While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

03 фебруар 2016

BESKRAJNA ČEŽNJA BUSOLE

Erebus i Teror
Kada sam bio mali, pa iznova iščitavao višetomna Otkrića i istraživanja (ako se dobro sećam naslova – knjige su bile pozajmljene), uvek me je kopkalo šta li radi igla kompasa kada se približite polu. Ok, ništa – i dalje pokazuje magnetni pol, u redu. Ali, šta se desi kada ste u blizini magnetnog pola? Sluđena se vrti u krug?

Mislim da ne, mislim da je Zemljino magnetno polje tada vuče na dole, pa bi trebalo da se naheri i nasloni na kućište kompasa. Sada bih mogao i da guglujem za tim odgovorom, ali nije to isto kao videti svojim očima sopstveni kompas kako se tamo ponaša... Mislim da to rekao Andre Žid, neću da mi kažu da je pesak na plaži mokar, hoću da to moji prsti osete. Kompas još od svojih pećinarskih dana iz ranca ne vadim, evo već 30 godina ga svakodnevno sa sobom nosim. Samo još treba otići tamo.

Ispod četrdesetog stepena širine ne postoji više zakon, ispod 50-og bog, ispod 60-og zdrav razum, a ispod 70-og više nema inteligencije” (“Antarctica” by Kim Stanley Robinson, 1998)

Pre tačno 175 godina, 9. januara 1841, ekspedicija Džejmsa Klarka Rosa je brodovima Erebus i Teror uplovila u Rosovo more. Nije baš tek tako uplovila, prvo je pramac Erebusa čitav sat udarao u led, uvek na istom mestu, dok led konačno nije pukao, a čitavo novo more puklo pred njima. Samo, tukao led... iznova i iznova? To je zahtevalo angažovanje posade na skupljanju i širenju jedara, iznova i iznova, i nemalo manevrisanja i pomorske veštine. Ali, to je bilo doba kada su brodovi bili od drveta, a ljudi od gvožđa (a baš tako su i plivali, kad su morali).


Beše na tom Erebusu, čije ime danas nosi jedan vulkan na Antarktiku i jedan posebno mi zanimljiv član posade, doktor Robert Mekormik (desno), koji je deset godina ranije, 1831, bio hirurg na drugom putovanju Bigla, pod komandom depresivnog kapetana Ficroja. Mekormikova zamisao bila je da duž obala Južne Amerike sakuplja preparate ređih ili dotle nepoznatih životinja, sastavi što impresivniju kolekciju i njome po povratku stekne imetak i naučni ugled. Ali, on je kao brodski hirurg bio vezan obavezama člana posade.

A jedan drugi prirodnjak, budući da se ukrcao o svom trošku i da pravi društvo depresivnom kapetanu (prethodni kapetan Bigla je na moru izvršio samoubistvo; a svi kontakti oficira i džentlmena i prostih “ruku na palubi” smatrani su neprimerenim i obeshrabrivani), nije imao nikakvih obaveza na brodu i mogao je da odsustvuje kako mu se ćefne – Čarls Darvin. Podrazumevalo se da brodski lekar bude i službeni prirodnjak (presuje biljke, preparira ptice, u formaldehidu ili u grogu čuva ribe...), pa je Mekormik bio besan uzurpacijom svog položaja i od kapetana tražio otpust, da se potom iskrca u Riju.

Deset godina kasnije uploviće u Rosovo more i 12. januara 1841, samo tri dana pošto je more otkriveno, uloviće Stercorarius maccormicki, dotle nepoznatu vrstu pomornika čiji naučni naziv nosi njegovo latinizirano prezime. Danas je poznat kao južni polarni pomornik, ali ranije ime vrste bilo je Mekormikov pomornik.  

Eto, tamo bih da odem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Molim vas da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje, a ja vam obećavam da nikada neću tražiti vaš glas ni za kakvu političku funkciju.


U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?

Нема коментара:

Постави коментар