Sedam i po dana Kostarike

Dok ispod kokosove palme meditiram o ptičarenju i smislu života, zapenušano Karipsko more orošava slani povetarac. Svako malo, pokoji američki smeđi nesit (Pelecanus occidentalis) proleti nisko iznad talasa. Nalazim se u Puerto Viehu de Talamanki, na krajnjem jugoistoku Kostarike. Duboko udišem miris soli, znatno intenzivniji nego na Sredozemlju, i to komentarišem svom saputniku. On kaže: „Možda ga gandža koju oni momci puše čini tako jakim“.   

Nastavljamo do prihvatilišta za lenjivce gde, čekajući početak ture s vodičem, sedam u kafe. S visokog drveta iznad bašte pada lišće pa, sećajući se saveta iz putničkog vodiča, proveravam krošnju da nisu tukani ili majmuni drekavci, ali ništa ne vidim... ups, nešto drugo pada, malo na moje lice, poput mladeža Sindi Kraford i, hrpa veličine pesnice, pored mene. Konobar žurno dolazi izvinjavajući se: „Nisam vas video, inače bih vas upozorio da ne sedate tu, taj sto pripada onoj zelenoj iguani [Iguana iguana] gore“. 

Kad nas pokaki ptica, na Balkanu se to smatra srećnim predznakom, pa valjda isto ovde važi i za iguane (mada to u vodiču ne pominju)? A kada se i količina uzme u razmatranje, ovo mora biti znatno srećniji predznak. Kako bilo, to nije sprečilo jedan stariji par, koji se u isto vreme zatekao u bašti, da se došaptava i kikoće kad god me sretne tokom obilaska prihvatilišta. 

Karipske nizije

Sledećeg jutra, kao i svakog narednog, telefon me je probudio u 4.20, ovog puta ispod mreže za komarce (kojih nije bilo) u drvenom bungalovu podignutom na šipovima duboko u šumi na padini planine Talamanka, u lodžu i privatnom rezervatu Selva Bananito, gde je naš domaćin bio presrećan da nam pokaže najnovije snimke jaguara (Panthera onca) s njegovih kamera-zamki. Pošto je moj unutrašnji sat bio podešen na istočno-evropsko vreme (+ 8 sati), rano ustajanje mi nije padalo teško. U 5 smo se u otvorenoj trpezariji našli na kafi, da 15 minuta kasnije krenemo u ptice.

...da bi prirodi potom bilo dozvoljeno da se vrati, povrati, obraste...

Ovaj rezervat je sasvim neobično mesto. Naime, niže padine su u prošlosti korišćene za uzgajanje kakaa i banana, da bi prirodi potom bilo dozvoljeno da se vrati, povrati, obraste i iznova zaraste ono što joj je bilo oduzeto. Lokalni eBird hotspot ima 381 do tada zabeleženu vrstu, a najbolje ptice tokom tog (pre)kratkog obilaska bile su velika jakamara (Jacamerops aureus), jedno bučno i neočekivano jato endemičnih crvenotemenih papagaja (Touit costaricensis) koji inače uopšte ne nastanjuju ovaj biom karipskih padina, te petnaestak snežnih kotingi (Carpodectes nitidus) u samom vrhu velikog mahagonija.

Odatle smo obalom Karipskog mora nastavili ka severu, ka gradiću Limon, zaustavljajući se uz plitke lagune na ušćima reka i tragajući za šljukaricama (našli smo 12 vrsta). Dalje od obale, nad talasima su jedrile smeđe blune (Sula leucogaster), kraljevske čigre (Thalasseus maximus) i, pterodaktilima nalik, velike fregate (Fregata magnificens). Niko od nas nije pušio, ali je slana nota u povetarcu i dalje bila jednako snažna.

Karipsko pobrđe

Kako je već padao mrak kada smo stigli u ptičarsku meku zvanu Rančo Naturalista, odmah nam je bila servirana večera na verandi, ali uživanje u zaista izvrsnoj lokalnoj kuhinji nije potrajalo: neko je dojavio da je pirgasta šumska sova (Ciccaba virgate) opažena s druge strane zgrade. Ostavljajući tanjire, svi smo poskakali od stolova. Ipak, vlasnici lodža koja je dugo i sama radila kao ptičarski vodič, to nepoštovanje kulinarskog umeća nije bilo imalo neobično.

Sa 36 grabljivica i 38 kolibrija, Rančo Naturalista ima četvrtu najdužu listu ptica među kostarikanskim hotspotovima. Kada se pridoda još par hotspotova udaljenih svega 2-3 km od ranča, lista raste na čitave 502 vrste, što je više od polovine od ukupno 920 vrsta ptica Kostarike – zemlje nešto manje od Srbije bez pokrajina, ali sa 2,6 puta više vrsta ptica!

...među hranilicama sa šećernom vodom na gornjoj terasi lodža...

Jutro je počelo kafom, mafinima i ptičarenjem duž obeleženih staza na ranču, dugih od pola do dva i po kilometra. Ja sam ga proveo među hranilicama sa šećernom vodom na gornjoj terasi lodža, u društvu 6 vrsta kolibrija: belovrati jakobinski kolibri (Florisuga mellivora), zeleni kolibri pustinjak (Phaethornis guy), zelenogrudi mango kolibri (Anthracothorax prevostii), ljubičasti sabljokrili kolibri (Campylopterus hemileucurus), krunasta šumska nimfa (Thalurania colombica) i riđorepi amazilija kolibri (Amazilia tzacatl).

Centralne visije

S te gornje terase se u daljini vide dva vulkana, još aktivni Irazu i ugašeni Turialba. Kasnije tog dana, polako smo se vozili uzbrdo asfaltnim putem uz Irazu, zastajkujući kod šumaraka i mostova. Što smo se više penjali, staništa su sve više podsećala na brdske krajeve Evrope, nego na trope. Grupa uspravnih mrtvih stabala i… žirov detlić (Melanerpes formicivorus) i to - desetak zajedno! Nikada nisam video jato detlića, ali za ovu vrstu to je uobičajeno. Uz njih su i endemična vatrogrla cvrkutarka (Oreothlypis gutturalis) i siva bušilica (Diglossa plumbea).

Naime, 10% (90+) svih vrsta Kostarike su endemične. Šest vrsta nastanjuje samo Kostariku, dok još oko 85 vrsta prelazi u još jednu ili dve susedne zemlje. Vulkan na koji se penjemo je visok 3400 m n.m. i u geološkoj istoriji je, zajedno s još desetak vulkana, bio ostrvo izolovano u okeanu, pa visok stepen endemizma nije iznenađenje, već naprotiv, nešto očekivano. Tu smo tragali i za endemičnim vulkanskim kolibrijem (Selasphorus flammula) koji, kako mu i ime kaže, nastanjuje samo vulkane, ali i unutar Kostarike, na tri zasebne grupe vulkana ova vrsta ima tri zasebne i vidno različite morfe. Na samom vrhu vulkana, odakle se vidi urušeni glavni krater i gde sam se na jakom vetru i svega desetak stepeni Celzijusa poprilično smrznuo (a nasuprot standardnoj temperaturi od oko 30 stepeni u podnožju), pronašli smo još jednu endemičnu vrstu, vulkanskog junka (Junco vulcani).

Urušeni glavni krater

Silazimo niz padinu, ček’ da zastanemo kod onog mosta preko šumovite jaruge… hej, šta to oni posmatraju? Grupa ptičara već stoji na putu, objektiva uperenih u istom smeru… mužjak velikog kecala (Pharomachrus mocinno)! Ptice tako raskošnih boja obično žive u dubokim šumama i ni u najluđim snovima se nisam usuđivao nadati se ovoj vrsti… i evo je pokraj puta! Pozira nam. Tu mi se u uglovima usana stvorio osmeh koji se zadržao sve dok nisam zaspao te večeri.

Tihookeanske nizije

Krokodilski most na reci Tarkoles je mesto gde zaustavljena vozila stoje parkirana usred kolovoza, a putnici izlaze, prelaze s jedne na drugu stranu… Vodič nam objašnjava da na jednom kilometru toka ima i do 100 američkih krokodila (Crocodylus acutus), koji se i sa mosta vide, mada smo mi tu tražili krokodile i ptice s zemljanog puta koji vodi do lokalnih stočnih rančeva. A odatle, pravac gradić Tarkoles, da proverimo ptice na plaži.

To mi je bila prva tihookeanska plaža u životu (Kostarika mi je ponudila brojne izlaze iz škripca u koji sebe dovedete kada se zapitate “a kada si poslednji put nešto radio po prvi put?”). Raznobojne fasade među kokosovim palmama i deca u školskim uniformama, američki crni strvinar (Coragyps atratus) sedi na najbližoj palmi, odmerava nas – mora da smo delovali baš iscrpljeno. Nije bilo mnogo ptica, šljuke kamenjarke (Arenaria interpres), jedan šarenokrili sprudnik (Tringa semipalmata), ribarska barka okružena smeđim nesitima i nekoliko velikih fregata nad njom… i bučno jato crvenih ara (Ara macao) iznad nas. Potpuno neverovatne ptice kada ih ugledate u prirodi, više vas potsete na holivudsku rekvizitu nego na prave, žive organizme.

Ipak, najčudnija stvar na toj plaži bio je znak “Krokodili – zabranjeno plivanje, zabranjeno hranjenje”. Mislim, ipak sam u Srednjoj Americi, a ne severnoj Australiji? Američki krokodili nastanjuju reke, pa i njihove estuare, a (kao i morskim krokodilima Crocodylus porosus) okeanski plićaci su im koridor od jednog do drugog ušća.

Sledeće odredište nam je bio Makao Lodž, drvena građevina smeštena duboko u kišnoj šumi jedan sat vožnje od obale, a u zaleđu nacionalnog parka Karara, koja bi se mogla opisati jednom jedinom rečju: spokojstvo. Nekoliko kilometara markiranih staza oko lodža nudi 310 vrsta do sada unesenih u tamnošnji eBird hotspot.

Onaj aktivni deo kostarikanske avanture trajao je nedelju dana, neprekidno u pokretu i svake noći u novom krevetu, ali ovo je bio jedini dan kada sam sebi dozvolio da zastanem, odmorim se i predahnem. Proveo sam ga uz lokalno pivo Imperial u stolici za ljuljanje na verandi lodža. Ujutru je šuma bila obavijena izmaglicom (dotle sam se već aklimatizovao na izuzetno visoku vlažnost vazduha), koja se do podneva razišla i ustupila mesto suncu, koje će potom zakloniti kišni oblak iz koga se izlio kratkotrajan pljusak (na tihookeanskoj strani zemlje trajala je kišna sezona), nakon koga je bilo malo svežije, što je ptice podstaklo da budu aktivnije. Sa verande sam posmatrao sivovratog šumskog petlovana (Aramides cajaneus), endemičnog šarmantnog amazilija kolibrija (Amazilia decora), američkog ogrličastog vodomara (Megaceryle torquata), crnokljunog žutogrlog tukana (Ramphastos ambiguous), te još dve vrste endemične za tihookeanske padine Kostarike i Paname – detlića zlatnog temena (Melanerpes chrysauchen) i Čerijevu tangaru (Ramphocelus costaricensis).

Crvene are se hrane plodom mahagonija

Kada je počeo pljusak, umirujući zvuk teških kapljica na povšini jezera razbilo je kreštavo kraaak kraaak, najavljujući dolazak jata crvenih ara koje su sletele u vrhove krošnji da se hrane semenom mahagonija. Ali, kako se prolomilo prvo kraaak, sve kuvarice su istrčale na verandu da se dive papagajima koji, u sezoni mahagonija, tu dolaze svaki dan. Pretežno iz okolnih sela, i osoblje je svakodnevno tu, pa ipak, dolazak jata je takva atrakcija da ih iznova pretvara u decu očaranu velikim crvenim pticama. Budući da sam i sam prešao 11000 km da se divim tim istim pticama, savršeno sam ih razumeo. Nisu nam trebale reči – razmenjivali smo zadivljene osmehe.

Mangrovi

Naše sledeće odredište bio je zaliv Nikoja sa šumom mangrova u delti reke Abangares. Kako sam ja počeo da ptičarim iz kajaka, veslajući poplavljenim obalama Dunava, mangrovi su stanište koje sam dugo sanjao. Jedino što sada nisam imao veslo, niti kontrolu nad brzinom kretanja. Plovili smo u dva čamca, s moćnim vanbrodskim motorima i dok su nas pratili smeđi nesiti i kraljevske čigre, skiperi su se naprosto utrkivali ko će pre stići do delte. Ja sam sedeo na pramcu, koji je toliko poskakivao na talasima da se vožnja pretvorila u rodeo. Jednom rukom bih stezao foto-aparat, drugom se držao za sedište kao kauboj za jabuku sedla, dok sam na sav glas psovao skipere (nekada je stvarno korisno znati jezik koji niko od vaših saputnika ne razume).

Kraljevske čigre prate čamac

U mreži korenjem mangrova oivičenih rukavaca unutar delte okružile su nas brojne trobojne čaplje (Egretta tricolor), američke zelene čaplje (Butorides virescens), male carske šljuke (Numenius phaeopus) i šarenokrili sprudnici, uz ponekog američkog ogrličastog vodomara, te američkog običnog  vodomara (Megaceryle alcyon)… I ne, uopšte nije bilo komaraca. Za mene su vrhunac ptičarije delte predstavljali orlovi ribari (Pandion haliaetus). Posmatrali smo ih 10-15 puta i videli bar 5-10 jedinki; ne znam koliko njih se pojavilo ponovo – možda smo i preko 10 videli! Delta Abengaresa im je važno odmorište na seobi, ali mlade ptice umeju da ovde ostanu i tokom cele godine, sve do sticanja polne zrelosti kada će krenuti na sever da se gnezde.

Ptičarski maraton

Da vam najzad odgovorim i na pitanje kako sam se uopšte obreo u Kostariki:  kao nature blogger sam bio pozvan na prvi ptičarski maraton u toj zemlji. Da znate kako je samo čudan osećaj kada nakon maratona konačno skinete dvogled i odložite ga u torbu, pa siđete u predvorje hotela bez njega… A ko je, nakon sedam i po dana i 1600 pređenih kilometara, bio pobednik maratona?

Ja sam bio, naravno. Biti pozvan na takmičenje kao jedini učesnik koji nije ranije već ptičario u Novom svetu i koji ne poznaje američke ptice, pobeda je samo po sebi. Jeste, bilo je takmičara koji su možda videli nekoliko vrsta više od mene... Ja sam posmatrao preko 200, od čega 5% papagaja i 10% kolibrija, a oni su imali još toliko, ali su zato preko 90% mojih vrsta bile nove i nikada ranije posmatrane ptice – e, sad, probajte taj rekord da oborite! Uzmimo Adama Rajlija za primer: vrhunski ptičar, ali samo 1% vrsta koje je ovde video bile su mu nove, što jasno dokazuje moju tvrdnju (prećutaću vam da je on već video preko 85% svih vrsta ptica na planeti).

Redstart Wranglers s našim vodičem Abelardom Benavidesom (levo)

Ok, to je bilo moje rezonovanje, no, zvanični rezultati se donekle razlikuju. Moj tim Redstart Wranglers je ukupno posmatrao 478 vrsta, kaskajući samo 10 ptica za pobednicima. No, u suštini svi smo mi bili pobednici: svi zajedno smo posmatrali oko 550 vrsta – ne samo 60% avifaune Kostarike, već i preko 5% ukupnog diverziteta ptica na Zemlji.

Ipak, kako je američka ptičarska legenda Ken Kaufman jednom rekao, najbolji ptičar nije onaj s najdužom listom, već onaj ko je najviše uživao u tome. E, moj rezon je – to sam definitivno bio ja.

Saveti za kraj… ili za početak

Klima Kostarike (CR) je tropska i vlažna, što nije iznenađenje s obzirom na 1230 km morskih obala. Glavna turistička sezona je najsušniji period, pozni decembar - sredina aprila, pa tako i glavna ptičarska sezona. No, tada su i smeštajni kapaciteti najpuniji i najskuplji. Ja sam bio u oktobru i kišu gotovo da nisam video, ali zato jesam seobu ptica grabljivica. Rubne sezone april - maj i oktobar - decembar znače manje gostiju, seobu ptica i niže cene.

Moji eBird unosi

Kostarika je razvijena zemlja s odličnim obrazovanjem, zdravstvom, putnom mrežom, lodževima, vodičima i vrhunskom turističkom infrastrukturom uopšte. Pročitah negde da je valjda i najskuplja od zemalja Latinske Amerike, no uvek imate izbor, od vrhunskog do bekpekerskog smeštaja. Kako sam ukupno promenio desetak lodževa i hotela, u ovom putopisu opisao sam one koji su mi ostavili najsnažniji utisak. Još jedna prednost CR u odnosu na mnoge druge destinacije jeste povoljan odnos male površine i dobre infrastrukture, pa tako s kraja na kraj zemlje putujete oko pola dana.

Za identifikaciju ptica preporučujem ključ Birds of Costa Rica (Richard Garrigues, 2. izdanje). Odavno se nisam sreo s tako džepnim džepnim izdanjem, pravo zadovoljstvo za upotrebu.

Građanima najvećeg dela planete nije potrebna viza za CR, što je pogodnost koja važi i za nosioce pasoša Srbije. Ako nikada niste posmatrali ptice u tropima i pitate se kuda se zaputiti radi svog prvog tropskog ptičarenja, ne morate dalje da se pitate, odgovor je: Kostarika.

Kao nekom rođenom u izumrloj državi, jedna činjenica u vezi sa CR – mimo 920 vrsta ptica, naravno – me potpuno fascinira: da bi danas bila tamo gde je, Kostarika je nakon svog građanskog rata 1948. ukinula armiju, a vojni budžet preusmerila u obrazovanje i zdravstvo. Da li je ex-YU to isto mogla?

Za kraj, na pozivu na prvi Costa Rica Bird Challenge 2017 najljubaznije se zahvaljujem organizatorima, Turističkom institutu Kostarike i agenciji Futuropa.

Glavnina putopisa prvobitno je objavljena u Detliću br. 15, popularnom časopisu za ljubitelje divljih ptica koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2018).