Još jedno prerano ustajanje. Žurim da se na vrhu Avale nađem s prijateljima. N. i S. su pre par nedelja pronašli crnu žunu kako doteruje duplju za gnežđenje, a to je ne samo najveći evropski detlić, veličine vrane, već i jedan od onih koje nikada nisam video, samo čuo.
Avala je sveža, jutro oblačno, boje se stapaju u različite tonove smeđesive, samo se bršljan zeleni. Čekamo. Na pravom mestu. Valjda žune još spavaju. Zebe pevaju sa svih strana.
Foto (2): Nena Panjković |
Pokušavam da isprovociram reakciju, pa emitujem dobovanje i glasanje žune, ali ostajem bez odgovora. Ove žune imaju čvrste nerve.
Pratimo dvogledom otvor duplje (kasnije ću shvatiti da sam sve vreme zurio u pogrešnu duplju i pogrešno stablo), ne bi li se ptica ukazala. Ništa. Mirim se s neuspehom. Videću je ja već... ali sutra.
Pokret! Krupna crna ptica bledosivog kljuna i crvenog temena proleće između bukava, pa sleće na jednu. „Eno je, na drvetu“, kaže N. A stojimo usred šume. Drveće je svuda oko nas. Eno je, na drvetu!?
Srećom, preleće do sledećeg drveta, nekoliko skokova po deblu, pa nastavlja dalje, naizgled neuznemirena našim prisustvom. Oko pola metra dugačka, ova impresivna žuna potpuno redefiniše moj doživljaj detlića Starog kontinenta - toliko je drugačija od srodnika, pa čak i drugačije leti (ostali detlići imaju izrazito talasast let). Dobro se pokazuje, da potom nestane među granama... i istovremeno ostane, u meni.
Коментари
Постави коментар