While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

27 октобар 2012

Farma

Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako?


Nalazim se na dalekoj periferiji Pretorije, usred živinarske farme koja je svoje mesto u istoriji stekla kao farma geparda Acinonyx jubatus. Sada već dalekih šezdesetih godina prošlog veka, njena vlasnica En van Dajk je od nekog farmera kupila dva mlada geparda i pomislila da bi možda mogla…? No, Služba za nacionalne parkove je čula za mladunce i oduzela ih, da bi samo nekoliko dana kasnije u karantinu uginuli od mačjeg gripa, bolesti koju su dobili od domaćih mačaka. Ipak, direktor Pretorijskog zoološkog vrta koji je i sam pokušao da ih razmnoži u zatočeništvu, naslutio je potencijal većeg prostora koji farma nudi i tako je 1971. rođen De Wildt Cheetah and Wildlife Centre. U to vreme, populacija u divljinama juga Afrike procenjivana je na svega 700 jedinki i predviđalo se da će gepard izumreti do 2000. godine.

Frani, biolog De Wildt centra, vodi me ka prvom zabranu. Iza žičane mreže je osam već poodraslih mačića, dovoljno starih da budu odvojeni od majke. Još imaju dugu sedu dlaku na hrptu koju će uskoro izgubiti. Ne zna se tačno funkcija ove dlake, jedna teorija sugeriše da svojom pojavom imitiraju mednog jazavca Mellivora capensis koji je poznat po prgavosti (ako se sećate filma ‘Bogovi su pali na teme’, to je onaj mališa koji grize čizmu glavnog junaka), te ga predatori zaobilaze. Mačići se odazivaju se na Franin poziv, dolaze da budu maženi i da se zabave grizući njene pertle. Potpuno su pitomi. Frani objašnjava da se u tom zabranu gepardi navikavaju na ljude. Oni nikada neće saznati kako izgleda prostranstvo savana, ali će ih upravo te dve osobine – naviknutost na ljude i ograničen prostor – učiniti idealnim životinjama za zoološke vrtove širom sveta. Gepard uhvaćen u divljini teško podnosti ograničenja i postaje nervozna, mentalno obolela životinja.

Počeci De Wildta nisu mnogo obećavali. Prvo su stavili devet geparda u isti zabran i ovi su se međusobno poubijali, dok preživele nisu razdvojili. I naredne godine nisu bile mnogo uspešnije, te su finansijeri već razmatrali povlačenje iz propalog projekta, kada je genetičar Stiven O’Brajen analizirao spermu mužjaka u centru, da otkrije da je većina - sterilna! Objašnjenje za neobično visok procenat steriliteta se nalazi u evolucionom uskom grlu. Naime, procenjuje se da je gepard pre oko 10.000 godina bio na ivici izumiranja - postoji svega šest genetskih linija, što sugeriše da je tada svega šest ženki preživelo.

Potom je došlo do ukrštanja međusobno bliskih srodnika, što obično ima za posledicu da se vrsta teško adaptira na promene u životnoj sredini ili na pojave novih virusa i bakterija što neretko vodi izumiranju. To takođe znači i smanjenu reproduktivnu moć, povećan mortalitet mladunaca i veliki broj genetski uslovljenih defekata (nasuprot očekivanjima, nema dokaza da ovo potvrde – jedno istraživanje u Tanzaniji je 73% smrtnosti mladih pripisalo lavovima Panthera leo, a samo su dva genetska defekta zabeležena). Kako je vrsta onda uopšte preživela u prirodi?

Došlo je do nove adaptacije u socijalnoj strukturi, što je početkom sedamdesetih godina bilo nepoznato. Ženke su usamljenici koje neće podneti drugog geparda u svom vidnom polju - osim dva dana u godini, koliko traje ovulacija. Tada ženka prede (od svih velikih mačaka samo gepardi predu, ostale riču) i glasa se drugačije da dozove mužjake. Množina nije slučajna.

Mužjaci žive u malim grupama bez jasne hijerarhije, te će se ženka tokom ta dva dana pariti sa više mužjaka (krupniji se ne bune što i njihovi sitniji rođaci dobijaju šansu), povećavajući time šanse za oplodnju. Mužjaci koji su u De Wildt centru bili birani za parenje (samo po jedan na ženku), najkrupniji i najlepši, su igrom slučaja svi od reda bili sterilni.

Frani stoji ispred zabrana sa odraslim mužjacima. Jedan frkće i nasrće kroz ogradu. Frani se ne pomera (čelični nervi u malom pakovanju), objašnjava kako su to samo lažni napadi. Ako u divljini sretnete geparda, kaže, ukočite se i ne okrećite mu leđa. Posle nekoliko neuspešnih lažnih napada će se povući. Vi ste prevelik plen za geparda koji lovi 90 cm visoke impale Aepyceros melampus. Međutim, ukoliko vas nervi izdaju i date petama vetra, probudićete u životinji lovački instinkt - isto tako se ponaša i impala. I gepard će se dati u trk, za vama. A kada vam se 50 kg teška mačka baci na leđa, vrlo je verovatno da će joj i zubi završiti u vašem vratu.

Tek sredinom sedamdesetih godina je novi eksperiment urodio plodom: centar je reorganizovan tako da svaka ženka dobije svoj zaseban zabran sa ničijom zemljom između dva takva zabrana, jer bi se dve ženke uzajamno ranjavale kroz žičanu ogradu. Uspeh razmnožavanja je bio takav da je vremenom centar samom sebi uništio tržište: proizvedeno je preko 500 mladunaca, a mnogi zoološki vrtovi širom sveta su i sami postizali uspehe zahvaljujući iskustvima De Wildta.

Kamionom preuređenim u vozilo za posmatranje životinja ulazimo u prostran zabran sa grupom odraslih mužjaka. Iako donekle naviknuti na ljude, daleko su od pitomih mačića koje smo sreli u prvom zabranu (pre ulaska, svi smo potpisali da to činimo na sopstvenu odgovornost). Obzirom da je rano popodne, prirodno bi bilo da dremaju u hladovini, ali oni znaju da istim kamionom stiže i ručak. Gepard se lako pripitomljava i dešavalo se da ih farmeri drže kao ljubimce hraneći ih otpacima sa svoje trpeze. Životinje bi dobile na težini i počele razvijati srčana oboljenja. U divljini se hrane mesom bez trunke masnoće, njihov organizam nije u stanju da se izbori sa holesterolom, te lako razvijaju sva oboljenja vezana za gojaznost. U De Wildtu se hrane jedinim domaćim mesom koje im odgovara – konjetinom. Hop, zgrabe je u letu, izgube svako dalje interesovanje za vas i nestanu ka najbližoj hladovini da u miru ručaju.

Gepardi odgajeni u De Wildtu se prodaju zoološkim vrtovima, a rezervati koji su dovoljno veliki, imaju odgovarajuće otvoreno niskotravno stanište, te krda antilopa srednje veličine, dobijaju životinje na dar, obično divlje primerke uhvaćene u lovu ovaca i teladi po farmama (što je za geparda očajnički postupak na koji se odlučuje pošto prirodni plen nestane iz područja). Problem poslednje mačke-sprintera danas je prostor za život u kome se neće sukobljavati sa farmerima, lovokradicama, putevima i rastućim naseljima...

Kakobilo, zahvaljujući viziji En van Dajk i trudu De Wildt centra, gepard je 1986. skinut sa južnoafričke crvene liste ugroženih vrsta. Malo je živinarskih farmi koje su ušle u istoriju, ali ova je svoje mesto u njoj potpuno zaslužila.

Dosije gepard
  • Dužina: 2 m
  • Težina: 50 kg
  • Stanište: otvoreni tereni prošarani retkim drvećem (Afrika i Azija)
  • Način života: ženke usamljenici koji lutaju prostorom do 1500 km2; mužjaci žive u malim grupama. Love ujutru i uveče, kada je hladnije.
  • Ishrana: ptice, male i srednje antilope
  • Reprodukcija: ženka nosi tri meseca, do 9 mačića u okotu (obično 4-6)
  • Broj u divljini: do 10.000, od čega do 100 u Iranu, i mozda još poneki u Afganistanu i Pakistanu
  • Status: VU ranjiv (podsaharska Afrika), EN ugrožen (Severna Afrika - Azija)

Нема коментара:

Постави коментар