Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta.
Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa, Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza.
A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti!
Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale Lazareve reke. Podaleko da bih ga onako dobro video, ali ovaj je često zaranjao, plivao neobično, napola uronjenog tela (tipično za tu vrstu), jednom uhvatio neki duguljast plen, poput prsta, i u maniru vodomara njime udarao o granu, da ga ošamuti pre gutanja...
I jedan vodomar je proleteo nad vodom, potom i drugi vodenkos, koji je sleteo na meni bližu obalu – tako da ga uopšte ne vidim. Postajalo je svežije, senke su polako omotavale kanjon. Šum više moje glave, sućušna ptica, ni deset centimetara, koju tek nazirem kroz borove iglice. Nikako da je dobro vidim, iako je neumorno pratim dvogledom. Jasno mi je da gledam kraljića, ali kog od dva moguća? Kraljić? Ili vatroglavi kraljić?
S grane na granu, uvek s druge strane krošnje. Ako ustanem da obiđem drvo, odleteće. Nadleće me neki detlić, poznajem suluetu i karakteristično talasast let, ali sve što vidim jeste silueta koja se gubi u sumraku. Na drugoj obali, veverica ispituje sađene jablanove. U dva skoka se popne kojih metar-dva, osmotri, onjuši, pa siđe, da proveri sledeći u nizu.
Kraljić i dalje skakuće kroz borove iglice. Nezgodno je što ga vidim odozdo, pretežno stomak, katkada rep, možda i siluetu kroz iglice, ali nikako glavu da osmotrim. Pogledam vodenkosa, koji mi je sada malo bliže, pa se vratim kraljiću, i tako dobrih 15-20 minuta, ili mi se tako činilo. Najzad, kraljić otkriva glavu, belu obrvu i crnu krunu više nje: vatroglavi kraljić, Regulus ignicapillus (gore). To „vatreno“ jeste narandžasta temena pruga, ali ona se obično i ne vidi, ili je bar ja nisam video.
Večernja svežina osvaja, pa se pridružujem speleolozima u bivaku raskošnog imena „istraživački centar“, da uz kafu gledamo izletanje slepih miševa iz pećine, u spokojstvu miholjskog sumraka.
Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević
Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa, Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza.
A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti!
Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale Lazareve reke. Podaleko da bih ga onako dobro video, ali ovaj je često zaranjao, plivao neobično, napola uronjenog tela (tipično za tu vrstu), jednom uhvatio neki duguljast plen, poput prsta, i u maniru vodomara njime udarao o granu, da ga ošamuti pre gutanja...
Vatroglavi kraljić (c) Szabolcs Kokay
I jedan vodomar je proleteo nad vodom, potom i drugi vodenkos, koji je sleteo na meni bližu obalu – tako da ga uopšte ne vidim. Postajalo je svežije, senke su polako omotavale kanjon. Šum više moje glave, sućušna ptica, ni deset centimetara, koju tek nazirem kroz borove iglice. Nikako da je dobro vidim, iako je neumorno pratim dvogledom. Jasno mi je da gledam kraljića, ali kog od dva moguća? Kraljić? Ili vatroglavi kraljić?
S grane na granu, uvek s druge strane krošnje. Ako ustanem da obiđem drvo, odleteće. Nadleće me neki detlić, poznajem suluetu i karakteristično talasast let, ali sve što vidim jeste silueta koja se gubi u sumraku. Na drugoj obali, veverica ispituje sađene jablanove. U dva skoka se popne kojih metar-dva, osmotri, onjuši, pa siđe, da proveri sledeći u nizu.
Kraljić i dalje skakuće kroz borove iglice. Nezgodno je što ga vidim odozdo, pretežno stomak, katkada rep, možda i siluetu kroz iglice, ali nikako glavu da osmotrim. Pogledam vodenkosa, koji mi je sada malo bliže, pa se vratim kraljiću, i tako dobrih 15-20 minuta, ili mi se tako činilo. Najzad, kraljić otkriva glavu, belu obrvu i crnu krunu više nje: vatroglavi kraljić, Regulus ignicapillus (gore). To „vatreno“ jeste narandžasta temena pruga, ali ona se obično i ne vidi, ili je bar ja nisam video.
Foto (c) Jovica Sjeničić
Večernja svežina osvaja, pa se pridružujem speleolozima u bivaku raskošnog imena „istraživački centar“, da uz kafu gledamo izletanje slepih miševa iz pećine, u spokojstvu miholjskog sumraka.
Коментари
Постави коментар