While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

25 март 2013

Katalonsko proleće

Topli katalonski mart (htedoh reći španski, pa sam se brže-bolje ispravio), Barselona prepuna sunca, malih aleksandri, kaluđerica (dve šarmantne, ali nepoželjne, strane i invazivne vrste papagaja) i galebova (koji, na Jelicin užas, kriče u večernjem mraku). Uprkos svem suncu, dane sam proveo u zasenjenom i zamračenom zdanju Plavog muzeja sa interesantnom prirodnjačkom zbirkom (gde mi je najzanimljivije bilo shvatiti koliko sam tih ‘tica i sisara već posmatrao u prirodi), a na ništa manje zanimljivoj radionici o metodologiji izrade atlasa ptičjih populacija. Poslednji dan skupa, završna prezentacija – već vadim dvogled iz ranca, i posle nje kafa – pozdravljam se i krećem da sa lokalnim vodičem, Stivom Vestom, istražim okolinu.
Prvo zaustavljanje je nedaleki rezervat delta reke Ljobregat, mreža rukavaca, tršćaka i borovih šumaraka stisnuta između aerodroma i industrijskih postrojenja.  Vozimo polako duž trskom obrasle oivičene reke. Na drugoj obali, iza barskih kornjača koje se sunčaju, među borovima je krdo konja, čija je uloga da ispašom održavaju travna staništa (tj. spreče da livade zarastu u žbunje). Iz trske se čuje pesma svilorepog cvrčića (kod nas veoma retke vrste), ali se sama ptica ne da videti. 

Sredozemna crnoglava grmuša Copyright (c) Szabolcs Kokay
Na parkingu Stiv prepoznaje pesmu sredozemne crnoglave grmuše (ja sam tu vrstu retko posmatrao u Grčkoj, a i tada po završetku gnežđenja i, s njim, sezone pevanja), pe je i sam emituje s telefona, ne bi li pticu privukao da istraži koja se to druga grmuša usudila da zađe na njegovu teritoriju (njegovu – jer samo mužjaci pevaju). I zaista, vitka siva prica crnog repa i glave, te crvenih očiju i nogu, dolazi na par metara udaljen žbun da nas podozrivo odmeri. 

U to se pored nas zaustavlja veliki autobus iz kog se iskrcava grupa od tridesetak irskih ptičara naoružanih teleskopima, stativima, dvogledima, foto aparatima... a mi ulazimo u kola da se zaputimo ka sledećoj lokaciji. Mužjak sredozemne crnoglave grmuše peva za nama, kao da nam se smeje što odlazimo. 
Kroz u zelenilo uvijene kuće Rat-penata skrećemo uz krševito brdo. Put dalje prati klisuru i u oštrim osmicama se uspinje ka parku prirode Garaf (tj. Garaf za vas i mene, garrrrAf ako ste Katalonac). Nastavljamo kroz žbunastom vegetacijom obrastao krečnjački plato, pa zastajemo na vrhu, nedaleko radarske stanice. Na trenutak se pojavljuje orao ribar na seobi (ovo nije stanište za njega), ali nestaje iza grebena pre nego što uspem da ga vidim. Nadam se da će se ponovo pojaviti i... grabljivica nisko nad grebenom, svetlo-tamni kontrast... isti ribar? Stiv me ispravlja: prugasti orao. Ptica nije naročito raspoložena za saradnju, pa skreće i klizne nad grebenom da u sledećem trenutku nestane. Par ovih orlova se tu gnezdi, ali ptica ne pokazuje želju da se ponovo pojavi i bolje pokaže. Nebo je sivo, duva prohladan vetar, pa oblačim flis, koji nije od prevelike pomoći ako se vozite otvorenih prozora i načuljenih ušiju. 


Prugasti orao 
Copyright (c) Szabolcs Kokay
U skupini kuća, poput izolovanog predgrađa za one koji žele da odu iz grada, dočekuju nas sinurbane vrste poput bele pliske, crnog čvorka i svrake (ujedno jedini predstavnik roda vrana kog sam u Kataloniji uopšte video). Odatle skrećemo na dobar makadam, gde nas dočekuje crnoglava grmuša na vrhu žbuna, seoska lasta... Unaokolo raste jedina autohtona palma Evrope – patuljasta palma, koja i sama ima žbunastu formu jer joj se lišće širi nisko nad tlom, i ovde jedva doseže do prozora automobila. Niže, po dolinama, rastu borovi šumarci. Ptičarenje je ipak pomalo mršavo - još je rano, prolećna seoba će postati izraženija tek s početkom aprila.

Visoko u nebu klizi orao zmijar... a iz šbunja se čuje dugorepa grmuša! To jest, čuje se, ali se ne vidi. Stiv se ponovo maša mobilnog i pušta pesmu ove vrste, a mužjak se pojavljuje nakratko da nas odmeri. Uzleti metar iznad žbuna, zaleprša krilama i pokaže siluetu dugog repa, pa nestane u lišću, obično u žbunu koji je iza ovog prvog žbuna... Pa sleće na obližnju grančicu... tražim ga dvogledom, samo tren da uoštrim ... ali već odleće dalje... Sleće, samo da ga uhvatim u vidno polje, ponovo odleće dalje pre nego što uspem da ga pronađem dvogledom. Dižem ruke od optike, gledam ga kako treperi u vazduhu, pa sleće na žbun... evo ga opet, sleće i.... ostaje tu desetak sekundi, dovoljno da mu vidim crveno oko i pegave grudi boje crnog vina... pre nego što ponovo odleti, ali ga više ne jurim. Dosta je bilo. 
Makadam vijuga kroz pobrđe, pokraj vinograda i kroz borik s kućicama za slepe miševe. Jedan bor je prepun ptica, mešovito jato zeba, češljugara i žutarica, bar stotinak ptica. Zastajemo pokraj livade, da nema koje španske kamenjarke... nema... pesma u blizini... ćubasta senica! I to odmah pored puta, u toplom mediteranskom kršu, ni 400 m visine (u Srbiji morate u višim planinama da pretražujete vlažne i hladne četinarske šume ne biste li pronašli koju). 

Bližimo se naselju, crna crvenrepka na niskom zidu, pa između kuća izlazimo na obalni put, gde nas uskoro dočekuje litica zarasla u bradu od borova - Falkonera na ulazu u naselje Garaf. Obasjana sve nižim popodnevnim suncem, stena dobija naranžasti preliv. Na jednom ispustu stoji sivi soko, gleda ka nama, uokviren liticom s leve i plavetnilom namreškanog mora s desne strane. Mislim da mi je to verovatno najlepši prizor sivog sokola ikada.

Modrokos Copyright (c) Szabolcs Kokay
Potom prilazimo istoj litici kroz marinu sa zadnje strane. Dočekuje nas desetak gorskih lasta u vazduhu, a na steni ženka modrokosa. Pojavljuje se i “obični” čvorak koji drsko sleće do ženke modrokosa, pa se i sam nekako plavičasto presijava – isprva sam pomislio da je mužjak ovog modrog drozda. Ipak, pravi mužjak modrokosa je imao manje razumevanja za ovog “i na guske i na patke” čvorka, pa se odnekud pojavio da ga pojuri i otera... kratkotrajna tuča u vazduhu... i mir na litici.

Dok ulazimo u kola, ispraća nas strnadica kamenjarka. Nad Barselonom nas dočekuju prve sive čiope, pomalo je rano da se već pojave, ali one to valjda bolje znaju. Sutradan će me na aerodromu ispratiti pupavac, moj prvi ove godine.

07 март 2013

Telija i njene kćerke (Indija 3.4)


Svaki susret dve sestre predstavlja novu priliku da se odredi 
koja će imati glavnu reč. Foto copyright © Nitin Bhardwaj
Zavojiti put kroz džunglu’ vodi nas do druge oblasti Tadoba Tiger Reserve u centralnoindijskoj državi Maharaštra - jezera Telija.  Pokraj samih kola u pokretu opažam prugastu vevericu, dok ispred nas pretrčavaju šumske prepelice. S bandanom vezanom preko nosa, u oblaku prašine stižemo na obalu drugog jezera, gde nas nadleće ćubasti osičar.  


Vidno manje od jezera Tadoba, Telija nudi prostranu površ otvorene vode s nekoliko azijskih močvarskih krokodila, pojas visoke požutele trave (u kojoj tigar može da nestane – samo ako hoće) i, svuda unaokolo, džunglu s gušticima bambusa. Duž obala jezera nas dočekuje mala bela čaplja, indijski mali vranac, rečna čigra i jato malih pataka pištalica (čujno zvižde u letu). 

Bela lunja, copyright © albicilla
Na grani iznad puta stoji bela lunja i... stajemo! Medved lenjivac je u suvoj travi, jedva pedesetak metara od nas, ali je trava toliko visoka da se on vidi samo kao tamna senka koja u njoj menja oblike i postepeno postaje nevidljiva... 

Polako nastavljamo između šume i visoke trave... pažljivo osmatramo. Mostić na mestu gde se omanji, sada presušeni potok uliva u travu i, dalje, jezero, i na njemu camera trap. Vodič nam objašnjava da su tu kameru otkrili i mladi tigrovi, pa je skinuli da se njome poigraju – zato je sva izgrebana.


Na visokom suvom drvetu na suprotnoj obali jezera stoji krupan orao koga bezuspešno pokušavamo da odredimo, ali ipak ostaje tek tamna silueta na prevelikoj udaljenosti. Na pet metara od nas, na obali se odmara krokodil od možda metar i po i 20 godina. Ujeda me komarac, pa, u strahu od malarije, iz ranca vadim Expedition Plus Insect Repellent (za koji sam zamolio prijatelje iz Engleske da mi ga donesu – budalaština, trebao sam uzeti ma koji u prvoj indijskoj apoteci usput) i počinjem da se prskam. Od promene pritiska u avionu, bočica je pomalo počela da curi, pa repelent s prstiju razmazujem po licu... dodirnem usne i s gađenjem osetim odvratan ukus na jeziku, pomešan s prašinom. 

Većina dvogleda tokom čitavog radnog veka ne sakupi ovoliko prašine.
Vodič stoji na svom sedištu, osmatra dvogledom okolinu. Odjednom, upola glasa, kaže: „Tigers!“ Zna da je upravo zaradio bakšiš. Negde ispod onog neodređenog orla na drugoj obali, leži jedan bengalski tigar, malo dalje duž ivice trave, još dva. Upravo smo upoznali tri Telijine kćerke, povelike 20-mesečne tigrice. Četvrta nedostaje – ta je poznata kao najveći avanturista među njima. Sasvim sama je pre dva meseca oborila velikog starog vepra, koji je na boku već imao davno zarasle ožiljke od tigrovih kandži.  


Moj prvi susret s tirovima! Najbliža podiže glavu, pa se ponovo opruži, a druge dve se ne pomeraju. Ipak, ne žalim se, nisam u cirkusu i one ne treba da izvode predstavu za turiste; a mačke su po svojoj prirodi dremljiva fela. Između nas pliva krokodil, čuje se kreštanje crvenolikih vivaka, nešto bliže su mala bela i indijska žuta čaplja, te indijski mali vranac, na dalekoj obali su čitali i patke pištalice, iznad svih leti rečna čigra jarkonarandžastog kljuna... a ja i dalje osećam odvratan ukus u ustima.

Vodič osmatra obalu jezera, najdalji deo, i kaže: „Eno još jednog tigra.“ Četiri – jednim udarcem! 

Krećemo prašnjavim putem duž obale jezera, više nas su riđa šumska svraka, pa zelena pčelarica, a pokraj puta, na tlu je kukal (rase/vrste parotti). Dva čitala polaze da pređu put, ali shvataju kojom se brzinom krećemo i uplašeno odustaju. 

Telija, copyright © Nitin Bhardwaj
A Telija, gospodarica istoimenog jezera i majka one tri mlade tigrice, leži s druge strane zaliva, stotinak metara od nas. Sunce se spušta, zlati travu i tigricu. Mala bela čaplja korača ispred nje, Telija je prati pogledom. Za njom bučno proleće desetak pataka pištalica, a kroz poplavljenu travu korača vlastelica.  Nadleće ih rečna čigra, pa potom i onaj orao kog nismo mogli da identifikujemo. Raširenih krila je to lak zadatak – ribar doleće, zagnjuruje se u vodu, samo da uzleti praznih kandži. Još jedan krug, još jedan neuspeo pokušaj lova. I Telija ga krajičkom oka posmatra, pa ustane i potmulo, poput bika, rikne par puta, na šta vivci počnu da uzbuđeno krešte, a tigrica napravi nekoliko koraka i ponovo se opruži. 

Obalom korača velika bela čaplja, u blizini je i žalar slepić, proleće crvenoglavi ibis. Telija zeva, ponovo ustaje, podiže rep i urinom markira teritoriju (nisam znao da to i ženke rade, ali njena poruka je upućena drugim odraslim ženkama i znači da nisu dobrodošle). Ona je jako dobra majka – ne samo da uspeva da prehrani sebe i četiri mladunca velika bezmalo koliko i ona sama, već i njihov otac, Jednooki, dolazi na ručak (on ima još dve porodice i, kao dobar otac, sve ih redovno obilazi – posebno u vreme ručka).

Ustaje i veoma polako, korak po korak, ulazi u vodu, jedva 2-3 metra od krokodila koji je drži na oku. On je premali da bi bio pretnja za tigricu, ali ona može biti pretnja za njega.  Ribar ponavlja lov – ovog puta je uspešan, a Telija ulazi dublje i leže u vodu.  

Telija i mala bela čaplja, copyright © Nitin Bhardwaj
Naši mobilni unutar rezervata nisu imali signal, ali su vodiči uzajamno komunicirali telefonima na nekoj svojoj, internoj mreži, pa bi jedni druge obaveštavali o pojavljivanju tigrova. Mi smo vrebali prvi i zauzeli najbolju poziciju za posmatranje, ali su uskoro i drugi džipsiji počeli da pristižu, ukupno njih desetak. U nekima su bila samo po dva gosta, ali u većini 4-6 turista; recimo da je 50 turista u isto vreme posmatralo Teliju. S obzirom da se njeno jezero nalazi bliže kapiji Moharli, pretpostavljam da od svih životinja Tadobe, Telija rezervatu donosi najveći prihod.  

Ona je tigrica u punom naponu snage, nešto preko šest godina stara, i ponaša se kao da turisti ne postoje. No, pogledamo li njeno ponašanje s druge strane, Telija je odrasla u rezervatu i ne poznaje životnu sredinu kojoj turisti ne bi bili sastavni, iako dosadni deo.

Verovatno nije lako obrađivati svoju njivu uz sam rezervat velikih mačaka, za koje ste samo malo deblji miš bez repa. U jednoj vesti iz 2009, DNA prenosti procenu zvaničnika Uprave za šume da strahuju da je u prethodnih pet meseci u Tadobi bilo ubijeno 20 tigrova. Tome je prethodio veći broj ljudi iz okolnih sela koji su stradali od tigrova: 11 smrtnih ishoda 2006, 13 naredne 2007. i preko 26 tokom 2008. Ali, nakon jednog smrtnog slučaja 2009, daljih ljudskih žrtava nije bilo, pa se procenjuje da su praktično svi tigrovi iz šire zaštitne zone rezervata pobijeni. Druga, novija vest koju je Hindustani Times preneo 2012, navodi da je od januara 2011 do juna 2012 u Tadobi ubijeno daljih 9 tigrova, te da su usled nestručnosti Uprave tigrovi izloženi krivolovu, a nedovoljna finansijska sredstva dodatno pogoršavaju situaciju.  Ni seljacima, ni tigrovima nije lako – od takve situacije jedino lovokradice imaju koristi. 

Azijski močvarski krokodil i Telija, copyright © Nitin Bhardwaj
Ipak, prema cenzusu iz 2010, populacija tigrova u Tadobi je sa 53 jedinke 2006. skočila na 69, a u Maharaštri dosegla i 200 životinja. To jeste uspeh, iako s teškim bremenom lovokrađe i mačje-ljudskog konflikta. U Indiji danas ima nešto preko 1400 tigrova. Međutim, ako se brojnost ovih mačaka posmatra tokom dužeg perioda, brojke su veoma obeshrabrujuće. 

Smatra se da je oko 1900. u svetu bilo oko 100.000 tigrova (podaci: WWF). Negde oko 1970. došlo je do izumiranja kaspijskog tigra, a u prirodi je živelo oko 40.000 tigrova. 1980-ih je došlo do izumiranja javanskog tigra, a ukupna brojnost vrste se prepolovila, na nešto preko 20.000 životinja. 1990-ih je u prirodi izumro južnokineski tigar (još uvek živi u zatočeništvu), pa se broj izumrlih podvrsta tako povećao na četiri (uz ranije istrebljenog balinežanskog tigra). Do 2000, godine, brojnost tigrova u prirodi svela se na 8500, da bi se do 2012 survala do 3200 jedinki (i nešto više od toga u zatočeništvu, ali u pravilu beznadežno zbrkanih genetskih linija – što među bliskim srodnicima, što među različitim podvrstama – što ih eliminiše sa spiska kandidata za eventualnu reintrodukciju). Drugim rečima, u poslednjih sto godina izgubili smo 97% populacije ovih životinja i oko 40% njihovog ranijeg staništa. 

Gde su tigrovi živeli (bež) i gde su preživeli (zeleno)
Problemi koji danas ograničavaju broj najkrupnijih mačaka na planeti jesu širenje ljudske infrastrujture – posebno saobraćajnica i posledična fragmentacija staništa, uništavanje staništa ilegalnom sečom šuma ili zamenom za komercijalne drvne plantaže i ilegalno ubijanje iz osvete ili radi delova tela koji se koriste u tradicionalnoj indokineskoj medicini. Tračak nade dolazi iz WWF-ovog Globalnog programa za oporavak tigrova. Naime, lideri zemalja koje ove životinje nastanjuju su 2010. u Petrogradu zacrtali sebi cilj da do 2022. broj tigrova u prirodi dostigne 7000, a rasprostranjenost se proširi na ranija staništa iz kojih je nestao; putem poboljšanog menadžmenta staništa, uključujući i međunarodne rezervate, te borbe s lovokradicama i saradnje s lokalnim zajednicama.

Nesvesna surove statistike, Telija polako korača kroz vodu i nestaje u drugom zalivu, a suva trava je polako sakriva od nas.