Još jedno prerano ustajanje. Žurim da se na vrhu Avale nađem s prijateljima. N. i S. su pre par nedelja pronašli crnu žunu kako doteruje duplju za gnežđenje, a to je ne samo najveći evropski detlić, veličine vrane, već i jedan od onih koje nikada nisam video, samo čuo. Avala je sveža, jutro oblačno, boje se stapaju u različite tonove smeđesive, samo se bršljan zeleni. Čekamo. Na pravom mestu. Valjda žune još spavaju. Zebe pevaju sa svih strana. Foto (2): Nena Panjković Pokušavam da isprovociram reakciju, pa emitujem dobovanje i glasanje žune, ali ostajem bez odgovora. Ove žune imaju čvrste nerve. Pratimo dvogledom otvor duplje (kasnije ću shvatiti da sam sve vreme zurio u pogrešnu duplju i pogrešno stablo), ne bi li se ptica ukazala. Ništa. Mirim se s neuspehom. Videću je ja već... ali sutra. Pokret! Krupna crna ptica bledosivog kljuna i crvenog temena proleće između bukava, pa sleće na jednu. „Eno je, na drvetu“, kaže N. A stojimo usred šume. Drveće je svuda oko nas. Eno je...