DVOGLED I VESLO

Dorćolski kej Želite da za ovih sunčanih i prijatno toplih dana nekuda prošetate i to s dvogledom oko vrata? I pitate se g de da ptičarite u Beogradu ovog meseca? Vreme je za ekstreme – odlučite se za sam vrh i za samo dno grada. Vrh grada je sam vrh Avale (511 mnm), onaj, sađenim četinarima obrastao pojas oko spomenika Neznanom junaku (a pošto je viši Kosmaj malo podaleko). Vrh ima i drugačiju, oštriju klimu od ostatka, pa čak i od nižeg vrha, onog s tornjem. A ta oštrija, planinskija klima privlači neke severnije goste na zimovanje, kao i ptice koje silaze s naših planina da zimuju u nešto nižim i gostoljubivijim predelima, poput Avale. Iako se mnoge od njih mogu sresti i po gradskim parkovima, na vrhu Avale su vam šanse za to znatno veće. Drozd imelaš na Avali Vrste na koje treba da obratite pažnju su drozdovi borovnjak i imelaš, zebe poput čižka, zimovke i severne zebe, potom kraljić i vatroglavi kraljić, kratkokljuni i dugokljuni puzić, jelova senica, pone...

DAN PRVI Foto (3) copyright Slobodan i Snežana Panjković  Gost-autor Čeda Vučković Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”. Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško. Automobil koji čas usporava, čas ubrzava, prelazi i vraća se na svoju stranu i dva „bolida“ koji zveraju gore, dole, levo i desno. Tokom puta evociramo doživljaje sa letnjih ptičarenja. Manasko je bio na ušću Bojane i Ulcinjskim solanama, a ja na planini Tari. Prebrojavaju se nove viđene vrste i što se tiče takozvane životne liste Manasko me šije za nekih 20-25 vrsta, ali je ta razlika realno još veća jer moj prijatelj ima jedan strogi princip. Ne upisuje vrstu ako ptici nije video oko. Ja baš nisam toliko kritičan, ali princip je princip. Povodom toga pričam mu da...

photos copyright (c) ms. albicilla Kišno jutro nad Hrisohorafom, kraj obala jezera Kerkini, nedaleko tromeđe Grčke – gde se nalazim, Bugarske i Makedonije. Seoske laste i gugutke po žicama... Već sam tu bio u aprilu ove godine, i tada zaključio kako se ovde valja vraćati. Pre puta sam Stiva Milsa, autora ptičarskog vodiča za sever Grčke, pitao za preporuku gde da ptičarim, pa mi je odgovorio da je do sada jezero Koronia verovatno već presušilo (i, otuda, lišeno ptica), da jezero Volvi verovatno nije loše (to su ona dva jezera istočno od Soluna), a da je jezero Kerkini uvek dobro mesto. Magično mesto, kaže za Kerkini u uvodnoj rečenici tog poglavlja u svojoj knjizi. Malo izvan sela je pumpna stanicae koja služi za kontrolu ispuštanja vode iz jezera u kanale za navodnjavanje. Sistem počinje omanjim prelivnim bazenom krcatim običnim galebovima , malim belim belim čapljama , velikim i malim vrancima ... kroz procep u žbunju ugledam neočekivani prizor: pelikan! Prvi od mnogi...