Danas mi je tačno 20 godina otkako sam prvi put uzeo veslo u ruke. Imam tu sliku negde, samo nisam uspeo da je pronađem... Jul 1996: Ujutru, otvaram oči, gledam na sat: tek je šest. Sunce poigrava na zategnutom krovu šatora. Kuvam kafu u spokojstvu dunavskog jutra: siva čaplja u pospanom letu nad uljanomirnom vodom, nisko sunce koje se probija kroz lišće vrbe, talasići koje je za sobom podigao alaski čun... Juče smo u Čortanovcima porinuli kanu, nespretno ga nakrcali kamp opremom, poljskim frižiderom, roštiljskom rešetkom i čime sve ne, te, praćeni zavidljivim pogledima prijatelja, konačno zaveslali Dunavom. Deonica nizvodno od Čortanovaca je upravo neodoljiva: nekoliko adica, a svaka se završava prostranim peščanim žalom savršenim za iskrcavanje i kampovanje, sunčanje i kupanje! Krenuli smo dalje, prepuštajući Dunavu da se pobrine za svaki treći kilometar pređenog puta (tj. da nas matica ponese). Veslali smo bez napora, prelazeći jedan kilometar za šest do sedam minuta, ili deset...