DVOGLED I VESLO

pčelarice, copyright (3) albicilla Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje. Nad dolinom kruži par gavranova , krošnje u nedalekoj živici obilazi obična crvenrepka (a sve je manje obična, nasuprot njenoj crnoj rođaci koja se iz planina doselila u gradove).  Iza sledeće krivine se odvaja zavodljiv letnji put uokviren zelenim tunelom. Ne odolim i skrećem da vidim čega tu ima... samo da nakon par desetina metara izađem iz tunela i nađem se uz dvostruku ogradu od bodljikave žice na mestu koje se, očigledno, zove „Zabranjen pristup, osmatranje i snima...

Batokljun © Szabolcs Kokay Put se pruža uporedo sa Bojčinskom šumom. Ubrzo stajemo jer je svako za sebe video krupnu grabljivicu u krošnjama – B. je video crnu lunju , ali ja sam video nešto okrenuto nam leđima, što je u korenu kljuna pokazivalo krupnu žutu voskovicu i nama, koji smo pošli u potragu za orlom kliktašem , zaličilo na orla. B. ga nikada nije posmatrao, pa bi njemu taj bio nova vrsta. Kako je izašao da postavi teleskop, za trenutak mi je leđima zaklonio pticu i u sledećem trenutku je više nije bilo?! Ali, ako je nema nad šumom, nestala je među krošnjama, što belorepan ne bi uradio, ali kliktaš bi. Da li je..?? Čekamo još neko vreme, ptica se pojavljuje... ali, B. primećuje tamni zadnji rub s donje strane krila (što se kod mnogih ptica sreće jer melanin ojačava strukturu pera – ali to nije slučaj sa kliktašem), a ja čujem mjaukanje, poput glasanja mišara . Da nije i mišar negde u blizini? Nije u blizini, shvatamo kada dve crne lunje napadnu našeg – mišara. ...

Foto (c) Maciej Szymanski Pošto sam ustao u vrlo necivilizovanih 3.45h, u sam cik zore sedim u kolima pored pašnjaka sa tekunicama . Još je hladno. Ni tekunica nema - i one čekaju prve zrake sunca. Ja, doduše, ne čekam tekunice, već orla krstaša , da dođe na doručak. A krstašu je brojnost u Srbiji toliko opala, da se gnezda na prste jedne ruke mogu izbrojati - i da vam nekoliko prstiju ostane višak. Ali, ni od njega ni traga. Par vuga me nadleće, jedna peva iz obližnjeg voćnjaka (pesme potražite u dnu teksta). Kobac juri nešto što ne uspevam dobro da vidim. A krstaša, ni od kuda. Dobro, krupan je on, očekivao bih da sačeka da ogreje, da se topao vazduh stane uzdizati, kao besplatan lift, da ne troši džabe kalorije na mahanje krilima... Struji prohladan vetrić, pa zatvaram prozor. Krešteći, vivci nadleću dolinu obližnjeg potoka, očigledno brane teritoriju na kojoj se gnezde. Prva kukavica koju ove godine vidim, sleće na žbun, okrenuta mi prefinjenoprugastim trbuhom. Crnoglava trav...