While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

20 септембар 2013

PAKAO ZATVOREN ZBOG RENOVIRANJA


Krenuli smo juče da obiđemo efirski Nekromantion, jedino grčko proročište mrtvih, i vratili se neobavljena posla: vrata Hada su zaključana; istini na volju, ne zbog renoviranja, već daljih iskopavanja lokaliteta. Ipak, prija mi saznanje da su vrata pakla makar privremeno zatvorena (iz redova nedavno preminulog  Jože Horvarata pamtim albansku poslovicu koja kaže da ne postoje ključevi pakla jer su vrata - svima otvorena). 

I evo me kako narednog jutra izbegavam dva kučeta koji nasrću na točkove dok kroz mrak vozim ka delti reke Stiks ili, današnjim imenom, delti Aherona na jonskoj obali Grčke. Močvare su brojem vrsta i produkcijom biomase najbogatiji ekosistemi umerenih klimatskih zona, kao i važna odmorišta na seobama i zimovališta brojnih vrsta ptica, usled čega i ova ima međinarodni status IBA (Importan Bird Area). Kada sam poče o da posmatram ptice, sedeo sam u kajaku na Dunavu i ta strast za vlažnim staništima (wetland je ekološka kovanica nastala 1970-ih usled potrebe da se jednim pojmom obuhvate najrazličitije plitke vode i natopljena zemljišta) ostala je u meni do dana današnjeg. 

Do delte aheronske stiže se kroz turistički gradić Amudiju, kojih pola sata vožnje od Parge, neobičan utoliko što je to mesto na moru koje ima rivu okrenutu – reci. Na žici uz put me dočekuje pčelarica, jedina koju ću videti, ujedno još jedna od vrsta koje ću sresti, a koje su Srbiju već napustile na jesenjoj seobi. Ubrzo skrećem sa asfalta na nasuti zemljani put koji se pruža niskim nasipom i nestajem u močvari (svom prirodnom staništu?).

Sunce jeste izašlo nad horizontom, ali ne i nad brdima u zaleđu delte. Vozim onoliko polako koliko je to uopšte moguće, a da se motor ne ugasi, i uočavam prve sive i male bele čaplje u letu. Ovo je verovatno jedino vlažno stanište u kome sam ptičario, a u kom su barske kokice, ohrabrene ovogodišnjim podmlatkom, brojnije od liski. U Srbiji se obično viđa nekoliko desetina ili stotina liski, i istovremeno od nekoliko pa do desetak barskih kokica, dok je ovde broj praktično podjednak, s blagom prednošću kokica.
mali gnjurac
Nekoliko malih gnjuraca u niskoj izmaglici, pa krivokljuni sprudnik, i odmah za njima, u kanalu s leve strane, dve nepomične žute čaplje. Mašam se fotaparata, ali bez uspeha: još nema direktnog sunčevog svetla, a teleobjektiv traži mnogo svetlosti. Pokret iza njih, potražim dvogledom uzrok – još jedna mlada barska kokica, ali u dubini vidnog polja primećujem drugi pokret i otkrivam najmanju i po pom mišljenju, najlepšu čaplju regiona, malenu čapljicu. Sad mi je već žao što sunce još nije obasjalo močvaru (iako sam znao bolje, napravio sam jednu fotografiju koja je ispala toliko mutna da se kamuflažno obojena čapljica uopšte ne vidi na njoj).

Čuje se mukanje goveda, svako malo nadglasano pucnjevima, a dva uznemirena jata pataka lutaju nebom iznad delte, kao da traže bezbedno mesto za sletanje. Visoko ci-ci-ci i u brzom niskom letu duž kanala pokraj mene proleće tirkizni vodomar. U senci trske je jedna ondatra (vodeni pacov’), a na vrhu trske na trenutak ugledam ženku brkate senice (samo mužjaci imaju brkove, kako se i priliči), vrste koja se lakše čuje nego što se, skrivena u trsci, viđa.

Krave su konačno puštene i idu mi u susret. Prvo ide tele koje me gleda zbunjeno, pa vođstvo prepušta majci, a za njima i čitavo stado. Parkirao sam sasvim uz desnu stranu, da im prepustim levu, ali goveda me mimoilaze sa obe strane. Među kravama prepoznajem krupniju glavu bika (ili vola, nisam zavirivao), no, sve smireno prolaze oko mene. 
daurske (levo) i seoske laste (desno)
Vraćam se u naselje, da produžim na drugi nasip. Usput su električni vodovi prekriveni lastama, seoskim i daurskim (a prethodnih dana sam na FB čitao vajkanja srpskih ptičara kako su laste već otišle i više se ne viđaju po žicama). 

Odškrinuta kapija, ulazim na nasip koji će me odvesti u središte delte. Ono što je danas ostalo od ove močvare jeste impresivna mreža bara i tamariskom i vrbama obraslih viših mesta, ali to je tek jedva četvrtina prostranstva koje je delta zauzimala do sredina XX veka, kada je počelo obimnije isušivanje i zamena prirodnih staništa njivama sa kukuruzom. I dalje se čiju pucnji, samo se nadam da se lovci drže pravila da pucaju samo u vis, na ptice u letu.

Eja močvarica, neobično tamna ženka, pa gak, sojka, odnekud se i gavran čuje. Sićušna ptica nestaje u granju, pa se pojavljuje na vrhu jedne grane... brezov zviždak. Skrećem u samo srce delte i... nadjem se u Aleji đubreta - divljoj deponiji Amuđana, koji usred rezervata istovaruju građevinski šut, plastične stolice i igračke, WC šolje, debla u gradu posečenih palmi i koješta drugo... kao da sam u Srbiji.
obična travarka
Unaokolo je čistina na kojoj pasu krave s kojima sam se mimoišao. Na onižoj stabljici je jedna od nekoliko običnih travarki koje ću videti, a malo dalje i obična beloguza. Pokraj tragova točkova u mršavoj travi kratkim i komično brzim koracima trčkara žalar slepić. Da upotpuni ovu sliku vrsta pašnjaka i poljoprivrednih površina, nedaleko je i mladi rusi svračak.
obična beloguza
Vraćam se istim nasipom, kako bih uplovio u naredni, ali me u povratku duž trase kojom sam došao na svakih stotinak metara dočekuje po jedan lovac. Mahnem ih rukom u prolazu, neki otpozdrave.

Ponovo kratka deonica asfaltom, pa sledeći makadam, ovog puta rubni između močvare na jednoj i kukuruznih polja na drugoj strani. U krošnji više puta stoji žuti voljić, jedan od nekoliko koje sam prethodnih dana posmatrao, verovatno im je seoba na vrhuncu. Nad trskom leti omanje jato bregunica, treće vrste lasta na seobi (ove kopaju nizove rupa za gnežđenje u strmim rečnim obalama).

Uz makadam preda mnom parkiran je pikap, iza njega stoji lovac koji odaje utisak dosade. Neko mi se približava na motoru... lovnik koji će me upozoriti da iz bezbednosnih razloga ne idem dalje? Mahnem mu rukom, on mi odmahne i produži. No, dalje ptičarenje nema svrhe. Na prethodnom putu je bilo šest lovaca i svi su gledali u ovom pravcu, a ovde vidim prvog koji gleda u pravcu prethodnog nasipa. Nesumnjivo je i iza njega drugi niz lovaca, pa na kanalu uz put neće biti niti jedne ptice. 
zmijar
Odustajem. Tri grlice na žici uz put, i, za pozdrav, nešto dalje jedri orao zmijar gutajući zmiju u letu.

I za kraj, kako je nastao ovaj blog: