While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

12 фебруар 2017

Laka književnost

Pazljivo zurim u rumene noge, trazim one s bizuterijom… Skeniram teleskopom jato galebova na deponiji u Vinci. Vec sam 5 plasticnih kolor prstenova s krupnim slovima/ciframa uspeo da procitam... eno jednog! Ali ima samo mali metalni prsten, nigde krupnog plasticnog za citanje. Ti metalni se obicno procitaju tek kada pticu nadjete mrtvu, ili je uhvatite u ornitolosku mrezu.

Pomislim – steta, i pre nego sto cu da nastavim sa skeniranjem, rekoh, cek da zumiram na nju, mozda nesto i mogu da… pa sa uvecanja za skeniranje od 25x  povecam na ono za citanje, 60x i… bljesti metal na suncu, ali kad se malo okrene vidim u tri reda zavrsetke, “…eum” (ovo je jasno - museum), “…ha” i “…200”.

To je bilo to, pomislim, da nastavim sa skeniranjem… ili ne, da sacekam, mozda jos nesto uspem. Posle nekog vremena, ptica se malo okrene, koliko da procitam same pocetke ona 3 reda: “n.m…”, “p…” i “et…”!

I sad cekam. Da vidim sve ili da odleti.

A pristojna ptica mi potom pokaze i sredine redova, tako da sam slova koja su duplo sitnija od onih koja upravo citate procitao sa nekih 25-30 m udaljenosti briljantnim teleskopom Swarovski 25-60×65 STX!

I onda su svi galebovi poleteli. Sto vise nije vazno. Jer sam vec pun endorfina.

Sutradan sam saznao istorijat – kojih 750 km severno odavde, pticu je kod Praga januara pre dve godine prstenovao Ivan Miksik, jedan od najaktivnijih ceskih pticopisaca. Ne znamo gde je sve bila od tada – ovo joj je tek prvi nalaz.

A niti je mrtva, niti sam je hvatao. Samo pazljivo citao.

PS. Ostali su bili prstenovani u Zagrebu, Segedinu i Budimpesti.