DVOGLED I VESLO

Foto Gordan Pomorišac Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog! Ili o Beljarici ponovo, a nedovoljno. Bio sam tamo pre dve nedelje, kojih pola sata pošto se pomolilo sunce. Mrdulji se nešto u dubini onog kubika, nutrija? Izlazi na obalu, jok, previtko, drugačija glava, zašiljena njuška – vidra bre! Prvi put je gledam izvan vode, kako korača, pored oborenog debla vrbe, ka jednom gaku koji, više zbunjen nego uplašen, poleće, što je sigurno, sigurno je. A vidra nestaje negde u šiblju iza tog debla. Malo dalje je gužva, ptičji restoran. Okupile se čaplje (siva, mala i velika bela, žuta, te gak) i veliki vranci i obični galebovi i... crna roda! Crna roda je među njima, jarkocrvenog kljuna i nogu, te samo trbuha belog, sve drugo je crno – ali sa zelenim prelivom, prekrasna ptica. Vrebaju nešto u plićaku. Ubrzo proleće i belorepan, zbunjujući orao, naoko, nit odrasli, nit mladi! Kljun žut, dakle – odrasli? Rep jeste beo, no su mu krmila oivi...

Kiša je stala, razvedrilo se, samo su bare na putu ostale. Čuje se veliki trstenjak – krekeće, kroz žbunje vidim pokret na vodi, uoštrim... barska kokica, ali eno, još nešto se mrda duboko u pozadini, zaranja, izranja, uoštrim podalje... nutrija? Ne, taj oblik njuške, pomalo nalik foki, ovakvo ponašanje sam već gledao – ovo je vidra, i to dve! Igraju se? Ili udvaraju? Na bari Revi u Krnjači sam ih više puta posmatrao, sve dok ne počeše radove na asfaltiranju puta i izgradnji kanalizacionog kolektora. A od početka radova, niko nije više video vidre na Revi. Zato im se posebno radujem ovde, na Beljarici, plavnoj zoni Dunava uporedo s Kovilovom . Iz topole se čuje pesma crnoglave grmuše. Krupna ptica na suvoj grani, slutim šta je, mašam se dvogleda... belorepan. Najveći orao Evrope, i to samo prvi od pet koliko ću ih ovde sresti. Na grani pored puta stoji rusi svračak, u pozadini peva zeba. Čujem kukavicu, potom i vidim jednu, pa drugu dugorepu siluetu špicastih krila. Kad ...

DAN PRVI Foto (3) copyright Slobodan i Snežana Panjković  Gost-autor Čeda Vučković Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”. Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško. Automobil koji čas usporava, čas ubrzava, prelazi i vraća se na svoju stranu i dva „bolida“ koji zveraju gore, dole, levo i desno. Tokom puta evociramo doživljaje sa letnjih ptičarenja. Manasko je bio na ušću Bojane i Ulcinjskim solanama, a ja na planini Tari. Prebrojavaju se nove viđene vrste i što se tiče takozvane životne liste Manasko me šije za nekih 20-25 vrsta, ali je ta razlika realno još veća jer moj prijatelj ima jedan strogi princip. Ne upisuje vrstu ako ptici nije video oko. Ja baš nisam toliko kritičan, ali princip je princip. Povodom toga pričam mu da...

Prvo zaustavljanje jutarnje: mladi belorepan skoro uz sam put i nekoliko desetina gačaca unaokolo. Ptičarenje koje započinje najvećim orlom konrinenta – obećava.  Utina – sve fotografije (c) Saša Preradović Sledeće je park u Opovu, gde je lokalni stručnjak za ptice Čeda Vučković prijavio da je pronašao kod nas retku ritsku sovu . Svoje jedine ritske sove posmatrao sam u Little Rann of Kutch u Indiji, pa sam goreo od želje da ih vidim i u svojoj zemlji (uvek mi se to desi, ako neku kod nas retku vrstu pronađem gde drugde, posle prosto moram i kod kuće). Obilazmo park, za koji se ispostavlja da je mnogo prostraniji nego što sam mislio. Sićušni kraljići ... utine ... Ove sove zimuju u jatima po gradskim parkovima, posebno u obešumljenoj Vojvodini, ali se to, u manjoj meri, sreće i dole južnije, gde su pobrđa naizgled dovoljno šumovita, ali, bez brojnih kanti za đubre, nude manje glodara za ishranu. Utina Utine su neodoljivo ljupke i, da nisam došao zbog ritske sov...