Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo). planinska trepteljka Emotivno putovanje otpočelo je slučajno, bez nekog plana, Ljubljanom, negde tamo 2005, da se nastavi Ulcinjem , pa Samoborom, potom Štipom i da se završi središtem moje domovine – Sarajevom. Jes’ da su se kojekakvi bavili crtanjem nekakvih granica, skoro isto onoliko strastveno koliko i ja ptičarenjem, ali ne moš’ granice p...