DVOGLED I VESLO

pčelarice, copyright (3) albicilla Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje. Nad dolinom kruži par gavranova , krošnje u nedalekoj živici obilazi obična crvenrepka (a sve je manje obična, nasuprot njenoj crnoj rođaci koja se iz planina doselila u gradove).  Iza sledeće krivine se odvaja zavodljiv letnji put uokviren zelenim tunelom. Ne odolim i skrećem da vidim čega tu ima... samo da nakon par desetina metara izađem iz tunela i nađem se uz dvostruku ogradu od bodljikave žice na mestu koje se, očigledno, zove „Zabranjen pristup, osmatranje i snima...

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni. Belorepan na fruškogorskom hranilištu, foto: Jovan Lakatoš Kada sam proletos jednoj kanadskoj ptičarki pokazivao ptice oko Beograda, dva mlada orla belorepana sudarila su se nad ribnjakom Baranda. Ribnjak je, izgleda, bio premali za oba. Usledio je impresivan vazdušni duel, dok nije ostao samo jedan. Kasnije, dok smo se vraćali u grad, ona je iz kola opazila još jednog iznad Borče. Kako ih nikada ranije nije posmatrala, pitao sam je po čemu ga je poznala. Rekla je: «Lako, pa rekao si mi da izgleda kao leteća garažna vrata.» Nije nimalo pogrešila: belorepan je četvrti po veličini orao na planeti! Belorepani se hrane pretežno ribom i barskim pticama, pa se kod nas i gnezde duž velikih reka. I oko Beograda se gnezdi nekoliko parova, što me tera da pomislim na škotsko ost...