DVOGLED I VESLO

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta. Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa , Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza. A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti! Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako. Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši. Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi. I tako je ovih dana Vlada Republike Srbije usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona  o zaštiti prirode (uveren sam da su ga prethodno prostudirali isto koliko je pred usvajanje bio proučen tekst Ustava Republike Srbije), koji ću u daljem tekstu skraćeno zvati “Sramotom”. Samo ovo tamnoroze je I režim zaštite. Ako Skupština ne zaustavi Sra