Dok ispod kokosove palme meditiram o ptičarenju i smislu života, zapenušano Karipsko more orošava slani povetarac. Svako malo, pokoji američki smeđi nesit (Pelecanus occidentalis) proleti nisko iznad talasa. Nalazim se u Puerto Viehu de Talamanki, na krajnjem jugoistoku Kostarike. Duboko udišem miris soli, znatno intenzivniji nego na Sredozemlju, i to komentarišem svom saputniku. On kaže: „Možda ga gandža koju oni momci puše čini tako jakim“. Nastavljamo do prihvatilišta za lenjivce gde, čekajući početak ture s vodičem, sedam u kafe. S visokog drveta iznad bašte pada lišće pa, sećajući se saveta iz putničkog vodiča, proveravam krošnju da nisu tukani ili majmuni drekavci, ali ništa ne vidim... ups, nešto drugo pada, malo na moje lice, poput mladeža Sindi Kraford i, hrpa veličine pesnice, pored mene. Konobar žurno dolazi izvinjavajući se: „Nisam vas video, inače bih vas upozorio da ne sedate tu, taj sto pripada onoj zelenoj iguani [Iguana iguana] gore“. Kad nas pokak