongo, plameni detlić... Vijugamo kroz šumu. Još nekoliko langura u nedalekoj krošnji. Kukumavki ni traga.


Suvo korito potoka, žbun prepun rozecrvenih cvetova, dežurno jato bučnih šumskih brbljuša (rase T.s. orientalis)... i nešto sjajnoplavo! Stajemo zbog malabarskog drozda, da potom otkrijemo svu silu drugih vrsta: azijsku rajsku muharicu (ova mi je druga rajska na životnoj listi – ranije sam već posmatrao afričku), crnoglavu vugu, lepezarku, belooku, malu muharicu, belogrudog vodomara, belookog mišara, zelenkastog zviždaka, crvenouhog bulbula, te indijsku žutu senicu (ova vrsta je tek 2005.  rascepljena od svog himalajskog srodnika, s kojim joj se područje rasprostranjenosti nigde ne prepliće). Ovoliko ptica na malom prostoru nam je popravilo raspoloženje (rezervat nastanjuje oko 250 vrsta), ali – niti jednoj kukumavki ni traga ni glasa!

Stanište šumske kukumavke
Postaje vruće, pa se vraćamo na ručak, samo da usput svratimo u informativni centar rezervata... vodič koji bi mogao da nam pokaže kukumavke? Biće, kažu, tu u tri sata. Sad već žurimo u Chikhaldaru na ručak i vodomara, pa – nemamo vremena za predah – natrag do informativnog centra, gde će nam se prudružiti Bhola Mawaskar. Bhola kaže da može da nam ih pokaže (njegovo ime, “bhola”, na hindiju znači: rekao sam). Videćemo da li je čovek od reči.

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj
Hitamo glavnim asfaltnim putem, pokraj čopora rezus makaki majmuna, pa u šumu, prašnjavim putem, pokraj paunova; potom zbog nas otvaraju zaključanu rampu (dobro je znati da su ugrožene sove pod ključem) i nastavljamo tikovom šumom kojoj je vetar gotovo obrijao grane. Uopšte nisam zagledao mesta gde su grane skoro gole, a krošnje providne – očekivao bih da kukumavke traže zaklon lišća. Dve pegave gugutke, crni drongo, aleksandar... i Bhola kaže: “Sada se već vidi.” Gde se, bre, vidi; očajnički i bezuspešno pretražujem lišće... “Eno je, tamo!” Nema šta, Bhola je čovek od reči.

Bhola Mawaskar
A naša kukumavka je na visokoj grani, okrenuta leđima, pa rotira glavu za 180 stepeni ne bi li nas, ipak, držala na oku. Prilazimo ponizno, pešice, makadamom, ona nas merka, mi zurimo. Opčinjeni. Ptica koja je duže od jednog veka bila izgubljena nas drži na oku. Podiže i spušta glavu, kao da se proteže, pa se ponovo umiri.

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj
Da tu ne bude kraj, Bhola kaže: “Tu, malo dalje, je još jedna.” Hodamo putem, pretražujemo krošnje s retkim lišćem... ništa. Možda nije kod kuće? Vraćamo se, kroz granje lete modroglavi papagaji orgličari. Bhola šišti kroz zube ne bi li izazvao reakciju – ništa od toga, koračamo dalje i... eno je! Još jedna od oko sto, koliko ih u Melghatu ima; sa prosečnom gustinom populacije od jedne kukumavke na preko 16 km2 – da je sami pronađemo, trebalo bi nam 16 meseci. Pomalo fotografišem, ali sunce već zalazi za greben brda i svetlosti nestaje. No, ima je više nego dovoljno za proučavanje dvogledom.

Posle nepunog sata, kroz sumrak se vraćamo u guest house, euforični kao hodočasnici u povratku s hadžiluka, a put nam pretrčava maleni muntjak jelen. I dok farovi obasjavaju šumu u nadi da će se neki noćni predator ukazati (ukazao se samo jedan indijski zec), u boleru Shane peva: “I'm sitting on top of the world.”


(*) citat: Gregor i Patalas: „Istorija filmske umetnosti