While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

31 октобар 2010

Cinclus i Regulus

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta.
Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević

Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa, Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza.

A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti!

Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale Lazareve reke. Podaleko da bih ga onako dobro video, ali ovaj je često zaranjao, plivao neobično, napola uronjenog tela (tipično za tu vrstu), jednom uhvatio neki duguljast plen, poput prsta, i u maniru vodomara njime udarao o granu, da ga ošamuti pre gutanja...
Vatroglavi kraljić (c) Szabolcs Kokay

I jedan vodomar je proleteo nad vodom, potom i drugi vodenkos, koji je sleteo na meni bližu obalu – tako da ga uopšte ne vidim. Postajalo je svežije, senke su polako omotavale kanjon. Šum više moje glave, sućušna ptica, ni deset centimetara, koju tek nazirem kroz borove iglice. Nikako da je dobro vidim, iako je neumorno pratim dvogledom. Jasno mi je da gledam kraljića, ali kog od dva moguća? Kraljić? Ili vatroglavi kraljić?

S grane na granu, uvek s druge strane krošnje. Ako ustanem da obiđem drvo, odleteće. Nadleće me neki detlić, poznajem suluetu i karakteristično talasast let, ali sve što vidim jeste silueta koja se gubi u sumraku. Na drugoj obali, veverica ispituje sađene jablanove. U dva skoka se popne kojih metar-dva, osmotri, onjuši, pa siđe, da proveri sledeći u nizu.

Kraljić i dalje skakuće kroz borove iglice. Nezgodno je što ga vidim odozdo, pretežno stomak, katkada rep, možda i siluetu kroz iglice, ali nikako glavu da osmotrim. Pogledam vodenkosa, koji mi je sada malo bliže, pa se vratim kraljiću, i tako dobrih 15-20 minuta, ili mi se tako činilo. Najzad, kraljić otkriva glavu, belu obrvu i crnu krunu više nje: vatroglavi kraljić, Regulus ignicapillus (gore). To „vatreno“ jeste narandžasta temena pruga, ali ona se obično i ne vidi, ili je bar ja nisam video.
Foto (c) Jovica Sjeničić

Večernja svežina osvaja, pa se pridružujem speleolozima u bivaku raskošnog imena „istraživački centar“, da uz kafu gledamo izletanje slepih miševa iz pećine, u spokojstvu miholjskog sumraka.

05 октобар 2010

KUPI ME, PRODAJ ME

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

I tako je ovih dana Vlada Republike Srbije usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona  o zaštiti prirode (uveren sam da su ga prethodno prostudirali isto koliko je pred usvajanje bio proučen tekst Ustava Republike Srbije), koji ću u daljem tekstu skraćeno zvati “Sramotom”.

Samo ovo tamnoroze je I režim zaštite. Ako Skupština ne zaustavi Sramotu, za svu ostalu zemlju nastaće grabež kao za Oklahomu 1889.

Već po pravilu, nacrt Sramote donelo je Ministarstvo životne sredine (i građevinarstva?) bez prethodnih konsultacija sa “civilnim sektorom” (tj. građanima) koji ni u jednom trenutku nije bio pozvan da kaže svoje mišljenje, niti je bila organizovana javna rasprava. Nacrt Sramote bio je, doduše, postavljen na sajt Ministarstva na “uvid javnosti” 17. avgusta, ali u jeku godišnjih odmora i s ciljem da ga tamo niko i ne primeti. 28. septembra Vlada usvaja predlog Sramote, ali, čak i tada, usvaja se verzija koja se i sama drastično razlikuje od one koja je u diskreciji bila postavljena na sajt Ministarstva životne sredine. Jednom usvojena, Sramota je sada spremna za Skupštinu, od čijeg dnevnog reda zavisi sudbina prirodne baštine svih građana ove zemlje, iako se Vlada ponaša kao da se radi o dedovini ministarskoj.

Sramota donosi niz poslovično sramnih rešenja, no ono najgore je u članu 13 kojim se menja suština člana 35 Zakona o zaštiti prirode iz 2009. i dozvoljava ono što se u civilizovanim zemljama i ne pomišlja: najšira eksploatacija II i III režima zaštite u rezervatima i nacionalnim parkovima Srbije. (Ako je Srbija država srpske Vlade, onda je Sramota na mestu, ali Ustav tvrdi da je “Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava”...)

Sramota uvodi modele korišćenja parkova koje će ustanovljavati i sebi propisivati sami upravljači kroz programe upravljanja (u preko 90% slučajeva to su Srbijašume i Vojvodinašume, koji ne samo da upravljaju, već i eksploatišu poverena im područja). Drugim rečima, sa svakim novim programom upravljanja, upravljači mogu po slobodnom nahođenju, lepljivom od znoja i masnom od krvi, menjati granice režima zaštite, menjati tip režima, kao i način korišćenja prostora.

Samo ove crvene tačkice predstavljaju I režim zaštite. Sve drugo, Sramota iznosi na rasprodaju.

Pojednostavljeno, do sada je u I režimu zaštite bilo zabranjeno izvoditi ma kakve radove, u II je bilo dozvoljeno upravljanje populacijama vrsta i rekreativne aktivnosti kojima se ne oštećuju staništa (u prevodu, nije dozvoljeno krčenje smrče i kleke zarad ski liftova i staza), a u III su mogli da niču i smeštajni kapaciteti i prateća infrastruktura.

Ako Skupština aminuje Sramotu, već u II režimu zaštite biće dozvoljeni turistički centri i prateća infrastruktura, kampovi, recepcijski objekti, kao i gradnja višenamenskih akumulacija (recimo, za zasneživanje skijaškoh staza). Da tu ne bude kraj, u III zoni zaštite biće dozvoljena i gradnja manjih fabrika, kao i naselja, energetska postrojenja i drugi objekti.

To dalje znači da je neizvodljivo obeležavanje granica pojedinih režima zaštite, nemoguće kontrolisanje, inspekcijsko postupanje i kažnjavanje (posebno ako se ima na umu da katastar ne mora biti obavezan pri opisivanju granica režima). Otuda će se intenzivirati ekspoatacija prirodnih dobara i građevinski radovi u njima, čime se dalje ugrožava celovitost i integralnost parkova i rezervata, a takođe nameće i potreba da se izmene sve dosadašnje uredbe i odluke o osnivanju zaštićenih prirodnih dobara.

Prilikom probijanja ove ski staze, prekršeno je šest srpskih zakona – a Babin zub je pod zaštitom “drkave”.
 
EU od nas zahteva da zaštitimo 12% teritorije. U Srbiji je samo 6% zaštićeno. Možda nekako uspemo jos 1% ili 2% da nategnemo, no, praktično smo uništili ili bar značajno narušili predele u toj meri da mi više i nemamo šta da zaštitimo! Od već postojećih zaštićenih područja, pod III režimom zaštite nalazi se preko 80% površine, pod II nešto preko 15%, dok je pod I režimom zaštite jedva malo više od 2%! Ako Sramota stupi na snagu, samo će ta 2% ostati zaštićena, sve drugo će biti naselja i fabrike, ski centri i staze, te jezera za veštački sneg. Kada se ta 2% površine zaštićenih područja prenesu na teritoriju Srbije, dolazi se do 0,01% teritorije. Svim ostalim upravljaće ... novac u rukama.