DVOGLED I VESLO

Foto Gordan Pomorišac Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog! Ili o Beljarici ponovo, a nedovoljno. Bio sam tamo pre dve nedelje, kojih pola sata pošto se pomolilo sunce. Mrdulji se nešto u dubini onog kubika, nutrija? Izlazi na obalu, jok, previtko, drugačija glava, zašiljena njuška – vidra bre! Prvi put je gledam izvan vode, kako korača, pored oborenog debla vrbe, ka jednom gaku koji, više zbunjen nego uplašen, poleće, što je sigurno, sigurno je. A vidra nestaje negde u šiblju iza tog debla. Malo dalje je gužva, ptičji restoran. Okupile se čaplje (siva, mala i velika bela, žuta, te gak) i veliki vranci i obični galebovi i... crna roda! Crna roda je među njima, jarkocrvenog kljuna i nogu, te samo trbuha belog, sve drugo je crno – ali sa zelenim prelivom, prekrasna ptica. Vrebaju nešto u plićaku. Ubrzo proleće i belorepan, zbunjujući orao, naoko, nit odrasli, nit mladi! Kljun žut, dakle – odrasli? Rep jeste beo, no su mu krmila oivi

Kiša je stala, razvedrilo se, samo su bare na putu ostale. Čuje se veliki trstenjak – krekeće, kroz žbunje vidim pokret na vodi, uoštrim... barska kokica, ali eno, još nešto se mrda duboko u pozadini, zaranja, izranja, uoštrim podalje... nutrija? Ne, taj oblik njuške, pomalo nalik foki, ovakvo ponašanje sam već gledao – ovo je vidra, i to dve! Igraju se? Ili udvaraju? Na bari Revi u Krnjači sam ih više puta posmatrao, sve dok ne počeše radove na asfaltiranju puta i izgradnji kanalizacionog kolektora. A od početka radova, niko nije više video vidre na Revi. Zato im se posebno radujem ovde, na Beljarici, plavnoj zoni Dunava uporedo s Kovilovom . Iz topole se čuje pesma crnoglave grmuše. Krupna ptica na suvoj grani, slutim šta je, mašam se dvogleda... belorepan. Najveći orao Evrope, i to samo prvi od pet koliko ću ih ovde sresti. Na grani pored puta stoji rusi svračak, u pozadini peva zeba. Čujem kukavicu, potom i vidim jednu, pa drugu dugorepu siluetu špicastih krila. Kad

Pazljivo zurim u rumene noge, trazim one s bizuterijom… Skeniram teleskopom jato galebova na deponiji u Vinci. Vec sam 5 plasticnih kolor prstenova s krupnim slovima/ciframa uspeo da procitam... eno jednog! Ali ima samo mali metalni prsten, nigde krupnog plasticnog za citanje. Ti metalni se obicno procitaju tek kada pticu nadjete mrtvu, ili je uhvatite u ornitolosku mrezu. Pomislim – steta, i pre nego sto cu da nastavim sa skeniranjem, rekoh, cek da zumiram na nju, mozda nesto i mogu da… pa sa uvecanja za skeniranje od 25x  povecam na ono za citanje, 60x i… bljesti metal na suncu, ali kad se malo okrene vidim u tri reda zavrsetke, “…eum” (ovo je jasno - museum), “…ha” i “…200”. To je bilo to, pomislim, da nastavim sa skeniranjem… ili ne, da sacekam, mozda jos nesto uspem. Posle nekog vremena, ptica se malo okrene, koliko da procitam same pocetke ona 3 reda: “n.m…”, “p…” i “et…”! I sad cekam. Da vidim sve ili da odleti. A pristojna ptica mi potom pokaze i sredine red