Danas mi je tačno 20 godina otkako sam prvi put uzeo veslo u ruke. Imam tu sliku negde, samo nisam uspeo da je pronađem...
Jul 1996: Ujutru, otvaram oči, gledam na sat: tek je šest. Sunce poigrava na zategnutom krovu šatora. Kuvam kafu u spokojstvu dunavskog jutra: siva čaplja u pospanom letu nad uljanomirnom vodom, nisko sunce koje se probija kroz lišće vrbe, talasići koje je za sobom podigao alaski čun...
Juče smo u Čortanovcima porinuli kanu, nespretno ga nakrcali kamp opremom, poljskim frižiderom, roštiljskom rešetkom i čime sve ne, te, praćeni zavidljivim pogledima prijatelja, konačno zaveslali Dunavom. Deonica nizvodno od Čortanovaca je upravo neodoljiva: nekoliko adica, a svaka se završava prostranim peščanim žalom savršenim za iskrcavanje i kampovanje, sunčanje i kupanje!
Krenuli smo dalje, prepuštajući Dunavu da se pobrine za svaki treći kilometar pređenog puta (tj. da nas matica ponese). Veslali smo bez napora, prelazeći jedan kilometar za šest do sedam minuta, ili desetak kilometara na sat. Pokušali smo iskrcavanje na ostrvo Janda, koje je u atlasu Dunava za nautički turizam prikazano kao privlačna peščana plaža. Pošto je D. do pola listova propala u mulj i uputila nekoliko lepih misli autoru atlasa, odustali smo od iskrcavanja i produžili nizvodno, pa ispod Slankamena pristali na šljunkovitoj plaži vikend naselja Umka, da protegnemo utrnule udove i užinamo.
Nastavili smo plovidbu shvatajući da je popodne već odmaklo (naravno, put smo započeli sa nekoliko sati zakašnjenja), pa smo potražili pogodno mesto za kampovanje. Par kilometara dalje, na prostranoj adi prošaranoj skupinama vrba, izvukli smo čamac na obalu i za šator odabrali zaravan koja je dovoljno visoka da bude ocedita i dovoljno peskovita da bude meka.
Ja sam se sa sekiricom u ruci oborio na jedan suvi panj da obezbedim drva za roštilj, a D. je otvorila poljski frižider i konstatovala da je riba koju smo jutros poneli zaleđenu - i dalje bila zaleđena! Dotle sam napravio dovoljno žara da ispečemo prase! Nakon večere, ribu smo zalili Plzenskim pivom (primarna funkcija frižidera je da održi pivo hladnim, riba će se i sama snaći), i zavukli se u vreće za spavanje. Odaću vam tajnu: ukoliko u šatoru ne koristite baterijsku lampu, nećete privući komarce. Zadovoljni što smo šator podigli na pesku i što nas ništa ne žulja, blaženo tonemo u san.
Jun 1998: Pred nama zapenušana voda, reka se oko jednog ostrva deli u dva rukavca, pa zbog suženja dolazi do ubrzanja toka. Ubrzo sledi kaskada od skoro pola metra i, iza nje, niz talasa umerene visine. Bio sam potpuno zatečen zapenušanom belom vodom i sasvim izgubio kontrolu nad kanuom, koji se zaneo udesno i okrenuo bokom ka talasima koji su počeli da ga prelivaju! Dok si veslom o veslo, 100-ak litara vode je već bilo u čamcu. Još jedan talas i prevrnućemo se, a moja žena podvriskuje od ushićenja! Pukom srećom nas matica okreće pramcem uzvodno, te uz par zaveslaja otklizavamo bočno ka slabijoj struji i mirnijoj vodi.
Tako je izgledao početak plovidbe Ibrom - isuviše dramatično za moj ukus. Vezujemo se o prvo drvo i mašam se ispolca. Potom se bližimo još jednoj adi, pa se odlučujemo za levi rukavac. Krećemo ka njemu, ali struja nas zanosi bočno, kobilice se kače o kamenje, samo čekam kad ćemo se prevrnuti. Potom nas struja ponese i nastavljamo - krmom niz reku!
"Rikverc! Rikverc! Rikverc! Rikverc!" drao sam se na svog brata koji je veslao na pramcu i činio sve što je bilo u njegovoj moći. Nekako se okrećemo u rukavcu i bez daljih uzbudjenja prolazimo adu, da zastanemo u prvom limanu. Usput pogodismo i koji kamen, pošto je rukavac plitak i zasut nataloženim kamenjem. Vodostaj je bio nizak, a voda mutna, pa se nijedna stena nije videla, mada smo, verujem, uspeli da pronađemo bar 90%.
Ponovo mirne deonice, četinari po planinama i listopadna šuma po obalama. Tirkiznoplavi vodomar u niskom letu od jedne do druge obale. "Eno vodomara!" derem se da nadjačam šum buka pred nama. A buk...
Ne sećam se više kako smo naglavačke ušli u njega, negde smo se nasukali pa nas je struja okrenula krmom nizvodno. U svakom slučaju, uletesmo u jedno nizvodno V i niz talasa na njegovom kraju. Kormilarim u rikverc... sve je u redu, prošli smo.
Još jedna ada, reka se račva u dva rukavca. Oba su plitka, ali izgleda da u desnom ima više kamenja. Idemo levim. Pred nama se pojavljuje dva i po metra široka niska crna stena. Voda se preliva preko nje i ruši u 30-ak cm duboku depresiju. Prevrnućemo se, pošto prethodno direktnim udarcem iskrivimo pramac!
"Desno! Desno! Desno! Desnoo!" urlam na brata, koji ponovo daje sve od sebe. Huh! Prošli smo. Okrećem se da preko ramena bacim pogled na zastrašujući kamen. Tok se donekle smiruje i ponovo uživamo u plovidbi.
Коментари
Постави коментар