DVOGLED I VESLO

Driving through bright yellow leafs of beech forests in carst region of Southern Kucaj Mt. in eastern Serbia on an early November day... Sun shining through leafs while following a winding forest road towards a small lake. Tranquil moments by the water and two Dippers appearing from somewhere, one of them staying near to hunt aquatic insects submerging its whole body, even diving. Pure magic.

Šest je sati, ali napolju je magla. Ptičarenje u magli i nije neki doživljaj. Da još rastežemo kafu? Ili da krećemo? Ipak, pobeđuje nestrpljenje da se zagnjurimo u prostranstva Južnog Kučaja, najprostranijeg masiva istočne Srbije i kraškog predela s najvećim kompleksom bukovih šuma u čitavoj zemlji. A šta je ovu “divljinu” očuvalo? Odsustvo asfalta. Iskustvo me uči, tamo gde ima asfalta, praktično nema ptica – a važi i obratno. ...a onda je maglu istopilo jutarnje sunce... Makadam vijuga među poljima i živicama. Kotlina nas dočekuje prvim seoskim lastama , zebama , belim pliskama (pretežno ovogodišnjim ptićima) i jednim raskošnim pupavcem . Put nas polako uvlači u klisuru. Čuje se vuga , potom i mali slavuj . Dublje u klisuri, litice na krivini puta... i smeđa grabljivica srednje veličine (poput mišara ) kako klizi ravnih krila s povećim plenom u kandžama (lovina npr. veličine jarebice kamenjarke ). Sve se, u isti mah, desava brzo (pojava ptice) i presporo (naše zaustavljanje) i,...

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta. Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa , Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza. A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti! Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale ...

Dugorepa sova nastanjuje stare i nenarušene borealne šume, u neprekinutom pojasu od Švedske, preko Finske i Rusije na istok, a južnije se retko viđa, tek tu i tamo, u Karpatima i Dinaridima. Kupne, oble glave i prugastog perja, te zagonetnih, crnih očiju blagog pogleda, ova ptica se kod nas javlja u svežijim, brdsko-planinskim šumama, obično na osojima. Budući noćne ptice, ornitolozi sove najčešće otkrivaju osluškivanjem glasanja u vreme gnežđenja, ali se dugorepa od drugih razlikuje i po znatno ređem oglašavanju. Suvišno je reći, mnoge ciljane potrage za njom ostaju bez uspeha, i ja joj se svakako nisam usudio nadati se tog vrućeg avgustovskog dana podno Beljanice. Dugorepa sova © Szabolcs Kokay Išao sam kroz klisuru, usku, senovitu i u bukvu zaraslu, gde je bilo dobrih pet stepeni svežije nego na otvorenom. Naprosto sam uživao u šumi, crvendaćima, brgljezima i sivim senicama, u mahovinom i bršljanom prekrivenim stenama, vlažnoj svežini i spokojstvu gustog zelenila. Rasprostranje...