While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

18 март 2016

RUMENKE, SUPOVI I ŠLJUKE

Crni strvinar (desno) uz beloglave supove na Uvcu, foto Saša Preradović

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira, niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spuštamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli i ptičariti?

Ipak imamo sreće – na oko 900 mnm, Pešterska visoravan, kojom Vapa vijuga, leži ispod oblaka. Na izlazu iz Sjenice, na banderi je gnezdo belih roda Ciconia ciconia, s jednim mladuncem, a malo dalje opažamo i zimovke Pyrrhula pyrrhula i obične beloguze Oenanthe oenanthe.

Madž brod, foto Slobodan
Puzović
Jun je 2015. i prvi put sam ovde, na Madž brodu (“brod” je mesto gde se reka može pregaziti), gde su pre deset godina otkrivene čak dve nove gnezdarice Srbije. Prvu od njih s lakoćom uočavam čim ugasim motor: pet drozdova borovnjaka Turdus pilaris se hrane u niskoj travi pokraj reke. Oni su uobičajeni zimski gosti, ali ovo je prvi put da ih posmatram usred juna i sezone gnežđenja. 

Oko mene je nekoliko teritorija običnih travarki Saxicola rubetra i poljskih ševa Alauda arvensis, na dalekovodu se gnezdi gavran Corvus corax, jedan vivak se pokazuje u letu Vanellus vanellus, rusi svračak Lanius collurio je na vrhu žbuna, dok negde iz obalne vegetacije peva trstenjak mlakar Acrocephalus palustris. Ali nigde ne vidim gnezdaricu br. 2!

Uto se Puza vraća iz kraće šetnje i pokazuje mi fotografije tajenstvene ptice br. 2: rumenka Carpodacus erythrinus. Tamo je, kaže, u onim vrbama.  

Proveravam vrhove krošnji, tu je obična grmuša Sylvia communis... ali mogu da čujem rumenku! Pažljivo skeniram lišće, sitne ptice preleću iz jedne krošnje u drugu, ali kada jednom slete, više ne mogu da ih uočim. Rumenku sam ranije posmatrao u jednom polju prosa u Indiji, ali nikad u Evropi. Ipak ću morati da se zadovoljim samo glasanjem, ne i prizorom same ptice.

Kanjon Uvca, foto Saša Preradović

Hitamo natrag na Uvac, gde nas pokraj brane dočekuje pun autobus ostalih učesnika konferencije “3 za” u organizaciji Mladih istraživača Srbije. Vozim u rikverc ne bih li parkirao, oni raštrkani, meni četvore oči otvorene... i baš u to vreme su srećnici izvukli glavnu premiju: na hranilište je sleteo crni strvinar Aegypius monachus! Ja? Ja sam samo pažljivo parkirao kola...

Ulazimo u “kvadrimaran” (u stvari dva katamarana vezana bok uz bok) i otpočinjemo plovidbu Uvačkim/Sjeničkim jezerom, čija najveća dubina kod brane dostiže i 100 metara. Beloglavi supovi Gyps fulvus svako malo lete ka hranilištu. Isprva sam ih brojao, no ubrzo je sve više grupa letelo od hranilišta, dok su druge i dalje letele ka njemu, pa sam nakon 110 izbrojanih supova digao ruke i procenio da smo svakako videli preko 150 jedinki. Prošle zime je ovde izbrojano 310 supova – svaki drugi beloglavi sup unutar Balkana (tj. izuzimajući Cres i Krit) bio je upravo na Uvcu!

Beloglavi sup, foto Brano Rudić

Dve ženke velikog ronca Mergus merganser beže ispred plovila. Još je rano i mladi su u gnezdima po stenama. Meandri postaju dublji, litice se uzdižu sve više, a supovi lete blizu nas (preblizu da bih stigao da uoštrim pre nego što škljocnem). Na nekim stenama se vide mladunci u gnezdima. Odrasli su naviknuti na posetioce i ne pokazuju znakove stresa, ali neka gnezda su jako nisko, najniže na svega pet metara nad vodom i dešava se da uplašeni mladunci završe u vodi. Našim kvadrimaranom upravlja čuvar rezervata Marko, sin pokojnog Borka Obućine, prvog čuvara rezervata, što garantuje da ćemo se okrenuti i vratiti pre nego što stignemo do tog gnezda. Ali, posete su dozvoljene i ribolovcima i kajakašima, od kojih mnogi nisu svesni rizika koji mogu da predstavljaju.

Kasnije, u hotelu, Puza i ja tražimo da večeramo ranije kako bismo pre mraka otišli u još jedno ptičarenje. Sada se zaustavljamo na prostranoj čistini okruženoj smrčevom šumom, tako da naspram neba možemo da vidimo vrhove drveća, otvaramo pivo i čekamo. U blizini, pokret na tlu – strnadica žutovoljka Emberiza citrinella, ali odmah iza nje, skoro zaklonjena bližom pticom, kao na onim edukativnim posterima na kojima su ptice nagurane jedna do druge, stoji rusi svračak.

Čekamo još neko vreme bez uspeha, pa se premeštamo dalje, na manju čistinu, gde su nam i šanse da uočimo naš cilj – šumsku šljuku Scolopax rusticola  – manje. Pre četvrt veka se smatralo da se one gnezde samo na severu, u Skandinaviji i Rusiji, ali Puza – Slobodan Puzović – je o tome imao drugačije mišljenje, pa je otkriće balkanske gnezdilišne populacije pretvorio u temu svog magistarskog rada. 

Dok čekamo, temperatura se spušta na 11oC. Poslednje  ptice koje pevaju u tami su jelove senice Parus ater, drozdovi pevači Turdus philomelos i crvendać Erithacus rubecola.  Moja mobilna prokletinja zazvoni, spuštam pogled, Puza u tom trenutku kaže “Eno je!”, ali sve se završilo prebrzo i pre nego što sam uspeo da je spazim, šljuka je nestala. Da li sam već pomenuo da nikada nisam posmatrao šumsku šljuku?

Sada ne skidam pogled s neba nad drvećem, ali noć je već pala i verovatno je prekasno. Ipak, čekamo i dalje. I dalje. Nisam dovoljno odeven i postaje mi hladno. Eno!

Pravo ka nama (pa joj je iz tog ugla kljun nevidljiv), preturajući se u letu s boka na bok kao čamac na uzburkanom moru, ili pre kao leteća lisica, jedan mužjak se šepuri u letu. Prilično sam siguran da sam ja bio više impresioniran tim letom od ma koje ženke, ukoliko ih je u blizini i bilo.

01 март 2016

12 najboljih wildlife watching momenata

Prekosutra, 3. marta, je World Wildlife Day, prilika da se osvrnemo na svu raskoš živog sveta koja nas okružuje. Sećam se kako su mi u više navrata, dok sam nepomičan posmatrao ptice, prilazili i njuškali me poljski miševi. Verovatno su samo proveravali da nisam već mrtav i da li mirišem jestivo, ali ja sam se divio njihovoj hrabrosti i radoznalosti da priđu nekom ko je toliko veći od njih.

Slede neki trenuci radoznalosti, bez nekog određenog reda:

Crna Gora: Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2010/05/nemo-prolece-primorsko-iliti-pticarenje.html

Botsvana: ,,Tamo, u onoj trsci”, Endru je pokazao ka visokoj i podlokanoj levoj obali gde je pre jednog veka, tokom anglo-burskog rata, stajao burski logor, ,,To je mesto gde se taj krokodil obično sunča.” Još jedan zamah veslom i trska se njihala, lomila, razdvajala, nešto veliko se brzo kretalo. SVUUŠŠŠ, teško telo se suljalo niz u obali usečen tobogan, PLJUUUSS, upalo u vodu i nestalo sa površine. ,,Kuda je otišao?”, pitao sam Endrua dok se kajak ljuljao na talasima koje je napravio krokodil. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2009/09/crocodile-safari.html

Bela kanja, Makedonija

Makedonija: I tako, juče, autoput negde usred Makedonije... dve ptice kruže nedaleko puta... crno-bele... da nisu Bele rode na seobi? Krajičkom uma pomišljam i na svetlu formu Patuljastog orla, dok primećujem, prvo, da nemaju duge vratove i noge roda, i, drugo, da su... Bele kanje!!! Moje prve ikada balkanske Bele kanje! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2012/09/definitivno-kanje.html

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj

Indija: A naša šumska kukumavka je na visokoj grani, okrenuta leđima, pa rotira glavu za 180 stepeni ne bi li nas, ipak, držala na oku. Prilazimo ponizno, pešice, makadamom, ona nas merka, mi zurimo. Opčinjeni. Ptica koja je duže od jednog veka bila izgubljena nas drži na oku. Podiže i spušta glavu, kao da se proteže, pa se ponovo umiri. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/02/u-potrazi-za-najreom-sovom-indije-32_18.html

Indija: Moj prvi susret s tirovima! Najbliža podiže glavu, pa se ponovo opruži, a druge dve se ne pomeraju. Ipak, ne žalim se, nisam u cirkusu i one ne treba da izvode predstavu za turiste; a mačke su po svojoj prirodi dremljiva fela. Između nas pliva krokodil, čuje se kreštanje crvenolikih vivaka, nešto bliže su mala bela i indijska žuta čaplja, te indijski mali vranac, na dalekoj obali su čitali i patke pištalice, iznad svih leti rečna čigra jarkonarandžastog kljuna... http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/03/telija-i-njene-kcerke-indija-34_7.html

Španija: Iz žbunja se čuje dugorepa grmuša! To jest, čuje se, ali se ne vidi. Stiv se ponovo maša mobilnog i pušta pesmu ove vrste, a mužjak se pojavljuje nakratko da nas odmeri. Uzleti metar iznad žbuna, zaleprša krilama i pokaže siluetu dugog repa, pa nestane u lišću, obično u žbunu koji je iza ovog prvog žbuna... Pa sleće na obližnju grančicu... tražim ga dvogledom, samo tren da uoštrim ... ali već odleće dalje... Sleće, samo da ga uhvatim u vidno polje, ponovo odleće dalje pre nego što uspem da ga pronađem dvogledom. Dižem ruke od optike, gledam ga kako treperi u vazduhu, pa sleće na žbun... evo ga opet, sleće i.... ostaje tu desetak sekundi, dovoljno da mu vidim crveno oko i pegave grudi boje crnog vina... http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/03/katalonsko-prolece.html

Orao krstaš, Srbija

Srbija: Zauzimam pogodnu busiju za osmatranje, da se posle kraćeg čekanja krstaš ponovo pojavi gde sam ga i prvi put gledao. Odlazim tamo, a on kruži nad kolima, već me boli vrat od istezanja, sve je više i više... dok ne bude toliko visoko da ga više u nebu i ne vidim. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/05/krstas-burek-i-jogurt.html

Srbija: Povratak u Opovo i, posle najkraće moguće šetnje, Čeda podiže ruku, pokazuje: „Eno je“. Ma, baš tu sam i jutros bio, ali je, malo zaklonjeniju, nisam i primetio. Moja prva ritska sova u Zapadnom Palearktiku stpljivo trpi poglede i objektive dvogleda i foto-aparata. Nedaleko je i nekoliko utina, dremaju na suncu. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/02/glavna-nagrada.html

Ptičarenje/jedrenje u Kikladima, Grčka

Grčka: Andrea sada odmotava đenovu, a jedrilica ponovo leže na bok. Krećemo ka ribarici koju prati jato golemih zovoja i sinjih galebova. I pre nego što se približimo, opažamo prvog ugroženeg malog zovoja! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/04/kikladi-ili-my-my-how-can-i-resist-you.html

Botsvana: Ja nisam video ništa, ali je naš vodič zaustavio Cruiser i pokazao rukom na pokret nečeg prašnjavocrvenog kroz zeleno i bakarno lišće zimskog popodneva: “Slon”. To je bio moj prvi slon u divljini. Životinja se polako udaljavala, povremeno zastajući da nas odmeri. Odnekud se čulo trubljenje matrijarha krda. Sada već znaju da smo tu i više nijednog slona nećemo ovako iznenaditi. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/06/ubijen-satao.html

Jezero Kerkini, Grčka

Grčka: Skeniram padinu durbinom... gnezdo... deluje napušteno, staro gnezdo gavrana verovatno... pokret iznad – nekoliko gorskih lasta... munjevita akcija levo: dva gavrana progone riđeg mišara! Skeniranje grebena otkriva udaljenog ali definitivnog sivog sokola. Još više, dva ili tri orla zmijara koji su tek stigli sa seobe kruže u plavetnilu neba. Spuštam se na zemlju – ispred najbližeg žuna grmuša crvenovoljka izvodi svadbeni let, tokom kojeg peva u vazduhu. Proleće u Grčkoj. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2015/04/pticarenje-na-steroidima-ili-jezero.html

Azijski divlji pas, Indija

Indija: Put vijuga dalje, između tikovog drveća i guštara bambusa, sve dublje u začaranu Zmijsku šumu. Jednu antilopu nilgaj i nekoliko krupnijih jelena sambara kasnije, otkrivamo ono čemu se nadamo, a ne usuđujemo da izgovorimo. U suvom lišću leži neugledni riđesmeđi pas. Stotinak metara dalje je i ostatak čopora, ukupno 11 životinja. Psi? Pa šta? Ovaj, azijski ili indijski divlji pas nije samo ugrožen, već je i znatno ređi od tigra! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2015/07/pas-koji-je-rei-od-tigra-indija-36.html

Oni miševi s početka su me naterali da se zamislim kako bi to bilo, prići nekom ko je toliko puta veći od mene. Nekom veličine zglobnog autobusa... Voleo bih da se nađem pokraj plavog kita, spram koga sam i sam jedva velik koliko onaj hrabri poljski miš spram mene, koliko da spoznam svoju veličinu.


A koji su vaši najbolji safari momenti? I koji su vaši snovi?