DVOGLED I VESLO

Maj 2009  Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola. Ilustracija   Szabolcs Kokay Mart 2007  Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno, nailazimo na baru. Dok pokušava da se provuče vozeći grebenima između vodom ispunjenih useka, Marko me uverava da na njegovoj škodi piše '4WD'... i, po najsuvljem mogućem danu, eto nas zaglibljenih u blato! Nagrada za maltretiranje stiže u vidu orla kliktaša koji nedaleko od nas nezainteresovano šestari na uzlaznim vazdušnim strujama, dva jelenka u oštrom duelu na grani lužnjaka, srne koja nam preseče put... Šta mi tu uopšte tražimo? Predstavljali smo deo tima ornitologa koji je istraživao našu populaciju stepskog sokola, a Srbiju nastanjuje značajnih 13% ukupne evrpske popu...

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira. Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.   A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli... Nitin se nada prilici da svojim novim čudovištem od teleobjektivom slika tigrove izbliza, a mene naprosto zanima čega sve ima u šumi. Rano ujutru, zalazimo u džunglu. Pokraj samog puta stoje i radoznalo nas posmatraju divlje svinje. Nešto dalje, belooki mišar nam je okrenuo leđa. Prerano je za pokazivanje.   Bližimo se zapuštenom bungalovu s prostranom verandom – napuštenoj lovačko...

Negde pred ponoć primetih vest da je stradao neko koga nisam nikada upoznao, čak za njega nisam ni znao sve do te vesti. Pa ipak, napunim čašu i prolijem nekoliko kapi. Za dušu. Najvećem kljovašu istočne Afrike – možda i celog kontinenta. Nepodnošljivo lako je moguće – i Sveta. Tog jula 2001, otvoreni Land Cruiser milio je kroz šumu mopanea u gornjem toku Limpopoa, prateći utabane tragove guma. Duž puta smo viđali slonovsku balegu - čitavo bogatstvo, s obzirom da se u prodavnici suvenira uramljeni presek prodavao za 8 evra. Za razliku od akacija, njihovih sićušnih listova i prozirnih krošnji, mopane ( Colophospermum mopane ) spada u širokolisno drveće. Na afričkoj žezi, njegovi dvostruki listovi se sredinom dana sklope kao leptirova krila, da suncu izlože što manju površinu i time smanje isparavanje. Može da izraste 12 metara i da formira krošnje koje se uzajamno dodiruju zatvarajući šumski svod, ali stabla oko nas su me podsećala na šibljake Mediterana: nijedno nije bilo više...

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis Preko volana, naš pticovođa Jorgos Spiridakis posmatra blato na putu. Pa izlazi iz kola. Da nam pokaže otisak vučje šape. Pokret u krošnji kraj puta... grmuša čavrljanka koja se više skriva nego pokazuje, ali je ipak uspevamo videti. Rano je jutro aprilsko, a mi smo u planinama oko jezera Kerkini, na severu Grčke. Malo dalje, nešto skakuće kroz krošnju kraj puta... par grmuša crvenovoljki , tipično sredozemne vrste koja ne ide mnogo dalje na sever... mužjak i ženka, iako se, karakteristično za grmuše, jedva vide u grmlju...   ipak, par metara dalje je još jedna, a potom i druga peva u kratkom i niskom   svadbenom letu (tek nekoliko metara iznad žbunja). Još se nije razvilo svo lišće, pa uspevamo i da ih vidimo – i to veoma etično, bez provociranja glasanjem s mobilnog! Grmuša crvenovoljka (ženka) - Foto (c) Georgos Spiridakis Pupavci ... pa daurska lasta . Zastajemo da osmotrimo jezero... pa okrećemo nizbrd...

...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio... „ Još malo pa nestalo “ (naslov originala Last Chance to See ) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta. Knjiga je produkt sinergije Daglasa Adamsa od Autostoperskog vodiča, biologa Marka Karvardina i radija BBC, a nastala je na osnovu materijala za emisije emitovane daleke 1990. Tako daleka godina me je u kombinaciji s delikatnom temom isprva odbijala – neke od ugroženih vrsta koje se pominju su se od tada malo oporavile, ali su druge, zato, izumrle. No, nezaboravni Adamsov stil pisanja i specifični humor bivšeg pridruženog člana družine Montija Pajtona me je naterao da na to zaboravim. Čitajući knjigu ne...

pčelarice, copyright (3) albicilla Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje. Nad dolinom kruži par gavranova , krošnje u nedalekoj živici obilazi obična crvenrepka (a sve je manje obična, nasuprot njenoj crnoj rođaci koja se iz planina doselila u gradove).  Iza sledeće krivine se odvaja zavodljiv letnji put uokviren zelenim tunelom. Ne odolim i skrećem da vidim čega tu ima... samo da nakon par desetina metara izađem iz tunela i nađem se uz dvostruku ogradu od bodljikave žice na mestu koje se, očigledno, zove „Zabranjen pristup, osmatranje i snima...