DVOGLED I VESLO

Foto (4) Julien Birard Čak i među zaštićenim područjima Srbije, nacionalni park Đerdap odskače očuvanošću prirodnih staništa. Oko 70 procenata površine parka obraslo je listopadnom šumom, a ostalo su pretežno livade i krečnjačke litice. U parku je zabeleženo oko 170 vrsta ptica. Zaboravljeni put je deonica od 19 km nekada glavne regionalne rute (vozeći se tuda, teško ćete u to poverovati). Kada je Đerdapska magistrala izgrađena 1986. godine, ovaj je skoro nestao sa mapa, iz sećanja, ali i iz opštinskog budžeta za održavanje puteva. Trasa Zaboravljenog puta povezuje sela Boljetin i Dobra, najpre (idući iz Boljetina) prolazeći kroz livade Kulmature sa zabranima i ponekim voćnjakom šljiva, jabuka ili krušaka, pa dalje na sever, kroz tamne i stare bukove šume. Moja uobičajena taktika je da pre zore krenem iz Beograda sve do kanjona Boljetinske reke, na nizvodnom kraju ture, oko 170 km ili dva i po sata. Usput dopunite rezervoar u Golupcu, da vam se ne bi desilo što i meni tokom prvog ...

Duboko u Amazoniji, na obali reke Iniride mimoišao sam se sa grupom mladića koji su s lukovima i punim tobolcima strela pošli u lov. Početak je decembra, temperatura je oko 30 stepeni, a vlažnost vazduha blizu 90 posto. Sedam ispod mlade palme usred sela naroda Punaive, pijem poluzaleđenu Colombianu, sok od tupida, pa otpijam po onoliko koliko se izmedju dva gutljaja otopi ona središnja kriška leda.  Seoske kuće su ili od naboja i pokrivene palminim lišćem, ili od dasaka i pokrivene talasasim limom. Krov od lišća je, kažu, prijatniji za boravak, ali se sa limenog krova može sakupljati kišnica za piće u vreme kada reka nabuja, a voda se zamuti (pored svakog takvog krova stoji rezervoar od 400 litara).  Moj domaćin, Danijel Luis, vlasnik seoske prodavnice, pokazuje mi dva kamena. Jedan u sebi sadrži sive žilice. Kaže da je to neki od retkih minerala koje savremena industrija traži (nije umeo da mi kaže koji je). Odgovorio sam: Ako ti ovde otvore rudnik, prvo će poseći šumu, pa ć...

Otkako sam pre 7 godina otkrio jezero Kerkini , svake godine mu se vraćam (osim ove…) i često ga nazivam najboljim mestom za ptičarenje na Balkanu. Bio sam u vreme prolećne ( april ) i jesenje seobe ( septembar /oktobar), gnežđenja (maj) i zimovanja (decembar/januar). Obišao sam pučinu i obale, susedne planine, šume, litice, kamenolome i tvrđave, te posmatrao više od polovine ovde zabeleženih vrsta ptica. I toplo vam ga preporučujem.    Nacionalni park jezero Kerkini je u stvari akumulacija na reci Strumi, nastala 1932. radi navodnjavanja okolnih njiva, sa istoka i zapada ograničena nasipima koji su 1980-ih dodatno uzdignuti i prošireni. Nalazi se na severu Grčke, oko 20 km od granice s Bugarskom (nedaleko od  tromeđe sa Severnom Makedonijom). Predstavlja jedno od 10 ramsarskih, te jedno od 196 IBA područja Grčke. Samo jezero leži na svega 35 m nadmorske visine (pa se zato retko ledi), dok se, severno od njega, planina Beles (na severnoj, bugarskoj strani: Belasica) uzdiž...

Dok ispod kokosove palme meditiram o ptičarenju i smislu života, zapenušano Karipsko more orošava slani povetarac. Svako malo, pokoji američki smeđi nesit (Pelecanus occidentalis) proleti nisko iznad talasa. Nalazim se u Puerto Viehu de Talamanki, na krajnjem jugoistoku Kostarike. Duboko udišem miris soli, znatno intenzivniji nego na Sredozemlju, i to komentarišem svom saputniku. On kaže: „Možda ga gandža koju oni momci puše čini tako jakim“.     Nastavljamo do prihvatilišta za lenjivce gde, čekajući početak ture s vodičem, sedam u kafe. S visokog drveta iznad bašte pada lišće pa, sećajući se saveta iz putničkog vodiča, proveravam krošnju da nisu tukani ili majmuni drekavci, ali ništa ne vidim... ups, nešto drugo pada, malo na moje lice, poput mladeža Sindi Kraford i, hrpa veličine pesnice, pored mene. Konobar žurno dolazi izvinjavajući se: „Nisam vas video, inače bih vas upozorio da ne sedate tu, taj sto pripada onoj zelenoj iguani [Iguana iguana] gore“....

Otvaram svoju staru terensku beležnicu: Ahmedabad, Gudžarat, zapadna Indija; prva beleška je od 24. novembra 2010. i kaže “belogrudi vodomar (Halcyon smyrnensis) 1”.   To mi je bila nova vrsta, za kojom sam već ranije bezuspešno tragao na rubu njenog areala u zapadnoj Turskoj. [Ova priča o mom prvom susretu s Indijom nastala je negde u zimu 2011.] Venčanje među muslimanskim življem Gudžarata, foto Dušanka Stoković-Simić Globalna ptičarska konferencija Pre nego što nastavim, moram da napravim digresiju i pojasnim da sam bio pozvan na Global Bird Watchers Conference u Džamnagar. Isprva sam to “global” gledao s izvesnom sumnjom, koju će ubrzo razvejati prisustvo učesnika od Filipina do Novog Zelanda, od Poljske do Južne Afrike i od SAD do Argentine – teško da je moguće biti mnogo globalniji od toga. Ptičarska konferencija: ulaz u salu, foto Dedy Istanto Konferencija se zvanično bavila migracijama ptica, ali je, nezvanično, bila podjednako posveć...