While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

13 септембар 2012

Definitivno kanje!

Naučni radovi su naprosto dosadni za čitanje. Zato i imaju poglavlja Abstract i Summary, da možete da pročitate ono važno i preskočite sve drugo. Nekako mi se čini da poletarci pri pisanju prvih radova pitaju starije kolege za savet, a ovi ih srežu: Mnogo ti je to zabavno, tako se ne gradi karijera, moraš da se uozbiljiš ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati... I tako nauče da je vrhunac stila u pisanju naučnih radova - dosada.

Otuda sam se nemalo iznenadio neobično hrabrom, bezmalo uzbudljivom, radu Browna, Forbesa i Symesa iz 2000: “Recent history of the Egyptian Vulture in Southern Africa”, u kome su analizirali već poznate podatke, pa sve što se do tada mislilo da se zna o Beloj kanji na jugu Afrike – izvrnuli naglavačke. Ranije se mislilo da je dole postojala mala populacija koja se sa širenjem doseljenika sve više smanjivala. Oni su zaključili da ne postoje osnove za takvu tvrdnju, da je ta zona uvek bila malo izvan granica rasprostranjenosti, te da se opažanja ptica odnose na lutalice, a ne gnezdeću populaciju.

Kako sam u to vreme bio volonter u nečemu što je do sada preraslo u organizaciju BirdLife Botswana, primetio sam da autori navode samo dva od strane komisije za retke vrste prihvaćena opažanja iz Bocvane (komisija je u stvari skup stručnjaka koji analiziraju, verifikuju ili odbacuju prijavljena posmatranja vrsta koje su na nivou zemlje zabeležene manje od 10 puta), pa sam uredniku žurnala predložio da dopunim listu prihvaćenih opažanja i napisao kratku notu o pet verifikovanih opažanja. I tako sam objavio nekakav naučni rad(ić) o vrsti – koju nikad nisam video!

Bela kanja je i u Srbiji bila retka. Sedamdesetih godina smo imali 2 do 4 gnezdeća para, osamdesetih 1 do 2, a devedesetih već 0 do 2, tj. tek povremeno gnežđenje maksimalno dva para. Ta vrsta je danas u Srbiji praktično izumrla gnezdarica, mada se poslednjih godina jedna ptica viđa u kanjonu Uvca, pa se svi nadamo da će odnekud da dovede i drugu...

I tako sam objavio rad o vrsti koju nikada nisam posmatrao, pa od tada jarko priželjkivao da je i vidim. Ta želja mi se konačno ostvarila pre dve godine u Indiji, gde sam prvo posmatrao dve Bele kanje, a potom kod jedne deponije i preko 100 ptica odjednom. Kakobilo, ostala mi je želja da ih vidim bliže kući - pa one žive ili su, do nedavna bar, živele i kod nas.

Sve populacije Bele kanje u svetu imaju izražen negativan trend brojnosti. Pričao sam prošle godine s jednim bugarskim ornitologom, koji mi je, ako se više dobro sećam, rekao da oni godišnje gube po deset gnezda ove vrste, te da su za tri godine sa 80 spali na 50 gnezdećih parova. U Makedoniji danas ima 20 parova, ali se smatra da ih je pre dve decenije bilo 135!

Razlozi takvog stanja su brojni. Na evropske populacije najviše utiču uznemiravanje oko gnezda; indirektno trovanje olovom iz sačme, kada se hrane ranjenom pa, za lovce, izgubljenom divljači; direktno trovanje kada stočari pokušaju da truju vukove, pa potruju strvinare (nedavno je i u Makedoniji tako ubijeno više ptica odjednom); sudari sa električnim vodovima (uz elektrokuciju) i vetroturbinama; nestanak divokoza i drugih prirodnih izvora hrane, te prestanak tradicionalnog letnjeg izvođenja stoke na visokoplaninske pašnjake i krah stočnog fonda. U Indiji ih je potrovao i veterinarski lek Diclofenac, jer stoka tretirana ovim lekom postaje otrovna za strvinare.


I tako, juče, autoput negde usred Makedonije... dve ptice kruže nedaleko puta... crno-bele... da nisu Bele rode na seobi? Krajičkom uma pomišljam i na svetlu formu Patuljastog orla, dok primećujem, prvo, da nemaju duge vratove i noge roda, i, drugo, da su... Bele kanje!!! Moje prve ikada balkanske Bele kanje! Predaleko za čestitu fotku, ali se kako-tako vide, definitivno kanje.

11 септембар 2012

Bahato parkiram

photos (4) copyright (c) albicilla
Između maslinjaka poluostrva Pilion, niže Volosa, put preda mnom skreće u brda. Krajičkom oka opažam grabljivicu... mišar. Zaustavljam i mašam se dvogleda. Pitam se šta li drugi vozači misle o tom, napola na putu parkiranom vozilu kroz čiji otvoreni prozor viri lakat... i dvogled.  A mišar u trenutku pokaže riđi rep, pa nestane iza drveća. Vozim do sledeće krivine, stajem, sada uočavam svetlu glavu i grudi – što su indikacije Riđeg mišara; ali mi rep više ne deluje riđe? Da li je ono bio samo odsjaj sunca na inače tamnijem repu? Ptica nestaje u borovima, da na neki od njih sleti. Da i zanemarim rep, jedini mišar svetle glave i grudi je Riđi, ali ne mogu da kažem zasigurno, praktično sam ga u samo dva magnovenja video, da mi je pružio priliku za treće, pa da potvrdim, ovako... ostaje tek verovatni Riđi mišar.

A „verovatni“ je isto što i ništa. Ptičarenje je potpuno crno, ili potpuno belo, ne prihvataju se sivi tonovi. Nešto ili jeste, ili nije. Crno-beli svet.

Možda je to deo privlačnosti ptičarenja? S godinama, oko sebe vidjam sve više sive, a sve manje crne ili bele. Niti mi je crno više – crno, niti mi je belo – belo. I onda odem u ptičarenje. Pa stvari ponovo postaju jasne. Kao u davno vreme kad sam znao sve odgovore (a danas mi se svaki odgovor grana u nova pitanja).

Brdski put preda mnom vijuga kroz šume pitomog kestena, uz planinu kentaura, koji su u zapadnoj interpretaciji grčkih mitova ostali upamćeni po oblokavanju i branju cveća (nisam siguran da se grčki istoričari s takvim čitanjem slažu, no, ovako ili onako, ono doprinosi turističkoj privlačnosti područja). Nad grebenom klizi još jedna grabljivica... svetlo telo i donja strana krila, te tamna glava i grudi otkrivaju orla Zmijara, jednog od nekoliko koje ću ovde posmatrati.

Zmijar
Sa druge strane planine, put pravi osmice kroz maslinjake, pa se strmo spušta do stenovite uvale sa šarmantnom plažom (a šarm ma koje plaže obrnuto je proporcionalan broju ljudi na njoj). Više puta, na vetru jedri ptica. Da zaustavim kola? Ma sto posto je Vrana... nije, nema sivog... Gavran? Kočim (i pomišljam kako bih trebao na zadnjoj šoferki imati nalepnicu „Birders - Prone to sudden stops“ ili „I break for birds“). Dvogled i...soko! Morski soko!! Ptica svetle forme (i svetla je vrlo tamna, a tamna je skoro crna)... nekoliko krugova nad maslinjakom i nestade. Moje tek treće posmatranje ove sredozemne vrste (i jedan san: pratiti ih na jug, na seobi preko Sahare i ekvatorijalne Afrike, sve do ishodišta - Madagaskara).

Nešto dalje je jato, i golim okom primećujem, 60-ak Belih čiopa - toliko su nisko, jedva tridesetak metara. Ovu sam vrstu posmatrao tek pojedinačno i obično u magnovenju, nikada ranije mi se nisu tako lepo pokazale. I ni deset minuta kasnije, na ulazu u grad, posmatram drugu vrstu čiope, Sivu.

Na plaži parkiram u mršavoj senci smokve i navrat-nanos napuštam kola, prateći pogledom jednu čudnu pticu, omanjeg galeba avetinjski svetlih krila (većina ih ima crne vrhove krila – a ovaj ima sasvim bele). Koralnocrveni kljun sa crnom tačkom pri vrhu i bela glava upotpunjuju sliku – Crnoglavog galeba u zimskom ruhu (koje počinju da stiču već sredinom leta). Dva znatno krupnija Morska galeba pokraj njega mi pružaju priliku za poređenje veličine.

Crnoglavi galeb
Popodne na drugoj plaži, s tavernama koje služe veoma svežu i skoro podjednako precenjenu ribu... tek što sam seo, 5-6 Morskih galebova preleću u pravcu pristaništa i, među njima, jedan bezmalo istovetni, ali manji, uskih crnih klinova na vrhovima vitkih krila i, čini mi se, tamnog kljuna. To „čini mi se“ će me koštati identifikacije. Skoro sam siguran da se radilo o retkom Sredozemnom galebu koga nikad ranije nisam posmatrao, ali, kod identifikacije ptica ne postoji „čini mi se“. Ako vam se čini – onda nije.  A duboko u sebi osećam da jeste.

Kasnije ću videti još jednog Zmijara na drvetu pokraj puta. Zastajem da ga osmotrim – prevelika glava (u stvari našušureno perje) odmah otkrivaju ovu vrstu. Prvo ga posmatram. Pa fotografišem. Pa prilazim bliže i ponovo fotografišem. Prolaze drugi automobili, motocikli, niko ne obraća pažnju na pticu (više paze kako da zaobiđu kola bahato zaustavljena na sred puta), a ni ona na njih. Nikako da poleti. Lupkam po krovu kola, ništa. Ignoriše me. Prosto je neverovatno koliko ne obraća pažnju na ljude. U Srbiji to ne bi bio slučaj...

Zmijar
Vetruška na žici, ženka, zaustavljam ... a ona istog momenta uzleti, da sleti ni metar dalje, ali s druge strane bandere. Gde je ja ne vidim. Dosta joj je voajera.

Predveče, sumrak već, iz skupine platana se čuju ptice. Odlazim da proverim... iznad mene klizne senka.... i sleti na granu platana: kobac! Zagledam ga pažljivo, uzdužno prugaste grudi otkrivaju mladu pticu... a uspravna pruga posred grla otkriva retkog Kratkoprstog kopca! Koga nikada nisam posmatrao!!

Na susednom platanu se svako malo oglase Zebe i Velike senice, kao da mu kažu: Vidimo te, ne možeš nam ništa!! Poneka preleti na kopčev platan, sleti jedva metar od njega, kao da mu peva: Nja-nja nja-nja nja-nja!

Iako više proučavam kopca, pratim i te manje ptice. Mimo Zeba i Velikih senica, tu je i pokoja Plava senica i... bar jedna Senica šljivarka! Još jedna meni nova vrsta. Na Balkanu nove vrste ne viđam baš tako lako, a uopšte ne pamtim kada sam poslednji put dve video – istovremeno!

Sunce zalazi oko osam, a u pola devet je već mrak. Vozim kroz mrak, s dugim svetlima, nadam se Legnju - više sam ih video u Indiji, nego na Balkanu. Plavi odsjaj očiju nisko nad putem, da nije tvor...? Kuna! I to belica! Ide (svojim) putem, povremeno pređe na drugu stranu, a ja je pratim kolima kako bi je farovi obasjavali. Katkada me pogleda, ali kao da ne obraća previše pažnje. I onda nestaje u rastinju.

I potom sedim u mraku vrta, još mi je Kratkoprsti kobac u mislima, a mlada Lisica već sedmo veče prolazi tek nekoliko metara od mene. Ostajem nepomičan, a ona baci još jedan ocenjivački pogled, zaključi da nisam pretnja – znamo se već – i nastavi svojim poslom.