While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

28 јануар 2014

Šta Cigani, pederi i kormorani imaju zajedničko?


Veliki vranci duž obala Lima snimljeni tokom autorovih istraživanja
ptica vodenih staništa. Foto (3) Nenad Dučić.

Godinama se o kormoranima, odnosno vrancima (reč kormoran potiče od latinskog corvus marinus – morska vrana), šire laži, u čemu je nedavno učestvovala i b92, ne samo prenoseći govor mržnje i poziv na istrebljenje („izlovljavanje“) ovih ptica, već i izvrtanjem verovatno jedine tačno navedene činjenice u originalnoj vesti Glasa Zapadne Srbije.

Vest koji nam nudi GZS navodi kako su „kormorani ... ovih dana, kao i ranijih godina, bukvalno rasterali ribare sa obala Lima“. Kakvi su ti limski ribolovci koje su ptice rasterale? Da li se njihovoj deci vršnjaci u školi smeju kao onima čiji očevi panično beže od ptica? 

GZS dalje lamentuje: „uprkos jadikovkama ribara da masovno uništavaju ribu njihovo izlovljavanje je strogo zabranjeno“. Naravno da je zabranjeno. Izlovljavanje kormorana ne bi bilo ništa manje od namernog uništenja populacije ili dela populacije. Niste li to već negde čuli? Za slučaj da niste, to je pravna definicija genocida. 

Sad dolazimo do najzanimljivijeg dela – GZS tvrdi da „kormoran dnevno pojede i po pola kilograma ribe“. I to je – istina! Ali, priređivaču te vesti za sajt b92 to izgleda nije bilo dovoljno efektno, pa se u vesti ove kuće sada navodi: „Poznato je da kormoran dnevno pojede najmanje po dva kilograma ribe, gotovo onoliko koliko je i sam težak“! E, to je – bezočna laž! I poziv na genocid. Koji se nalazi na sajtu jedne (nekada?) ugledne medijske kuće.

GZS dalje kaže, a b92 prenosi: „ima ih na hiljade“ – što je, kako istraživanja pokazuju, sledeća laž. Lokalne internet novine SandzakHaber pišu preciznije: „Dragan Kijanović sekretar opštinske organizacije ribolovaca Lim iz Prijepolja [“ribolovaca”, dakle hobista, a ne profesionalnih ribara koji od toga žive] kaže da prema njihovim podatcima [sic!] oko 1500 do 2000 kormorana ima na teritoriji opštine Prijepolje.“
Istraživanja Nenada Dučića sprovođena na Limu poslednjih godina pokazuju da se prosečna zimska brojnost velikog vranca na Limu i Potpećkom jezeru kreće u rasponu od 80 do 150 ptica, ili od 19 do 13 puta manje. Šta nam to govori? Da su u pecaroša velike oči, pa jednu vranu pticu broje kao 16? Šalu na stranu, verujem da ih uopšte ne broje – niti znaju kako se to radi, te da su cifre koje Kijanović navodi rezultat pukog maštanja.  

Dučićevi januarski podaci, sakupljeni u okviru Međunarodnog popisa ptica vodenih staništa koji koordinira organizacija Wetlands International, objavljeni su i u naučnom časopisu Ciconia. Ti podaci su nešto viši od navedenog proseka, jer se do sredine januara obično već zalede Sjeničko, Zlatarsko i Radoinjsko jezero, pa se sve ptice iz šire okoline spuste na Lim. U Ciconia su ti podaci ogoljeni i izneseni tabelarno, pa mi ih je Dučić u privatnoj prepisci dodatno pojasnio:
  • 16/01/2012 ukupno 402 ptice. Te godine je bila ona ekstremna zima i svi vranci sa susednih uvačkih jezera koja su bila zaleđena došli su na Lim. Zato sam mesec dana kasnije belezio i jata od 550 ptica.
  • 28/01/2013 broj velikih vranaca je iznosio 207 ptica.
Prema još neobjavljenim IWC podacima prikupljenim ovog januara:
  • 15/01/2014 ukupno sam izbrojao 355 ptica. Ovo je period kada je jato najbrojnije, pre deset dana taj broj nije prelazio 200 ptica. U periodu kada je na vrance sa Lima bila ona medijska hajka [Glasa Zapadne Srbije, koju je dalje prenosio b92, kako se vranci broje „na hiljade”], taj broj je bio 107 ptica.
SandzakHaber u nastavku piše: „Besim Beganović predsednik sekretar opštinske organizacije ribolovaca Lim kaže ... ’Mi smo računali ako Kormoran jede dnevno 500 grama ribe a njih ima oko 2000 to je 1 tona a ako su oni ovde 4 meseca to je 120 dana to je otprilike 120 tona ribe’. Beganović kaže da je ta cifra predstavlja zbog dugih zima i veća i da ide i do 150 tona ribe.“

E, sad da se spustimo na zemlju. Kormoran, kao što SandzakHaber tačno kaže u proseku pojede 500 grama dnevno. Ali, ptica nema 2000, kao što Besanović tvrdi, već, kako kvanitativna ornitološka istraživanja pokazuju, od 100 do 400 ptica (zaokružio sam podatke zbog lakšeg računanja i odbacio ekstremnu brojnost od 550 ptica jer je to bio najsuroviji ledeni talas u novijoj istoriji, pa, statistički gledano, predstavlja anomaliju, a ne pravillo).
  • Niža vrednost: prosečnih 100 ptica x 0,5 kg ribe dnevno x 120 dana = 6 tona ribe. Ne 120 tona.
  • Viša vrednost: 400 ptica x 0,5 kg ribe dnevno x 120 dana = 24 tone ribe. Ni blizu 150 tona.
  • Srednja vrednost: 15 tona. Ne 120-150 tona, već deset puta manje.
No, sve i da su naduvane cifre tačne i da ptica ima koliko to Besanović tvrdi, to nije i ne može biti opravdanje za ubijanje vranaca.

A ja ne mogu da analiziram dalje – smučilo mi se i ovoliko. Odgovor na naslovno pitanje sumira mentalno zdravlje nacije, kojoj veliki udeo populacije ima patološku potrebu da mrzi i da svoje aktivnosti usmerava ka uništenju objekta svoje mržnje. Ovih dana je ta bezumna mržnja rezultirala ribolovcima koji posekoše stabla na kojima su se, na jednom drinskom ostrvu, gnezdili veliki vranci i sive čaplje. Šta je sledeće?! Kristallnacht?

22 јануар 2014

Tranzicija nacionalnih parkova u naci. lovišta Srbije

Čitam, evo, nacrt novog Zakona o nacionalnim parkovima, pa se pitam, gde su autori išli u školu, ako su se uopšte školovali – i to je, po njih, povoljnije od dva moguća pitanja. Druga opcija je: s kim su u talu i s kakvom nakanom ovu sramotu sročili? Kako ne znam odgovor, a po prirodi sam optimista, ponadaću se da su, kao i 90% državnog nam aparata, neobrazovani iz oblasti kojom se bave.

Nacionalni parkovi se samo tako zovu, ali po svojoj suštini čine internacionalnu mrežu najvažnijih očuvanih segmenata životne sredine na planeti. Sastavljačima Zakona to, izgleda, nije bilo objašnjeno, pa propuštaju da kažu, zacrtaju, podebljaju i podvuku potrebu zaštite retkih i ugroženih vrsta – a u isto vreme, u članu 17, kažu da u nacionalnim parkovima posebno treba štititi lovnu i ribolovnu faunu??!!

Član 14 sve one koji u naci. parkovima razvijaju rudarstvo, industriju, građevinarstvo, energetiku, trgovinu, vodoprivredu, transport, telekomunikacije, itd, oslobađa plaćanja ma kakvih taksi. To su sve aktivnosti koje je već Dulićev Zakon o zaštiti prirode dozvolio i omogućio, a sada se ide i korak dalje, pa ih ovaj nacrt Zakona podstiče oslobadjajući sirote bogataše mrskih i nepravednih taksi.

Posebno u oči pada skrajnutost stručnih kuća, poput Zavoda za zaštitu prirode, koji je svojim istraživanjima i elaboratima koji su iz njih proistekli obrazložio potrebu i stvorio osnovu za zaštitu tih područja. Stručne kuće se po novom zakonu više ne pitaju. (Dakle, deco, završite Megatrend i palite. Ovde se struka ne traži. U ekonomiji tipa “kupim za dinar, prodam za tri – meni dva posto sasvim dosta”, struka nam ne treba.)

Po sadašnjem zakonu (još uvek važećem), stručne kuće su te koje daju obavezujuća mišljenja i usmeravaju poslove zaštite – posebno mere i aktivnosti u cilju zaštite, kao i ograničenja i zabrane. Ali, po nacrtu Zakona, ubuduće će Upravljač naci. parka to sam da određuje kroz svoje programe rada. A saglasnost na to će davati samo ministar (prizovite u sećanje lik ministra – ma kog, svejedno je, i zapitajte se da li biste mu/joj najvredniju prirodnu baštinu vaše domovine poverili bez prethodnih obavezujućih saveta stručnjaka?).

Po tom novom Zakonu, čak ni zoniranje viših i nižih režima zaštite unutar naci. parkova neće biti određeno. Samo će spoljna granica parka biti definisana, a unutrašnje granice režima zaštite će to biti samo “okvirno”, da se one potom posebno utvrde Prostornim planovima posebne namene, što dalje znači da će urbanisti, prostorni planeri i pejsažne arhitekte – a umesto biologa, geologa i ekologa –  imati glavnu reč. Da li ćemo urbanstima dozvoliti da nas uče šta je u zaštićenim područjima najvrednije i kako to treba zaštiti? Setite se samo Kopaonika, kojim u praksi upravlja JP Skijališta Srbije, iako se kao upravljač formalno vodi JP Nacionalni park Kopaonik.

Taj i takav nacrt Zakona ovih dana ide u Skupštinu na usvajanje. Ili je već i otišao. A s njim odlaze i naši nacionalni parkovi.

Dakle, ako ću slediti uputstva zakonodavnih tela moje zemlje, valja mi prodati dvogled. I kupiti pušku.

13 јануар 2014

Peti nalaz


 Gost-autor Snežana Panjković, foto (2) Slobodan Panjković

Preključe smo S. i ja brojali ptice oko Ade Huje i nabasali na onu nesreću od retkog crnog galeba Larus marinus koji se tu nakratko pojavio u oktobru, ali je potom izbegavao sve pokušaje ponovnog pronalaženja i obezbeđivanja dokazne fotografije. I dok užurbano montiram teleskop, malo ga osmotrim, a on, prokletinja, iz čista mira uzleti!! Pre nego sto sam se i mašio foto-aparata! I nestane uzvodno.

Juče sam otišao ponovo, koliko da bacim pogled, a iz iskustva tvrdo ubeđen da crnog skota neće biti. Pregledam polako reku, pomeram se nizvodno, gledam ponovo, pa se premeštam dalje, samo još barže da... eno ga! Sada stoji na najudaljenijem kraju barže.

Poučen iskustvom, više ga ne gledam, već se brže-bolje mašam foto-aparata i tek pošto sam obezbedio kakav-takav dokaz prisustva, zovem N. i S, da oni to snime kako valja:
“Ovih dana naš kolega A. uporno juri crnog galeba. Čusmo juče da je imao sreće da ga vidi, ali da mu sreća kratko trajaše - cela tri minuta. Taman se naoštrio, kad kvarno stvorenje diže krila i otplovi uz Dunav. Rešen da mu doskoči, pozvao nas je da mu pravimo društvo danas u sledećoj epizodi potrage, ali vreme beše mrko i oblačno pa nam se nešto nije išlo. Mi - moj žmu i ja. Ekipa nerazdvojna.

I danas se, s obzirom na ružno vreme, uhvatismo da sredimo neke slike i ostale sitnice, kad u neko zlo doba zvoni mobilni. Vidi, kolega A! Šta li je sad... "E, zdravo!", "Zdravo" - rečem. "Gde si?" - zbun. "Pa... tu sam... što?" "Ama, jesi li kod kuće ili tumaraš negde! Evo galeba, baš ga gledam!" - a glas euforičan, samo što me ne dohvati kroz onu slušalicu i odvuče taman na mesto događaja. "A da svratiš da ga fotneš?" – što će reći, uskači u jaknu i cipelke, grabi fotoaparat i skači na konja Brzotrza, dok galeb nije rešio da opet uhvati maglu. "Pa ne znam... ovaj..." - ali znam, kako da ne znam. Pa živa ne bih ostala da ne odem... žmu kaže (sreće moje) "Ček samo da se spremim" - i voala, krećemo na galeba!

U pola vožnje zvoni mobilni. Ko za vraga, zagurala ga u dno džepa, nema šanse da ga izvučem... nek zvoni! A već mi splašnjava oduševljenje, verovatno kolega A. javlja da je glavni junak odleteo. Možda nije, videćemo, kad smo već krenuli nema nazad.
Osmatračnica iza međunarodnog WC-a, foto albicilla
Mesto sastanka, klupa kod WC-a, tamo iza ćoška. Zvala mobilnim, kolega rekao dva puta. Šta priča bre ovaj čovek, kakav WC?! [A sve to dešava se u okviru međunarodnog WC-a.] Ja ne verujem, al’ ajd’, 'ću da nađem. Dolazimo nas dvoje nekim stazicama na ciljnu tačku, a tamo srećan lik, smrznut i veseo, gleda galeba i već zapričao šta ćemo i kako ćemo da slikamo... Pogledam ja, barža. Na barži galeb. Ma šta mi reče?! Natučem dvogled, kad ono stvarno - galeb, i to crn kao zift! Ne videsmo još takvog. Zagledam, pregledam, žmu već sklapa aparaturu da uhvati tu tačkicu od galeba što krupnije može, vreme se još više mršti. Hoćemo li išta fotografisati ili ćemo dobiti mrlje, ili će čudo od ptice opet da zbriše, ili, ili...

Škljoc, škljoc... "Ne može bolje, to mu je što mu je" - izjavljuje staloženo žmu, skida fotoaparat sa stalka a u tom trenutku onaj baksuz upravo širi moćna crna krila i poleće. "Slikaj, slikaj!" - dreknem ja gledajući kroz dvogled, okrenem se, a ono već sve razmontirano. Ih...

Kaže kolega sjajne slike (pa bolje stvarno nije moglo...), operacija uspela. Na brzinu se spakujemo, prođemo stazicom nazad do kola i krenemo svako svojim putem, s osmehom na usnama. E pa - dolijao si, gosn Crni galeb Marinus!"

01 јануар 2014

IWC ili dođoh, videh, izbrojah

Ukratko, metoda je sledeća: dođeš, pregledaš, prebrojiš. Jednostavno, zar ne? Pa ipak, mučim se s ovim tekstom već neko vreme. A pre kojih 16 zima sam baš o tome pisao u poslednjem broju Evropljanina, onom na čijoj je naslovnici Ćuruvija iza rešetaka, koje nije doživeo da vidi jer je odstreljen dve nedelje kasnije, a ja još ne znam ni izvršioca, ni nalogodavca, iako me svakog dana uveravaju kako (sam dovoljno glup da) živim u tzv. pravnoj državi. Jes, to isto sam čak i u Africi radio, učestvujući u AfWC, iliti African WC, o čemu sam već pisao za britanski Canoeist, a kasnije i ovde na blogu.

Naime, pre desetak godina sam o metodologiji cenzusa zimskih jata ptica vodenih staništa (zvuči zastrašujuće, je l’ da?) objavio i jedan stručni rad, pa mi je sad teško da to iznova prevedem na jezik koji svako – pa čak i ja – razume... Pokušaću zato uz pomoć klasičnih novinarskih poštap(it)alica: ko, šta, gde, kada, kako i zašto.
Blok-metoda: Osenčen deo jata je pojedinačno prebrojan (10), pa je kao jedinica mere prenošen duž jata – 6 blokova po 10 ptica (plus nekoliko koje su ostale izvan vidnog polja), čime se stiže do procenjene od 60, dok je stvarna brojnost ovog jata 66 jedinki.

Šta

IWC, ali ne international water closet – nedavno sam predstavnika krovne organizacije Wetlands International koja diljem sveta koordinira ovaj projekt upitao da li mu smeta što im se glavna aktivnost prevodi kao međunarodni WC, a on mi sasvim diplomatski odgovorio kako mu je to najmanji od problema – već international waterbird census, iliti brojanje barskih ‘tica. Prevashodno se prate morski gnjurci Gaviidae, gnjurci Podicipedidae, kormorani Phalacrocoracidae, čaplje Ardeidae, patke, guske i labudovi Anatidae, barske kokice Rallidae, šljuke Scolopacidae, žalari i vivci Charadriidae, te galebovi Laridae; plus još neke pojedinačne vrste, a ove zime se posebna pažnja posvećuje belorepanima i to naročito mladim, polno nezrelim pticama. 

Kada

Svake godine sredinom januara, tj. ciljni period je vikend najbliži 15. u mesecu. Zamisao koja stoji iza tajminga jeste da je do januara već završena jesenja migracija ptica vodenih staništa, koja u našim krajevima svoj vrhunac dostiže u prvoj polovini decembra, te da sa februarom već počinje prolećna seoba kao i udvaranje i formiranje parova (otuda je sasvim neprihvatljivo i obavezujućim preporukama EU zabranjeno da se na patke puca nakon kraja januara – dok se u tzv. pravnoj državi Srbiji piruje i pirja sve do kraja februara). Smatra se da je januar period mirovanja, što bi u teoriji trebalo da smanji šansu premeštanja jata na neko južnije jezero i rizik ponovnog brojanja već jednom izbrojanih ptica. 

Gde

Ptice se broje na svim vodama, prevashodno većim rekama, te nizijskim barama i ribnjacima, kao i veštačkim akumulacijama brdsko-planinskih krajeva Srbije, ali i svim dostupnim rečicama, baricama, pa čak i deponijama komunalnog otpada, gde na ručak odlaze jata galebova, a čija bi brojnost bez poseta deponijama bila ozbiljno podbačena.
Ove tačke predstavljaju ptice u jatu – pokušajte da ih prebrojite, ali nemojte žuriti na kraj teksta gde vas čeka rešenje.

Kako 

E, zbog ovog sam napisao i sve ono prethodno. Dakle, kako? Dođete do vode, pretražite je dvogledom, identifikujete sve prisutne vrste vodenih staništa i potom prebrojite svaku vrstu ponaosob. To je sasvim lako ako ste na nekoj barici gde vas je dočekalo desetak gluvara, isto toliko liski, te pokoja siva čaplja i možda neki mali gnjurac, ali ako je pred vama nekoliko stotina ptica, situacija postaje malo komplikovanija. 

Krenete recimo da brojite liske: 1, 2, 3... 45, 46, 4... a onda naiđe neki lovac i preplaši vam sve ptice (nezgodna stvar je što i lovni dana padaju tokom vikenda)! Prosto ne možete tako. 

A ako je pred vama jedno od onih legendarnih mesta sa ne samo više hiljada ptica, već i više desetina hiljada ptica, tada se gornja metoda urušava i pada u vodu. Buć! A kako onda? 

U susretu s većim jatima primenjuje se blok-metoda: prebrojte prvo ptice na ‘oglednoj parceli’, npr. vidnom polju dvogleda, pa potom taj blok kao jedinicu mere prenosite duž čitavog jata. Kod zgusnutih jata, gde ptice zaklanjaju jedna drugu, blok može biti prostorno uži i brojčano manji, a kod jata raštrkanih velikom vodenom površinom blok može biti širi i veći. Imajte na umu da je česta tendencija da se broj ptica u malim jatima (par stotina) prebaci, a u velikim (hiljadu i više) podbaci. Kod ptica u letu je preporučljivo prelaziti dvogledom po jatu od repa ka glavi jer se tako lakše kontroliše brzina kretanja/brojanja (ili tako bar kažu – ja uvek radim suprotno!)

Dakle,
  1. prvo dvogledom skenirajte područje da se uverite da ste otkrili sva, pa i manja, rubna jata u blizini i onda
  2. blok-metodom procenite ukupnu brojnost jata (tj. svih vrsta zajedno). Tek potom
  3. proverite da li ste identifikovali sve vrste u jatu, pa
  4. procenite njihovu procentualnu zastupljenost u ukupnom broju. Konačno, ako vam ptice daju vremena za to,
  5. prebrojte svaku vrstu ponaosob, brojnije blok-metodom, a malobrojnije pojedinačno. 

Ako tako pristupite cenzusu, a onaj lovac ipak naiđe i poplaši vam ptice pre nego što ste završili, znaćete bar koliko ih je ukupno bilo i moći ćete i naknadno da odredite približnu brojnost svake vrste.
I ponovo, ove tačke predstavljaju ptice u jatu – pokušajte da ih prebrojite, ali nemojte žuriti na kraj teksta gde vas čeka rešenje.

Ko

I ornitolozi-profesionalci, ali i, zbog svoje brojnosti najvažniji – iskusniji ptičari-amateri. Prvi su malobrojni i zaposleni po malobrojnim muzejima, institutima, zavodima i sl, ako ne grešim, njih desetak (ili i manje) na nivou čitave zemlje (nezaposlene profesionalce nisam uzeo u ovo razmatranje). Drugih ima više stotina. Mislim da se broj ptičara u zemlji verovatno kreće oko par hiljada, ali se za sada samo par stotina izdvaja iskustvom koje im omogućuje da učestvuju u ovakvom projektu. Kod nas ovim projektom poslednjih godina rukovodi Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i koordinator Marko Šćiban (e-mail). 

Zašto

Jes’ vala, a čemu sve to? Ne za pare – jer para nema. U najboljem slučaju se nekom ko broji dalje od kuće napabirči koji dinar za troškove goriva, ali to je sve. Oni koji to rade čine to iz posvećenosti i strasti, ali ostavimo njih po strani, pa se zapitajmo o smislu samog brojanja. Ne zaboravite da se to radi širom sveta. Ali zašto?

Barske ptice su odlični indikatori stanja vodenih staništa, a njihovo redovno praćenje pomaže u određivanju prioritetnih likaliteta koje treba zaštiti. IWC se u svetu organizuje od 1967. i svake godine se prebroji između 30 i 40 miliona barskih ptica, a rezultati popisa omogućavaju praćenje promena u brojnosti i distribuciji, te poboljšava poznavanje manje poznatih vrsta i podiže javnu svest o značaju i lepoti ovih ptica.
Rešenje: sva jata su iste veličine (mislim, 1000 jedinki) – da li ste ih tako i procenili ili ne? Ostavite svoja iskustva u komentarima ispod bloga.

Sve ilustracije: Allan, D. (1992): CWAC Information Sheets. Avian Demography Unit, University of Cape Town.