Bahato parkiram

photos (4) copyright (c) albicilla

Između maslinjaka poluostrva Pilion, niže Volosa, put preda mnom skreće u brda. Krajičkom oka opažam grabljivicu... mišar. Zaustavljam i mašam se dvogleda. Pitam se šta li drugi vozači misle o tom, napola na putu parkiranom vozilu kroz čiji otvoreni prozor viri lakat... i dvogled.  A mišar u trenutku pokaže riđi rep, pa nestane iza drveća. Vozim do sledeće krivine, stajem, sada uočavam svetlu glavu i grudi – što su indikacije Riđeg mišara; ali mi rep više ne deluje riđe? Da li je ono bio samo odsjaj sunca na inače tamnijem repu? Ptica nestaje u borovima, da na neki od njih sleti. Da i zanemarim rep, jedini mišar svetle glave i grudi je Riđi, ali ne mogu da kažem zasigurno, praktično sam ga u samo dva magnovenja video, da mi je pružio priliku za treće, pa da potvrdim, ovako... ostaje tek verovatni Riđi mišar.

A „verovatni“ je isto što i ništa. Ptičarenje je potpuno crno, ili potpuno belo, ne prihvataju se sivi tonovi. Nešto ili jeste, ili nije. Crno-beli svet.

Možda je to deo privlačnosti ptičarenja? S godinama, oko sebe vidjam sve više sive, a sve manje crne ili bele. Niti mi je crno više – crno, niti mi je belo – belo. I onda odem u ptičarenje. Pa stvari ponovo postaju jasne. Kao u davno vreme kad sam znao sve odgovore (a danas mi se svaki odgovor grana u nova pitanja).

Brdski put preda mnom vijuga kroz šume pitomog kestena, uz planinu kentaura, koji su u zapadnoj interpretaciji grčkih mitova ostali upamćeni po oblokavanju i branju cveća (nisam siguran da se grčki istoričari s takvim čitanjem slažu, no, ovako ili onako, ono doprinosi turističkoj privlačnosti područja). Nad grebenom klizi još jedna grabljivica... svetlo telo i donja strana krila, te tamna glava i grudi otkrivaju orla Zmijara, jednog od nekoliko koje ću ovde posmatrati.

Zmijar

Sa druge strane planine, put pravi osmice kroz maslinjake, pa se strmo spušta do stenovite uvale sa šarmantnom plažom (a šarm ma koje plaže obrnuto je proporcionalan broju ljudi na njoj). Više puta, na vetru jedri ptica. Da zaustavim kola? Ma sto posto je Vrana... nije, nema sivog... Gavran? Kočim (i pomišljam kako bih trebao na zadnjoj šoferki imati nalepnicu „Birders - Prone to sudden stops“ ili „I break for birds“). Dvogled i...soko! Morski soko!! Ptica svetle forme (i svetla je vrlo tamna, a tamna je skoro crna)... nekoliko krugova nad maslinjakom i nestade. Moje tek treće posmatranje ove sredozemne vrste (i jedan san: pratiti ih na jug, na seobi preko Sahare i ekvatorijalne Afrike, sve do ishodišta - Madagaskara).

Nešto dalje je jato, i golim okom primećujem, 60-ak Belih čiopa - toliko su nisko, jedva tridesetak metara. Ovu sam vrstu posmatrao tek pojedinačno i obično u magnovenju, nikada ranije mi se nisu tako lepo pokazale. I ni deset minuta kasnije, na ulazu u grad, posmatram drugu vrstu čiope, Sivu.

Na plaži parkiram u mršavoj senci smokve i navrat-nanos napuštam kola, prateći pogledom jednu čudnu pticu, omanjeg galeba avetinjski svetlih krila (većina ih ima crne vrhove krila – a ovaj ima sasvim bele). Koralnocrveni kljun sa crnom tačkom pri vrhu i bela glava upotpunjuju sliku – Crnoglavog galeba u zimskom ruhu (koje počinju da stiču već sredinom leta). Dva znatno krupnija Morska galeba pokraj njega mi pružaju priliku za poređenje veličine.

Crnoglavi galeb

Popodne na drugoj plaži, s tavernama koje služe veoma svežu i skoro podjednako precenjenu ribu... tek što sam seo, 5-6 Morskih galebova preleću u pravcu pristaništa i, među njima, jedan bezmalo istovetni, ali manji, uskih crnih klinova na vrhovima vitkih krila i, čini mi se, tamnog kljuna. To „čini mi se“ će me koštati identifikacije. Skoro sam siguran da se radilo o retkom Sredozemnom galebu koga nikad ranije nisam posmatrao, ali, kod identifikacije ptica ne postoji „čini mi se“. Ako vam se čini – onda nije.  A duboko u sebi osećam da jeste.

Kasnije ću videti još jednog Zmijara na drvetu pokraj puta. Zastajem da ga osmotrim – prevelika glava (u stvari našušureno perje) odmah otkrivaju ovu vrstu. Prvo ga posmatram. Pa fotografišem. Pa prilazim bliže i ponovo fotografišem. Prolaze drugi automobili, motocikli, niko ne obraća pažnju na pticu (više paze kako da zaobiđu kola bahato zaustavljena na sred puta), a ni ona na njih. Nikako da poleti. Lupkam po krovu kola, ništa. Ignoriše me. Prosto je neverovatno koliko ne obraća pažnju na ljude. U Srbiji to ne bi bio slučaj...

Zmijar

Vetruška na žici, ženka, zaustavljam ... a ona istog momenta uzleti, da sleti ni metar dalje, ali s druge strane bandere. Gde je ja ne vidim. Dosta joj je voajera.

Predveče, sumrak već, iz skupine platana se čuju ptice. Odlazim da proverim... iznad mene klizne senka.... i sleti na granu platana: kobac! Zagledam ga pažljivo, uzdužno prugaste grudi otkrivaju mladu pticu... a uspravna pruga posred grla otkriva retkog Kratkoprstog kopca! Koga nikada nisam posmatrao!!

Na susednom platanu se svako malo oglase Zebe i Velike senice, kao da mu kažu: Vidimo te, ne možeš nam ništa!! Poneka preleti na kopčev platan, sleti jedva metar od njega, kao da mu peva: Nja-nja nja-nja nja-nja!

Iako više proučavam kopca, pratim i te manje ptice. Mimo Zeba i Velikih senica, tu je i pokoja Plava senica i... bar jedna Senica šljivarka! Još jedna meni nova vrsta. Na Balkanu nove vrste ne viđam baš tako lako, a uopšte ne pamtim kada sam poslednji put dve video – istovremeno!

Sunce zalazi oko osam, a u pola devet je već mrak. Vozim kroz mrak, s dugim svetlima, nadam se Legnju - više sam ih video u Indiji, nego na Balkanu. Plavi odsjaj očiju nisko nad putem, da nije tvor...? Kuna! I to belica! Ide (svojim) putem, povremeno pređe na drugu stranu, a ja je pratim kolima kako bi je farovi obasjavali. Katkada me pogleda, ali kao da ne obraća previše pažnje. I onda nestaje u rastinju.

I potom sedim u mraku vrta, još mi je Kratkoprsti kobac u mislima, a mlada Lisica već sedmo veče prolazi tek nekoliko metara od mene. Ostajem nepomičan, a ona baci još jedan ocenjivački pogled, zaključi da nisam pretnja – znamo se već – i nastavi svojim poslom.