DVOGLED I VESLO

Dok ispod kokosove palme meditiram o ptičarenju i smislu života, zapenušano Karipsko more orošava slani povetarac. Svako malo, pokoji američki smeđi nesit (Pelecanus occidentalis) proleti nisko iznad talasa. Nalazim se u Puerto Viehu de Talamanki, na krajnjem jugoistoku Kostarike. Duboko udišem miris soli, znatno intenzivniji nego na Sredozemlju, i to komentarišem svom saputniku. On kaže: „Možda ga gandža koju oni momci puše čini tako jakim“.     Nastavljamo do prihvatilišta za lenjivce gde, čekajući početak ture s vodičem, sedam u kafe. S visokog drveta iznad bašte pada lišće pa, sećajući se saveta iz putničkog vodiča, proveravam krošnju da nisu tukani ili majmuni drekavci, ali ništa ne vidim... ups, nešto drugo pada, malo na moje lice, poput mladeža Sindi Kraford i, hrpa veličine pesnice, pored mene. Konobar žurno dolazi izvinjavajući se: „Nisam vas video, inače bih vas upozorio da ne sedate tu, taj sto pripada onoj zelenoj iguani [Iguana iguana] gore“....

Otvaram svoju staru terensku beležnicu: Ahmedabad, Gudžarat, zapadna Indija; prva beleška je od 24. novembra 2010. i kaže “belogrudi vodomar (Halcyon smyrnensis) 1”.   To mi je bila nova vrsta, za kojom sam već ranije bezuspešno tragao na rubu njenog areala u zapadnoj Turskoj. [Ova priča o mom prvom susretu s Indijom nastala je negde u zimu 2011.] Venčanje među muslimanskim življem Gudžarata, foto Dušanka Stoković-Simić Globalna ptičarska konferencija Pre nego što nastavim, moram da napravim digresiju i pojasnim da sam bio pozvan na Global Bird Watchers Conference u Džamnagar. Isprva sam to “global” gledao s izvesnom sumnjom, koju će ubrzo razvejati prisustvo učesnika od Filipina do Novog Zelanda, od Poljske do Južne Afrike i od SAD do Argentine – teško da je moguće biti mnogo globalniji od toga. Ptičarska konferencija: ulaz u salu, foto Dedy Istanto Konferencija se zvanično bavila migracijama ptica, ali je, nezvanično, bila podjednako posveć...

Prekosutra, 3. marta, je World Wildlife Day, prilika da se osvrnemo na svu raskoš živog sveta koja nas okružuje. Sećam se kako su mi u više navrata, dok sam nepomičan posmatrao ptice, prilazili i njuškali me poljski miševi. Verovatno su samo proveravali da nisam već mrtav i da li mirišem jestivo, ali ja sam se divio njihovoj hrabrosti i radoznalosti da priđu nekom ko je toliko veći od njih. Slede neki trenuci radoznalosti, bez nekog određenog reda: Crna Gora: Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2010/05/nemo-prolece-primorsko-iliti-pticarenje.html Botsvana: ,,Tamo, u onoj trsci”, Endru je pokazao ka visokoj i podlokanoj levoj obali gde je pre jednog veka, tokom anglo-burskog rata, staj...

all photos copyright © ms. & mr. albicilla Za početak jedna ograda – iako kažem „sve o Indiji“, u stvari govorim o zapadnoj i centralnoj Indiji, u onoj meri u kojoj sam ih proputovao (oko 5000 km točkovima – avione ne računam), dakle o Gudžaratu, Maharaštri i sasvim malom delu Madija Pradeša.   Ovo što sledi su utisci koje sam prepričavao prijateljima toliko da su se nekako iskristalisali i formirali do te mere da sam se usudio podeliti ih i s vama. I još jedan početak - podjednako prvi pasus, kada sam po prvi put putovao u Indiju, namerno nisam čitao bedekere i mudre savete svojih prethodnika. Nisam hteo njihova mišljenja, utiske niti zaključke, drugim rečima, nisam hteo baš ovo što sada prenosim vama. Hteo sam da na svoj Passage to India odem kao tabula rasa i steknem svoje utiske, izvedem svoje zaključke. Jedino pitanje koja sam tada postavio bilo je upućeno Kanađaninu koji je dva puta bio u toj zemlji. Pitao sam ga da li ima neki savet za potpunog početn...

Svaki susret dve sestre predstavlja novu priliku da se odredi  koja će imati glavnu reč. Foto copyright © Nitin Bhardwaj Zavojiti put kroz ‘ džunglu’ vodi nas do druge oblasti Tadoba Tiger Reserve u centralnoindijskoj državi Maharaštra - jezera Telija.   Pokraj samih kola u pokretu opažam prugastu vevericu , dok ispred nas pretrčavaju šumske prepelice . S bandanom vezanom preko nosa, u oblaku prašine stižemo na obalu drugog jezera, gde nas nadleće ćubasti osičar .   Vidno manje od jezera Tadoba, Telija nudi prostranu površ otvorene vode s nekoliko azijskih močvarskih krokodila , pojas visoke požutele trave (u kojoj tigar može da nestane – samo ako hoće) i, svuda unaokolo, džunglu s gušticima bambusa. Duž obala jezera nas dočekuje mala bela čaplja , indijski mali vranac , rečna čigra i jato malih pataka pištalica (čujno zvižde u letu).  Bela lunja, copyright © albicilla Na grani iznad puta stoji bela lunja i... stajemo! Medved len...