DVOGLED I VESLO

Foto: Milan Obradović Gvaš i akvarel (2): Szabolcs Kokay Veslam vodama beogradskim već dve decenije i od tih prvih dana sam sanjao da dobiju neko priznanje, kao potvrdu ekološkog značaja, pa i zaštitu. Vrste koje su bile ugrožene i kojima sam posvećivao posebnu pažnju uključivale su orla belorepana , malog vranca , kao i gaka  (desno) i malu belu čaplju , koje su se tih godina gnezdile na Ušću. Istorijat zaštite prirode u svetu pokazuje jedan obrazac: ljudi su štitili ono što im godi oku. Tako je Jelouston postao prvi nacionalni park u svetu, što se pokazalo zasluženim ali, da je ijedna nizijska močvarna šuma na jugu SAD bila zaštićena, danas belokrila žuna ne bi spadala u izumrle vrste. No, močvare nisu smatrane lepim. Otuda se danas područja štite zbog bogatstva biodiverziteta, bez obzira da li ih mi smatramo lepim, ili tek leglom komaraca. A sa banatske obale Beograda su se početkom XX povukle mađarske jedinice i ostavile granicu bez odbrane. Zašto? Jer

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni. Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Jovan Lakatoš Kada sam proletos jednoj kanadskoj ptičarki pokazivao ptice oko Beograda, dva mlada orla belorepana sudarila su se nad ribnjakom Baranda. Ribnjak je, izgleda, bio premali za oba. Usledio je impresivan vazdušni duel, dok nije ostao samo jedan. Kasnije, dok smo se vraćali u grad, ona je iz kola opazila još jednog iznad Borče. Kako ih nikada ranije nije posmatrala, pitao sam je po čemu ga je poznala. Rekla je: «Lako, pa rekao si mi da izgleda kao leteća garažna vrata.» Nije nimalo pogrešila: belorepan je četvrti po veličini orao na planeti! Belorepani se hrane pretežno ribom i barskim pticama, pa se kod nas i gnezde duž velikih reka. I oko Beograda se gnezdi nekoliko parova, što me tera da pomislim na škotsko ost

Velika čigra © Szabolcs Kokay S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi... Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi. I svoje prve velike čigre sam početkom devedesetih baš nedaleko odatle video, među običnima galebovima u plićacima na Lidu. Tada pojma nis